Negativno raspoloženje nas čini boljim

Hm, znaci li to da je moja uvek namrgodjena tasta ipak svakim danom sve bolja i pametnija?
:)

"Ljudi u negativnom raspoloženju manje su podložni greškama u prosuđivanju, otporniji su na iskrivljavanje situacija kojima su bili očevici i bolji u stvaranju kvalitetnih, efektnih i ubedljivih poruka"

Tesko mi je da poverujem u ovo. Kako negativno, tako i pozitivno raspolozenje menjaju covekovu recepciju, u smislu da kad god je ukljucen bilo koji od ovh filtera, procena situacije ne moze biti realna. To sto je vecina ljudi sklona pesimizmu i cesto ispoljava negativno raspolozenje, ne znaci da tu grupu treba uzeti za referentnu. Dakle, bitno je u ovoj studiji ko je utvrdjivao standarde, sta je procenjivano kao realna percepcija? Zamislite ako je vodja eksperimenta sklon negativnim raspolozenjima? Nazalost, po mom licnom iskustvu, u nauci je cest slucaj "sto je babi milo, to joj se i snilo", narocito u istrazivanjima ovog tipa.

Sasvim tacna tvrdnja.Nezadovoljstvo je ono sto coveka tera na pokret i akciju.Nemojte nikad biti zadovoljni jer gde ste zadovoljni tu i ostanete.

Covek treba da ima neprijatna osecanja kada su ona adekvatna stvarnosti, ali ne treba da ima u srcu unutrasnje nezadovoljstvo kao pokretacku snagu, jer u tom slucaju coveku nije cilj ni sopstveno ni tudje dobro, vec mu je cilj da utoli to nezadovoljstvo i po cenu svoje i tudje egzistencije. Opterecen kako da se zadovolji on ugrozava svoju egzistenciju i svoj zivot. Na primer, vaznije mu je da mu hrana bude ukusna, nego da mu bude zdrava. Sto se tice osecanja, ona treba da budu adekvatna trenutnom dozivljaju stvarnosti. Na primer, u opasnosti covek treba da se oseca neprijatno - treba da oseca strah, ali ne treba da bude kukavica, vec hrabar, jer ce jedino tako probleme da resava, a ne od njih da bezi. Takodje, treba da oseca gnev kada vidi nepravdu, ali ne treba da mrzi, vec da sacuva krotost, jer ce jedino tako moci razumno da se ponasa i da uspesno nepravdu otkloni. On treba da oseca zalost kada ima kakve probleme, ali ne treba da se brine, vec treba da se za njih stara. Bez obzira sto su njegova osecanja cesto neprijatna (jer su adekvatna stvarnosti), covek treba probleme da resava iz srece koju izrazava (ljubav), a ne iz unutrasnjeg nezadovoljstva. Ako je covek nezadovoljan iznutra (bez obzira na okolnosti i njima adekvatna osecanja), onda se to njegovo nezadovoljstvo manifestuje na dva nacina: On trazi srecu koju nema u sebi, pa postaje necim opterecen (sebican prema izvoru prijatnih osecanja, telesan prema culnim uzicima, sujetan prema umnoj predstavi o sopstvenoj vrednosti i velicini). Pored toga sto trazi srecu koju nema, on pruza nesrecu koju ima, i ta potreba za psihickim praznjenjem ga cini destruktivnim. Umesto unutrasnjeg nezadovoljstva covek treba da bude pokrenut ljubavlju, a ljubav je davanje, izrazavanje srece koju imamo u svom srcu na nivpu motiva. Za razliku od osecanja koja zavise od trenutnog dozivljaja stvarnosti, kvalitet nasih motiva zavisi od nase volje, od naseg izbora u stresnim zivotnim situacijama.

Slažem se sa ovim. To sam davno uočila na svom primeru. Ali je potrebno da sam samo malo mrzovoljna i zaključci su ok, ako sam više mrzovoljna ili ljuta to me blokira i efekat nije pozitivan. Dešava se da, kod kontakta sa "važnim" ljudim moram da se prisetim nečega što bi me eventualno kod njih razljutilo da bih bila odmerenija i preciznija u zaključivanju. Mislila sam da to kod mene nije baš normalno ali me je ovaj naslov utešio.

"Ljudi u negativnom raspoloženju manje su podložni greškama u prosuđivanju, otporniji su na iskrivljavanje situacija kojima su bili očevici i bolji u stvaranju kvalitetnih, efektnih i ubedljivih poruka"

Tesko mi je da poverujem u ovo. Kako negativno, tako i pozitivno raspolozenje menjaju covekovu recepciju, u smislu da kad god je ukljucen bilo koji od ovh filtera, procena situacije ne moze biti realna. To sto je vecina ljudi sklona pesimizmu i cesto ispoljava negativno raspolozenje, ne znaci da tu grupu treba uzeti za referentnu. Dakle, bitno je u ovoj studiji ko je utvrdjivao standarde, sta je procenjivano kao realna percepcija? Zamislite ako je vodja eksperimenta sklon negativnim raspolozenjima? Nazalost, po mom licnom iskustvu, u nauci je cest slucaj "sto je babi milo, to joj se i snilo", narocito u istrazivanjima ovog tipa.

Hm, znaci li to da je moja uvek namrgodjena tasta ipak svakim danom sve bolja i pametnija?
:)

Sasvim tacna tvrdnja.Nezadovoljstvo je ono sto coveka tera na pokret i akciju.Nemojte nikad biti zadovoljni jer gde ste zadovoljni tu i ostanete.

Covek treba da ima neprijatna osecanja kada su ona adekvatna stvarnosti, ali ne treba da ima u srcu unutrasnje nezadovoljstvo kao pokretacku snagu, jer u tom slucaju coveku nije cilj ni sopstveno ni tudje dobro, vec mu je cilj da utoli to nezadovoljstvo i po cenu svoje i tudje egzistencije. Opterecen kako da se zadovolji on ugrozava svoju egzistenciju i svoj zivot. Na primer, vaznije mu je da mu hrana bude ukusna, nego da mu bude zdrava. Sto se tice osecanja, ona treba da budu adekvatna trenutnom dozivljaju stvarnosti. Na primer, u opasnosti covek treba da se oseca neprijatno - treba da oseca strah, ali ne treba da bude kukavica, vec hrabar, jer ce jedino tako probleme da resava, a ne od njih da bezi. Takodje, treba da oseca gnev kada vidi nepravdu, ali ne treba da mrzi, vec da sacuva krotost, jer ce jedino tako moci razumno da se ponasa i da uspesno nepravdu otkloni. On treba da oseca zalost kada ima kakve probleme, ali ne treba da se brine, vec treba da se za njih stara. Bez obzira sto su njegova osecanja cesto neprijatna (jer su adekvatna stvarnosti), covek treba probleme da resava iz srece koju izrazava (ljubav), a ne iz unutrasnjeg nezadovoljstva. Ako je covek nezadovoljan iznutra (bez obzira na okolnosti i njima adekvatna osecanja), onda se to njegovo nezadovoljstvo manifestuje na dva nacina: On trazi srecu koju nema u sebi, pa postaje necim opterecen (sebican prema izvoru prijatnih osecanja, telesan prema culnim uzicima, sujetan prema umnoj predstavi o sopstvenoj vrednosti i velicini). Pored toga sto trazi srecu koju nema, on pruza nesrecu koju ima, i ta potreba za psihickim praznjenjem ga cini destruktivnim. Umesto unutrasnjeg nezadovoljstva covek treba da bude pokrenut ljubavlju, a ljubav je davanje, izrazavanje srece koju imamo u svom srcu na nivpu motiva. Za razliku od osecanja koja zavise od trenutnog dozivljaja stvarnosti, kvalitet nasih motiva zavisi od nase volje, od naseg izbora u stresnim zivotnim situacijama.

Slažem se sa ovim. To sam davno uočila na svom primeru. Ali je potrebno da sam samo malo mrzovoljna i zaključci su ok, ako sam više mrzovoljna ili ljuta to me blokira i efekat nije pozitivan. Dešava se da, kod kontakta sa "važnim" ljudim moram da se prisetim nečega što bi me eventualno kod njih razljutilo da bih bila odmerenija i preciznija u zaključivanju. Mislila sam da to kod mene nije baš normalno ali me je ovaj naslov utešio.