Čovek koji traga za besmrtnošću

Rođen je 30. aprila 1944. u Splitu. Diplomirao je na Prirodno-matematičkom fakultetu u Zagrebu. Doktorirao je u Briselu, a postdoktorske studije završio je u Americi i Francuskoj. Član je Francuske, Evropske i Svetske akademije nauka.

Živi u Parizu. U braku s Beograđankom Danicom, muzikologom, ima dve ćerke – Ljubu (35), muzičkog menadžera, i Mariju Martu (26), slikara, i sina Mikulu (38), grafičkog dizajnera.

Kada ste odškrinuli vrata dugovečnosti...

Tek od 2004, kada sam s koleginicom dr Ksenijom Zahradkom odlučio da istražujem najotporniju bakteriju, deinokokus radiodurans, a onda i ostale organizme otporne na smrt.

... a kada „eliksira mladosti”?

Od 2009, kada sam s koleginicom dr Anitom Krisko shvatio da je takva, i do tada neobjašnjena, rezistencija na smrt izazvana sintezom mešavine malih molekula (metabolita veličine antibiotika), koji na sebe privuku „udarce” slobodnih hemijskih radikala kiseonika i time spreče oštećenje (koroziju) najvažnijih molekula života. Takve supstance su a priori kandidati za „eliksir mladosti”, jer štite ćelije od oštećenja koja izazivaju starenje.

Koliko na dugovečnost utiče genetika…

U familiji Francuskinje Žane Kalman (122 godine života, uprkos 100 godina pušenja) mnogo je dugovečnih. Ali svako ljudsko biće je jedinstveno, jer smo mi, kao i sve prirodne populacije, polimorfni – različiti na jedinstven način – zbog mešavine roditeljskih gena.

…ishrana...

Sve što unosimo u organizam izuzetno je važno. Bez vazduha možemo da izdržimo oko pet minuta, bez vode nekoliko dana, bez hrane nekoliko nedelja. Za sve što sintetizuje organizam, da bi se održao u životu, trebalo bi „gorivo” spolja, od kiseonika, vode i elektrolita, pa do šećera. To nam treba da bi ćelije sagorevale šećer, mast i proteine zbog proizvodnje energije.

... gladovanje...

Kad gladujemo i naše ćelije gladuju, pa traže alternativne, interne izvore „hrane”, a to su mase proteinskog „smeća” u ćelijama – hrpe oksidiranih neaktivnih proteina. To „smeće”, za vreme gladovanja, ide u male ćelijske organele „lizozome”, gde ih vrlo korozivna hemija razgradi na sastavne delove, koji su dobar alternativni izvor energije. Uz to, dogodi se nešto korisno – ćelija se očisti od tog „smeća” i tako se „podmladi”. Krenimo zajedno u povremena gladovanja, ali ne zaboravite na vodu i minerale za vreme gladovanja.

... ljubav, seks...

Uvek. Što više, ali bez opterećenja. Da se ne dogodi ono što je moja koleginica iz Beograda komentarisala: „Seks? Volim ga i rado ga se sećam”.

... a lekovi?

Farmaceutika je jedina koja ima para da finansira moja istraživanja, a moja mlađa kćerka me mudro savetuje: „Tata, prostitucija je jedina solucija.” Nemam preterane komplimente za farmaceutsku industriju. Antibiotici su poslednji lekovi iz njihove uspešne serije. Bil Gejts je, nedavno, ponudio 95 odsto svog novca za nauku. Šta čekate?

Zadivljujuće! Ali, sve danas mora da se radi „profesionalno”, što ne znači razumno. Predlog projekta uvek ide na komisije eksperata, koji nikad nisu uradili nešto stvarno značajno u svom životu. Zato i sede u komisijama, umesto u laboratorijama. Onda se glasa. A istina, kao i lepota i moral, nisu stvari konsenzusa, glasanja.

Kako čuvate zdravlje?

U familiji pazimo na kvalitet hrane i negujemo humor. Inače, trošim se neoprezno. Nadam se da će mi genetska sreća biti naklonjena. Kao što je bila naklonjena Vinstonu Čerčilu, koji je sve radio protiv svog zdravlja: bio je debeo, nije se kretao, pio je bocu viskija i pušio 18 tompusa dnevno. Ipak, sa 90 godina briljantno je pisao memoare, umesto da već 20–30 godina bude mrtav, kao i svi oni s manjom srećom u lutriji gena.

Plašite li se smrti?

Uprkos godinama, nisam opsednut strahom od smrti. Nemam vremena za to. Naravno da mi nije prijatna pomisao na smrt. Ali strah me je od procesa umiranja. Sama smrt? Zamislite bilo koje veče kad odete na spavanje, zaspite i – ne probudite se. Ne biste ni primetili. Uz opciju „ne umreti”, ta mi je najdraža.

Čime se ponosite?

Svojom familijom i uspehom mojih đaka – doktoranata i postdoktoranata. Ima ih dvanaestak profesora na vodećim evropskim i američkim univerzitetima i institutima. Ne zato što mislim da sam ih ja „formirao”, jer svi smo mi „samouki”, već što ih nisam ometao da postanu ono što jesu i što su već bili. Talentovane studente treba tretirati kao biljke – zaliješ ih i pustiš ih na miru da rastu i razviju se u ono što već potencijalno jesu. Ponosan sam kada slušam kako moj bivši đak drži plenarno predavanje na kongresu. Ponosan sam i što mi je sada moj đak direktor laboratorije INSERM u Parizu i ne mešam mu se u posao. Barem mi se tako čini.

Koji vas posao odmara?

Moj kreativni naučni rad, čitanje, razmišljanje, a najviše razgovor s izvanrednim ljudima, majstorima svog zanata.

Koliko vaše telo može da prati vaš duh?

Da li ubrzavajuća hiperaktivnost mozga postaje teror za ostale organe: štitnu žlezdu, nadbubrežnu žlezdu, srce, jetru, bubreg? Bojim se da je odgovor: da. Od svih organa, samo se mozak udvostručio u poslednjih nekoliko miliona godina. Ostali nisu mrdnuli. I šta sad? Trebalo bi potražiti novu ili staru, zaboravljenu mudrost. Grčki filozof Epiktet je rekao: „Promisli kakav život želiš da živiš i kakva osoba želiš da budeš”.

Kada Pariz menjate za Split, Hvar…?

Najradije bih, skromno, imao sve. Od ove jeseni postajem penzioner u Parizu, pa ću većinu vremena radno provoditi u Splitu, na Mediteranskom institutu za istraživanje života.

Izvor: Politika.rs