Život u trku

Zajapurenog lica, stiskajući torbu čvrsto uz sebe, trkom izlazim iz kola, trkom silazim niz stepenice metroa, kao u filmu u poslednji momenat ulećem u voz dok se vrata treskom zatvaraju za mnom a deo mog novog jesenjeg kaputića za 19,90 eura viori kroz mračne tunele. Saosećajni pogledi mojih sugrađana svedoče o tome da znaju kroz šta prolazim i da je “Život u trku” zaista imidž ovog grada. (na vaše pitanje zašto idem metroom ako imam kola odgovoriću vam za sada kratko: ako želim da u istom danu stignem tamo gde sam naumila bolje da kola negde ostavim a dalje se krećem prevozom ali ovo zaslužuje posebnu razradu pa ćemo i o tome pričati. Ima vremena.)

Situacija broj jedan – shopping u trku:

Letimičan pogled na sat (i to izvedeno u petoj brzini) i konstatacija koja je sveprisutna u mom, našem, italijanskom životu “Sono in ritardo” iliti Jao kasnim! teraju me da trkom naprosto sletim niz stepenice zgrade jer ko će sačekati lift koji ležerno i komotno vozi bakice koje su u zasluženoj penziji - od trčanja. Ne, nemam nikakav važan sastanak. Ne, niko me ne čeka ali ako ne trčim neću uspeti da uglavim život u one sate koji mi omogućavaju da izbegnem špiceve koji su potpuna suprotnost životu u trku i koji znače kretanje poput puža (sa sve pauzama za odmor – puževim naravno), oko tri sata u kolima ispred istog semafora, ispod istih balkona, pored istih parkiranih automobila, dok vam jedino misli trče jer potrebno je smestiti život van posla u ono vreme koje nam preostaje kad dođemo kući. By the way...koje vreme? Eto, zato trčim: da obavim sve što mogu dok me ne uhvati saobraćajni kolaps koji je u Milanu S-V-A-K-O-D-N-E-V-A-N, dok prodavnice još rade (ko je imao tu pametnu ideju da izmisli dvokratno radno vreme?!), dok još nema ni na vidiku kolona parkiranih automobila brižnih mama koje čekaju decu iz škole, teretane, plesne škole i tome slično, dok nema hordi đaka koji putuju iz Milana u sva okolna mesta...I mada priznajem da je ekstremno zabavno posmatrati tu modnu reviju sa potpisom “tinejdžeri Milana” zasnovanu na kombinaciji lažnih D&G naočara, spuštenih pantalona tako da se vidi rub veša CK...i sve ostalo što ima neke inicijale, plus kosa ala Halid Muslimović (sećate se kako je to izgledalo?...e pa izgleda da se u Milanu tek sad otkriva njegov stil), ja moram sve to da izbegnem ako želim da stignem do željene prodavnice, čitaj H&M.

Trenutno je izložena kolekcija Viktor & Rolf po smešnim cenama, najbliža prodavnica je udaljena tačno 10.5 km (gledala sam na internetu) i ako ne želim da turpijam nokte u kolima, lakiram ih, čupam obrve (ovo nije ništa, viđala sam i gore), potrošim ceo kredit na telefonu pozivajuci pola Italije i Srbije, moram da krenem...i to TRKOM. Podne je a to znači da će uskoro reka mladih poslovnih žena preseliti svoje štikle, tailleur i velike naočare za sunce u “moju” radnju kopajući brzinom svojstvenom samo gepardima po izloženim stvarima jer kalkulacija je sledeća: “Pauza počinje u 13, koliko nam je potrebno da stignemo do najbliže prodavnice, dodaj tome vreme u prodavnici, probu u kabinama, plaćanje na kasi...tu znači ode već nekih 30 minuta, koliko nam onda treba da se vratimo...o pa već smo duboko zakasnili jer prošlo je 14 a ručak za koji je pomenuta pauza bila predviđena ješće se nad kompjuterom”. Dakle da sve to izbegnem ja moram da požurim. Frenetično okrećem cipele da vidim da li imaju moj broj i uporno guram nogu i u 39 jer sa italijanskim brojevima se nikad ne zna a nemam zaista vremena da čekam da mi prodavačica traži po magacinu odgovarajući broj, čitaj 40. Znam napamet gde se šta nalazi (ne, nemam vremena za bacanje samo sam free lance novinar što ostavlja prostora i za free lance domaćicu koja ponekad u trku i stigne do omiljene prodavnice) te preskačem klasiku, okom eksperta vidim šta je novo a šta ne, pod rukom imam oko 6 odevnih predmeta različitih veličina jer nikako da shvatim da li ulazim u 36 ili 38 (tj. 40 ili 42, jer H&M kao uostalom i Zara ima te neke “čudne mere”) jer odakle mi vreme da ulazim i izlazim nekoliko puta iz kabine ne bih li našla odgovarajuću veličinu, i voila, u rekordnom roku sam napolju. Mozda sam zaslužila espresso u trku? 80 centi ako stojim za šankom i brže ga popijem nego što sam ušla, 1 euro ako sednem ali kome to uopšte pada na pamet?! Prvo, nema se vremena, drugo pomalo je tužno sedeti sam sa svojim kesama iz H&M-a pod stolom, zamišljeno nad minijaturnom šoljicom kafe, ja i barmen u potpuno praznom kafiću? (ili ja to možda nemam smisla za romantiku?)

Zato trkom odlazim ka kolima i vraćam se kući jer postoje rokovi za sve. Uvek nešto ili neko čeka na nas. Tekst koji čeka da bude napisan, retriever koji čeka da bude izveden napolje u “njegovo” vreme, lekar koji radi samo određenim danima i u precizno određenim satima, frizer koji radi na zakazivanje, emisija na radiju koju ne mogu da pomerim, telefonski razgovori nekoliko puta već odlagani jer trenutno nemam hands free te je ono “Mogu li da te nazovem za 5 minuta” već klasika, kiosk koji se otvara tek posle 15.30 a novine su mi preko potrebne. Elem...nemam vremena za ćaskanje. Prošlo je 18 a to znači da počinje onaj drugi život u Milanu koji ne podrazumeva kancelariju, maratonske telefonske razgovore sa drugim kontinentima i brze sastanke. Onaj život koji ima samo 4 sata na raspolaganju (ako dan ima 24 sata, 8 provedemo spavajući, 10 van kuće – ja bih ipak rekla 12, ostaje nam samo 4 sata) da se izbori za svoje pravo odmora, tv programa, čitanja knjiga, brige oko dece, supružnika, kućnih ljubimaca, prijatelja...i to naravno U TRKU.

Ti amo Milano!

...to be continued...