U napuštenom porodičnom gnezdu

Godine su se nizale a deca rasla sve brže i brže, i, odjednom, došao je dan kada su presrećna otišla u svoj novi život. U praznoj kući nema više borbe oko kupatila i daljinskog upravljača, ni sobe ispunjene smehom i poverljivim tinejdžerskim razgovorima, nema ni iščekivanja da se noću vrate iz nekog provoda...

Poznati smo kao narod koji decu teško pušta da odu od kuće i ima potrebu da ih kontroliše, previše smo brižni kao roditelji...

O tome gde je, u stvari, granica između normalne brige i one koja decu, mlade ljude onemogućava da odrastu i osamostale se, i kako naći pravu meru u odnosu sa odraslom decom koja su već zasnovala svoj dom, za "Život plus" govori psiholog, doc. dr Mirjana Vuksanović.

- Mislim da predstava o nama kao narodu koji se veoma teško odvaja od svoje dece nije sasvim tačna. Činjenica je da se na makroplanu od dece teže odvajaju ljudi koji su vezani za selo ili koji su patrijarhalno vaspitani i kod kojih je jače izražen strah od nepoznatog i novog, strah od promena u načinu života na koji su navikli. U urbanim porodicama proces osamostaljivanja dece mnogo lakše se podnosi. Na mikroplanu sve zavisi od ličnosti članova porodice, od njihovih ličnih, bračnih i porodičnih identiteta.

Kao što je svaki čovek individua za sebe, tako je i svaka porodica tokom svog razvoja stekla mnogo osobenosti koje je razlikuju od druge, razvila je svoj tzv. porodični identitet. Generalizacije nam često pomažu da brže shvatimo pojave oko nas, ali nam i nameću previše uprošćenu sliku. Što se tiče odvajanja dece od roditelja, nekako su glasniji oni kojima to posebno teško pada, jer se uglavnom radi o osobama, posebno majkama tipa „mučenice“ i „žrtve“, koje prvo kukaju kako je teško podizati decu i biti majka, a zatim tu istu decu ne puštaju da odu.

Svaki roditelj strepi za svoje dete. Normalno brižni roditelji štite i usmeravaju svoju decu u onoj meri koja će ih osposobiti da postepeno preuzimaju odgovornosti i obaveze na sebe, da rastu i u mentalnom smislu, razvijaju se i sazrevaju. Svi oni postupci u odgajanju i vaspitavanju dece koji sputavaju njihovo osamostaljivanje i koji ne smanjuju postepeno njihovu zavisnost od roditelja nisu poželjni i ne odlikuju zrelu porodicu i zrelo roditeljstvo.

Sve je veći broj mladih koji se iz ekonomskih razloga, i na Zapadu, a ne samo kod nas, vraća u roditeljski dom pa jedni drugima smetaju. Kako prebroditi generacijski jaz?

- Loša ekonomska situacija naterala je mnoge porodice da i dalje dele isti stambeni i životni prostor, iako to ne žele. Ovde se često radi o dvema ili trima porodicama koje borave u istom domaćinstvu – roditeljski par i deca sa svojim porodicama.

Njih dele generacijske razlike, različiti interesi i interesovanja, različiti su im sistemi vrednosti i stavovi prema mnogim stvarima, od raspolaganja novcem do vaspitanja dece. Vrednosti i stavovi se mogu razlikovati i među članovima koji su potekli iz iste porodice, a naročito kod pridošlih članova, snaha i zetova. Kohezivni element je u prvom redu uzajamno poštovanje, ljubav i tolerantnost, kao i pristojnost u međusobnom ophođenju. U ovakvoj zajednici svi moraju biti u određenoj meri spremni na ustupke, uključujući i najstarije, čija ne mora uvek biti poslednja.

Veoma je važno, ako se radi o zajedničkom domaćinstvu i ekonomskoj zajednici, definisati ekonomske odnose i obaveze, na primer, plaćanje računa, troškovi ishrane i podela kućnih poslova, tu treba uključiti i decu. Takođe je neophodno, što je više moguće, obezbediti intimnost svake porodice i svakog para zasebno, čime će se izbeći doživljaj života kao u prvobitnoj zajednici. Sklad u porodici je neophodan uslov za razvoj zrele, stabilne, samosvesne i samopouzdane ličnosti, što bi svojoj deci trebalo da želi svaki roditelj. Uzroci mnogim međuljudskim konfliktima leže upravo u nesamoaktuelizovanoj ličnosti.

Koje su to normalne godine kada bi mladi trebalo da napuste roditeljski dom? S koliko godina bi deca trebalo da se osamostale?

- Ne može se preseći pa reći da mladić ili devojka treba da se osamostali sa, na primer, osamnaest godina. O tome kada treba da se započne život odvojeno od roditelja i porodice odlučuju mnogi faktori. U slučaju odlaska na školovanje u drugo mesto, dete će morati da se odvoji čak i ako nije potpuno emocionalno spremno.

Ako je dobro usmereno i pripremljeno, takvo dete uspešno će okončati svoj razvoj iako je odvojeno relativno rano. Pored ekonomskih faktora koji su, nažalost, često presudni, o sposobnosti mlade osobe za odvajanje odlučivaće njegova intelektualna, socijalna i emocionalna zrelost, sposobnost da funkcioniše u društvu, da se brine o sebi i da može da se samostalno izdržava. Ovo se uglavnom poklapa sa završetkom školovanja i zaposlenjem. Ako je odrasla u porodici u kojoj su vladali poverenje, razumevanje i međusobna ljubav, mlada osoba će se lako osamostaliti i razviti težnju da i sama zasnuje porodicu kada za to dođe vreme.

Da li je moguć život pod istim krovom različitih generacija? Koje su prednosti a koje mane takvog života?

- „Život pod istim krovom“ različitih generacija je moguć čim imamo mnoge primere takvog života u našoj sredini. Takav život ima prednosti ako im uspeva pružanje i deljenje ljubavi. To je najveća prednost za decu koju vole roditelji, a obožavaju bake i deke. Važno je samo da se funkcije ne pomešaju – bake i deke maze i ugađaju, a roditelji treba da preuzmu odgovornost vaspitanja i obrazovanja. Ukoliko članovi porodice potiču iz slične socijalne sredine, imaju približno iste vrednosti i iste ili u velikoj meri slične stavove prema najvažnijim oblastima i ciljevima u životu, velika je mogućnost da će živeti u skladnoj porodici.

Ovo podrazumeva i njihovu ličnu stabilnost, sigurnost u sebe i ostvarenost njihovih ličnih potencijala i ambicija, kao i potrebu da se drugome pomogne, sposobnost da se daje i prima. Nedostatak života u zajednici jeste osećanje uskraćenosti za intimnost – odluke se uglavnom donose kompromisom ili još gore, autokratski, nametanjem nečije volje. Najčešći sukobi među generacijama u istoj kući dešavaju se oko načina raspolaganja novcem, jer uvek neko „daje više“, i vaspitavanja dece.

Neki roditelji ostaju u braku pod izgovorom da je to zbog dece. Kada deca napuste dom, a neka čak odu i u inostranstvo, da li roditelji po svaku cenu treba da nastave zajednički život?

Apenas Imagens 2 / Marília Almeida / Flickr.com

- Iza ostajanja u braku „zbog dece“ stoje mnogi drugi razlozi, najmanje je to dečji interes. Uglavnom se radi o ekonomskoj nesamostalnosti jednog roditelja, češće majke, i, otvorenim ili latentnim pritiscima sredine („sramota“), kao i o nedovoljnoj zrelosti jednog ili oba bračna partnera. Interesantno je da se mnoge osobe razvode u već zrelim godinama kada ostanu bez svojih roditelja, jer su se oslobodili pritiska koji su najčešće sami sebi nametnuli da ostanu u nefunkcionalnom braku.

Odluku da li će se razvesti svako donosi sam, ređe u dogovoru sa partnerom. Što se tiče odrasle dece koja su otišla, ona ne bi trebalo niti da razvijaju osećanje krivice što su njihovi roditelji toliko trpeli u braku „radi njih, dece“, niti da im uskraćuju pravo da daju sebi slobodu da biraju kako će provesti ostatak svog života, ne ugrožavajući bilo koga svojom odlukom.

Bračni par koji duže vreme nije uspevao da raščisti svoje probleme, posle odlaska dece iz kuće može zapasti u krizu. A mnogi koriste decu kao "tampon zonu" u međusobnim odnosima?

- Bračni partneri nakon osamostaljivanja i odlaska dece iz kuće zapadaju u krizu ukoliko svoj partnerski odnos nisu zasnivali na ljubavi, poverenju, toleranciji i međusobnom uvažavanju. Oni koji koriste sad odraslu i osamostaljenu decu u međusobnim obračunima radili su to i dok su deca bila manja. Problem je što se taj obrazac generacijski prenosi kroz porodicu, zbog čega je velika verovatnoća da će se njihova deca u ulozi roditelja isto tako ponašati.

Često roditelji, najčešće penzioneri, kada dete ili deca odu svojim putem nastavljaju nepotrebno da se mešaju u njihov život i pružaju im razne usluge iako nisu pod istim krovom. Kako naći meru u odnosu sa decom koja su već zasnovala svoj dom?

- Ako je porodica stabilna i funkcionalna, ako roditelji ne doživljavaju sebe isključivo kroz ulogu majke i oca, ako neguju svoju individualnost i partnerski odnos, ako već godinama imaju svoj krug prijatelja i svoja interesovanja, oni nastavljaju uspešno da funkcionišu kroz partnerski odnos nakon odlaska dece.

Pošto nisu izgubili svoju individualnost i svoj bračni identitet, moći će da se posvete jedno drugom i da, s druge strane, svako ispuni svoje želje i potrebe za druženjem, putovanjima, hobijima. Ispunjavajući svoj život kvalitetnim sadržajima neće imati potrebe da se mešaju u tuđi, makar to bio i život njihove dece. Oni će moći da pružaju pomoć onda kad im se ta pomoć zatraži, a neće nametati svoju volju i svoje mišljenje. Ako se radi o zrelim i ostvarenim ličnostima, i mladi će rado poslušati dobronameran savet svojih roditelja.

Tolerancija i uljudnost se podrazumevaju. Time komunikacija među svim akterima biva kvalitetna, topla i podržavajuća. U suprotnom, nastaće problemi koji prate svaku interakciju u kojoj neko trpi. Situacija je potpuno teška i nezdrava kad se snaha ili zet doživljavaju kao „tuđinci“ ili „dođoši“, pa se stvaraju paktovi protiv njih, od njih se kriju tajne, oni ostaju na marginama zajednice. U takvoj porodici će i deca izrasti u nezrele ličnosti, nesposobne za zasnivanje i održavanje svoje porodice.

Šta realno može da očekuje supružnike kada im deca "odlepršaju iz gnezda" a oni ostanu sami, na primer, posle nekoliko decenija braka i mnogo godina bilo verbalnog ili prećutnog prebacivanja mnogo toga jedno drugom?

- Kad odu deca iz roditeljskog gnezda, a roditelji ostanu sami, nakon niza godina i decenija međusobnog bračnog prepucavanja i nadgornjavanja, sa osećanjem gorčine i promašenosti ličnog života, ne može se ništa lepo niti dobro očekivati. Najverovatnije je da će tako nastaviti do samog kraja, jer su već razvili tu nezdravu potrebu i naviku da neadekvatno komuniciraju, to je postao njihov obrazac ponašanja i funkcionisanja. Uloge su podeljene i određene – moguće da neko od njih trpi više, ali je sigurno da trpe oboje.

Ne bih da remetim idiličnu sliku ljubavi do groba, kakvih sigurno ima dosta, konstatacijom da postoji i mržnja ili bar neljubav do groba koja vrlo dobro istrajava. Pogledajmo lica starijih oko sebe – prvo ih opažamo preko njihovih bora smejalica ili preko bora mrštilica, osmehnutih ili u gorčini stisnutih usana. I sve to ne mora previše da ima veze sa ekonomskom krizom.

Izvor: Novosti.rs