Ko sam ja? Ili o identitetu

Izuzetno zanimljiva tema. Pitam se da li je potrebno znati tacan odgovor na pitanje 'ko sam ja?' ili prihvatiti sebe i svoju prirodu i potrebe, ali i raditi na sebi i svojoj koegzisteniciji s drugima. Inace,mozda je tekst mogao malo vise i dublje da se pozabavi pitanjem licnog identiteta a manje drugim povrsnijim formama ovog problema. U svakom slucaju, zanimljivo...

Oduvek me zanimalo kako naučnici znaju šta se dešava u bebinoj glavi? Kako znaju da beba ne razlikuje sebe od majke? Ali stvarno me zanima...

Osobe sa iluzijom o cvrsto formiranom sopstvenom identitetu su, proporcionalno toj cvrstini, u isto vreme dosadni, nesposobni za rast i razvoj licnosti kroz ostatak zivota, tupi i ograniceni.

Kao prvo,tema je odlicna.
Ali ako zavirimo malo dublje u oblast zvano paranormalno razmisljanje,nailazimo na pitanje,sta je TO ili NESTO,koje NAS sortira pre rodjenja,i ODLUCUJE u kojem telu cemo biti rodjeni.

Da li je slucajnost u pitanju ili predodredjenost?Da li smo slobodnom voljom selektovani u ovozemaljsko telo?Da li mozemo da biramo svoje roditelje,nacionalnost,boju koze,status,religiju?A osnovom svega nabrojanog,formira se naravno i identitet.

Ja licno odbijam da verujem u slucajnost.Verujem da sve sto nam se desava u ovom zivotu,desava se sa razlogom.

Vrlo, vrlo zanimljiv tekst. Jedna stvar me je iznenadila: tvrdi se da se ljudi sa cvrsto izgradjenim profesionalnim identitetom lakse prihvataju drugih poslova (van svoje struke)... Iz nekog razloga, ja sam uvek verovala da je lakse onima bez identiteta sto se tice posla/struke, da oni lakse prelaze iz jedne uloge u drugu.
S druge strane paralela sa ljudima u inostranstvu (grupi kojoj i ja pripadam, sa iskustvom koje potvrdjuje da su ljudi sa cvrscim sopstvenim identitetom stabilniji) sad mi govori da mozda autor zaista jeste u pravu.
Nikad nisam razmisljala o profesionalnom identitetu kao necem neophodnom (za razliku od etnickog/nacionalnog/internacionalnog), ovo je nova ideja.

Možeš znati ko si i šta si, nabrajati, preslišavati se i ponavljati, ali bitan je samo onaj osećaj da si ti ti, bez obzira ko i šta je ti. Za to je potrebno ponekad odvojiti malo vremena, opustiti se na trenutak i prepoznati unutar svoje svesti šta je ja, a šta je ono što je između ja i sveta. Naravno, sem toga, jako je zdravo povezati misaono ja sa fizičkim ja ... često je ono ne-ja u svesti nekako bliže od fizičkog ja, što je pogrešno i vodi u bolest.

Članak mi se jako svideo. Možda bi bilo interesantno da pročitamo nešto i o identitetu kroz život-da li se razvija i dalje i kako. Takođe bi mi bilo interesantno nešto o identitetu u braku...

Majstor

Slažem se da je tako,opustiti se,uživati u svom biću,okolini,bez mnogo razmišljanja.Previše razmišljanja i čeprkanja po temama na koje niko živ nema odgovore,dovodi do unutrašnjeg izgaranja i osećaja nemoći.
Da li ćemo imati čvrst ili labilan identitet,opet nije na nama,verovatno to dobijamo kao poklon pri rođenju-svoje JA.Na nama je da ga formiramo i usmeravamo tokom celog života,ali opet,mi ustvari ne možemo da kontrolišemo taj tok,mi smo kao jedinke nemoćne.Osim kada smo deo zajednice,naravno:))

Laž je najveća prepreka formiranju identiteta.
Ona je neodvojiva, jer ako lažemo druge, time lažemo i sebe i stvaramo pogrešnu sliku o sopstvenom identitetu što pre ili kasnije uvodi u nevolje, na svim poljima. Isto tako, ako sami stvaramo pogrešnu sliku o sebi, time obmanjujemo ne samo sebe i druge.

Mislim da je bitnije za terapeuta da spozna neciji identitet, nego subjekt o samom sebi. Zasto je potrebno razmisljati o svom identitetu ili postavljati pitanje nekom ko je on. Po meni, uopste nije potrebno definisati samoga sebe, koliko pokusati da prihvatimo svoje bice i okolinu oko nas. Uzivati, i opustiti se, a spoznaju i analizu identiteta ostaviti terapeutima....

Kao prvo,tema je odlicna.
Ali ako zavirimo malo dublje u oblast zvano paranormalno razmisljanje,nailazimo na pitanje,sta je TO ili NESTO,koje NAS sortira pre rodjenja,i ODLUCUJE u kojem telu cemo biti rodjeni.

Da li je slucajnost u pitanju ili predodredjenost?Da li smo slobodnom voljom selektovani u ovozemaljsko telo?Da li mozemo da biramo svoje roditelje,nacionalnost,boju koze,status,religiju?A osnovom svega nabrojanog,formira se naravno i identitet.

Ja licno odbijam da verujem u slucajnost.Verujem da sve sto nam se desava u ovom zivotu,desava se sa razlogom.

Majstor

Slažem se da je tako,opustiti se,uživati u svom biću,okolini,bez mnogo razmišljanja.Previše razmišljanja i čeprkanja po temama na koje niko živ nema odgovore,dovodi do unutrašnjeg izgaranja i osećaja nemoći.
Da li ćemo imati čvrst ili labilan identitet,opet nije na nama,verovatno to dobijamo kao poklon pri rođenju-svoje JA.Na nama je da ga formiramo i usmeravamo tokom celog života,ali opet,mi ustvari ne možemo da kontrolišemo taj tok,mi smo kao jedinke nemoćne.Osim kada smo deo zajednice,naravno:))

Izuzetno zanimljiva tema. Pitam se da li je potrebno znati tacan odgovor na pitanje 'ko sam ja?' ili prihvatiti sebe i svoju prirodu i potrebe, ali i raditi na sebi i svojoj koegzisteniciji s drugima. Inace,mozda je tekst mogao malo vise i dublje da se pozabavi pitanjem licnog identiteta a manje drugim povrsnijim formama ovog problema. U svakom slucaju, zanimljivo...

Mislim da je bitnije za terapeuta da spozna neciji identitet, nego subjekt o samom sebi. Zasto je potrebno razmisljati o svom identitetu ili postavljati pitanje nekom ko je on. Po meni, uopste nije potrebno definisati samoga sebe, koliko pokusati da prihvatimo svoje bice i okolinu oko nas. Uzivati, i opustiti se, a spoznaju i analizu identiteta ostaviti terapeutima....

Oduvek me zanimalo kako naučnici znaju šta se dešava u bebinoj glavi? Kako znaju da beba ne razlikuje sebe od majke? Ali stvarno me zanima...

Vrlo, vrlo zanimljiv tekst. Jedna stvar me je iznenadila: tvrdi se da se ljudi sa cvrsto izgradjenim profesionalnim identitetom lakse prihvataju drugih poslova (van svoje struke)... Iz nekog razloga, ja sam uvek verovala da je lakse onima bez identiteta sto se tice posla/struke, da oni lakse prelaze iz jedne uloge u drugu.
S druge strane paralela sa ljudima u inostranstvu (grupi kojoj i ja pripadam, sa iskustvom koje potvrdjuje da su ljudi sa cvrscim sopstvenim identitetom stabilniji) sad mi govori da mozda autor zaista jeste u pravu.
Nikad nisam razmisljala o profesionalnom identitetu kao necem neophodnom (za razliku od etnickog/nacionalnog/internacionalnog), ovo je nova ideja.

Osobe sa iluzijom o cvrsto formiranom sopstvenom identitetu su, proporcionalno toj cvrstini, u isto vreme dosadni, nesposobni za rast i razvoj licnosti kroz ostatak zivota, tupi i ograniceni.

Članak mi se jako svideo. Možda bi bilo interesantno da pročitamo nešto i o identitetu kroz život-da li se razvija i dalje i kako. Takođe bi mi bilo interesantno nešto o identitetu u braku...

Laž je najveća prepreka formiranju identiteta.
Ona je neodvojiva, jer ako lažemo druge, time lažemo i sebe i stvaramo pogrešnu sliku o sopstvenom identitetu što pre ili kasnije uvodi u nevolje, na svim poljima. Isto tako, ako sami stvaramo pogrešnu sliku o sebi, time obmanjujemo ne samo sebe i druge.

Možeš znati ko si i šta si, nabrajati, preslišavati se i ponavljati, ali bitan je samo onaj osećaj da si ti ti, bez obzira ko i šta je ti. Za to je potrebno ponekad odvojiti malo vremena, opustiti se na trenutak i prepoznati unutar svoje svesti šta je ja, a šta je ono što je između ja i sveta. Naravno, sem toga, jako je zdravo povezati misaono ja sa fizičkim ja ... često je ono ne-ja u svesti nekako bliže od fizičkog ja, što je pogrešno i vodi u bolest.