Nj.V. Moje Mišljenje

Preslistavajući sveže pristigli kontigent bestselera u komšijskom ogranku švajcarskog knjižarskog lanca, u rukama mi se našla i jedna od onih Draga Saveta izdanja o životu sa stilom, u tvrdom povezu: “How To Be Lovely”, i to na primeru najelegantnije zvezde Holivuda, ever - Odri Hepbern (Audrey Hepburn). Zavirila sam malo u Živnanšijeve haljine i čuvene fotke iz Praznika u Rimu, i među malo teksta na obroncima svetlucavih stranica, pronašla sam nešto za čime sam već mesecima, ma i godinama, tragala:

“Izgleda da mišljenje jedne glumice o krizi na Srednjem Istoku nešto znači. Ne kažem da nemam mišljenje o tome, ali sumnjam da je ono relevantno.” - Odri Hepbern.

Toliko jednostavno i podrazumevajuće, rekli biste. Ali, u Našoj, do bola ispolitizovanoj stvarnosti, gde raznorazne izjave na hit političke teme šljašte na sve strane, odmereni stav Hepbernove deluje prilično ekstravagantno. Pa još i elegantnno i unikatno, baš kao Živnanšijeva mala crna haljina. Ipak, ko se još pridržava ovog how-to-be-lovely stava? Kome je još stalo da bude hepbernovski lovely, dok se Kosovo iz srca čupa, dok se određuju granice zemlje, dok se obećava (ali sada stvarno ;) izručenje glavne zverke, dok se sahranjuje diktator, dok…, dok… Ogovornost Intelektulca i/ili Poznate Ličnosti zove u bojne redove! A bojni poziv društvene savesti kao da glasi: “Mikrofon u ruke, prosveti neprosvećene, prijavi se na još jedan talk show”. Ne stvarno, baš me zanima, da li još neko gleda sve te silne emisije iz TV studija u kojima gosti iz raznih sfera javnog života, iznose svoja mišljenja o zločincima, o najskupljoj srpskoj reči, o MMF-u, kofer i Karić aferama, o poternicama, o međunarodnoj pravdi i praznim kovčezima? Odakle tolika upornost, utuvljena u savest naše slavne poštene inteligencije, da se razbacuje svojim mišljenjima na raznorazne fatalno-dnevno-politčke teme?

Ali evo jednog uverljivog objašnjenja:

“Ja mislim da ja imam neku malenu poziciju da me neko kao vi pita šta ja nešto mislim, pa onda pokušavam ljudima da objasnim da ja, koja se profesionalno ne bavim politikom, niti me to uopšte zanima, imam jednako pravo da odlučujem i da pitam. Ja se ovde pitam, ja sam poslodavac te vlasti.” Biljana Srbljanović u Poligafu B92.

Hm… dakle, za šta glasate: 1) hepbernovska lovely suzdržanost, 2) društvena odgovornost, kaljena u doba Miloševićevog režima?

Ili, možda, za nešto između, à la Šeron Stoun à Paris, na pitanje da li su studenti u pravu:

“Ljudi zaslužuju da znaju zašto su primljeni na posao, pa i zašto su otpušteni. Isto kao što nije primereno iskorišćavati ljude na njihovom poslu. Ja mislim da je to očigledno, čak i ako sam plavuša, ili možda baš zato što sam plavuša, mogu da kažem da je to toliko očigledno”. [smeh i odobravanje među francuskim novinarima]

Bez imalo holivudske šale, ipak sasvim lovely Biljana, stigavši ravno iz revolucionarnog Pariza, srpskoj javnosti prezentuje Svoje Mišljenje: o gorućem kosovskom pitanju, o haškim beguncima, o sahrani SM, o sudstvu, o policiji,… I ma koliko, lično, bila sasvim saglasna sa svim njenim stavovima i ma koliko bih joj čestitala i na hrabrosti da ih javno ispolji, ipak, pitam se, koliko je njeno mišljenje ili mišljenje bilo koje druge spisateljice, glumice, romanopisca, slikara, manekenke, pevačice, fudbalera,… o ma kom dnevno-političkom pitanju zaista relevantno? U tu relevantnost sumnja Hepbernova. Svoju slavu, poput mnogih div-zvezda Holivuda, upotrebila je u humanitarne svrhe. U skladu sa srpskim modelom društvene odgovornosti, Srbljanovićeva izjavljuje: “Ja sam sigurna da ja sad, da danas izađem na izbore u Beogradu, da bih dobila više od 15.000 do 20.000 glasova.” (Poligraf, B92) Eh, tada bi zasigurno, postalo relevantno. A do tada, Be Lovely!?