Anksioznost – zatvor bez rešetaka

U zapadnom svetu procenjuje se da ih dozivljava svaka deseta, a prema drugim procenama svaka treća osoba. Jedan od razloga za porast njihove učestalosti je to što danas ljudi spremnije priznaju da su žrtve panike. Drugi razlog je sve brži tempo života, zbog kojeg je sve veća i izloženost stresu.

Javlja se strah od spavanja, naročito ako je osoba sama u stanu i često u takvim trenucima želi da je uvek neko uz nju. Čak i kada napad prođe, strah od sledećeg je uvek prisutan. Osoba misli da gubi kontrolu nad svojim životom i često razmišlja o napuštanju fakulteta, posla ili čime se već bavi, zbog stalnog osećaja pritiska i anksioznih misli.

“Anksioznost ima četiri dimenzije: to je pre svega vrsta emocije koja utiče na naš misaoni proces što predstavlja kognitivnu komponentu ovog stanja. Izraz svega toga je osećaj strepnje i stalne brige. Anksioznost ima i svoju somatsku komponentu gde se osećaj tenzije ispoljava kroz telesne simptome. Pacijenti osećaju lupanje srca, nedostatak vazduha, razne senzacije u stomaku, tresu im se ruke, napetost u mišićima.

Anksioznost ima i bihejvioralnu komponentu, ispoljava se u ponašanju gde pacijent nije u stanju da sedi na jednom mestu, ima grčeve i slično,” kaže za B92 dr Nataša Šikanić, psihijatar i šef odseka za psihosomatiku i konsultativnu psihijatriju u Kliničko bolničkom centru dr Dragiša Mišović.

Dakle anksioznost predstavlja jednu složenu funkciju, i može postati patološka. To je jedno stanje straha, a strah je nešto što ima svoju filogenetsku evolucionu komponentu. Strah je nešto što je korisno jer ima odbrambenu funkciju jer se javlja na neku spoljašnju pretnju.

“Kod anksioznih poremećaja do straha, međutim, dolazi bez ikakve spoljašnje pretnje i u tom smislu se ona razlikuje od straha kao normalnog osećanja. Postoje samo unutrašnje pretnje koje bude čitav niz reakcija,” kaže dr Šikanić.

Panika

Anksioznost je vrlo neprijatno stanje i pacijenti razvijaju niz reakcija kako bi ga prevazišli. Panika je najviši stepen napetosti i straha. Iako je napad panike kratkotrajan on je jako intezivan i pacijent tad doživljava pravu psiho-somatsku buru. Oseća strah, katastrofu, misli da će mu se nešto loše dogoditi. On zbog toga, zbog niza telesnih simptoma koji prate napad, misli da je oboleo i od neke teške bolesti. On u tim situacijama ili odlazi u Urgentni centar ili poziva hitnu pomoć.

Panika se javlja uglavnom iz čista mira i pacijenti i doktori uvek žele da nađu uzrok napada i tražimo ga u spoljnim događajima. Međutim kod napada panike spoljni uzrok ne mora da postoji i najšeće se dešava da je pacijent miran, opušten, gleda tv ili se nalazi čak u nekim situacijama koje su relaksirajuće.

“Pacijenti mislie da će umreti u tom trenutku, da će izgubiti kontrolu nad sobom i svojim ponašanjem, ili da će u nekom smislu da polude. Često je prisutan osećaj i da će se onesvestiti,” kaže dr Šikanić.

“Ni između napada pacijent nije miran već je u konstantnoj strepnji od sledećeg napada. I tako praktično razvijaju strah od straha.”

Nakon napada, koji mogu biti više ili manje burni i traumatični, pacijenti se osećaju iscrpljeno, tužno, misle da umiru, pitaju se zašto im se to ponovo dešava...

Kako prepoznati anksioznost?

Shandi-lee / Flickr.com

Svi ljudi su pod nekim stresom, ali gde je granica između nekog “dozvoljenog” straha i anksioznosti. Kako to prepoznati?

“Pacijentima koji pate od anksioznosti značajno je narušen kvalitet života. Kada god oni žele nešto da urade pribegavaju raznim mehanizmima koji će ovakakvo stanje držati pod kontrolom. Pacijenti uglavnom izbegavaju situaciju za koju misle da će im doneti tu vrstu straha. Oni se boje da idu sami ulicom, boje se da odlaze u prodavnice, pozorišta; na sva mesta gde postoji mogućnost da će dobiti panični napad i za koja misle da će im biti otežano pružanje pomoći.”

“Ako se stanje ne leči oni vremenom postaju zatvorenici sopstvenih rešetaka i na kraju ne izlaze iz stana, a u najdrastičnijim formama ne ustaju ni iz kreveta” objašnjava dr Šikanić.

Zašto nastaje anksioznost?

Teško je predvideti koja osoba može zapasti u anksioznost jer za svakog čoveka neki drugačiji događaj predtsvlja okidač za ovo stanje.

Važno je odmah javiti se doktoru, jer vremenom napadi postaju sve češći i u potpunosti se remeti se kvalitet života pacijenta i oni više nigde ne idu sami.

“Teorije o anksioznim poremećajima su brojne. Frojd je smatrao da su to neki potisnuti konflikti u našoj podsvesti koji teže da se probiju u našu svest i kao reakcija na to javlja se anksioznost koja predstavlja vrstu odbrane – to su osnovne psiho-analitičke teorije. Imamo i kognitivno-bihejvioralne teorije koje smatraju da je anksioznost nešto što je naučeno, da smo doživeli neku vrstu traumatskog iskustva, kakva god ona bila. Za nekog okidač može biti vrsta banalnog događaja, ali je za tu osobu to nešto najvažnije jer izaziva takvu reakciju.

Postoje i brojne traumatske teorije po kojima traumatski događaj izaziva ovo stanje, preko bioloških teorija koje smatraju da se određene zone u mozgu iz nekih razloga aktiviraju i dovode do napada i pražnjenja,” kaže dr Šikanić.

Svaki čovek je individua za sebe i ne može se svrstati u jednu teoriju, već zavisi od svake osobe ponaosob.

Epidemiološki podaci pokazuju da žene češće oboljevaju od anksioznoznih poremećaja, sem kod socijalne fobije gde je procenat oboljevanja izjednačen među polovima.

Oni se mogu javiti i u ranom detinjstvu, ali do njih najčešće dolazi u adolescenciji i između dvadesete i tidesete godine.

“Najveći problem je što većina javnosti misli da su ovi poremećaji stvar volje i da pacijent može sam da ih prevaziđe što nije slučaj. Ima izuzetaka, ali njihovo stanje mnogo duže traje, ako se ne leči.

Drugi problem je što odlazak kod psihijatra podrazumeva da patite od nekog teškog duševnog stanja i ti ljudi su na neki način obeleženi, tako da mnogi pacijenti izbegavaju odlaske na terapije,” kaže dr Šikanić.

Lečenje

Lečenje ovih poremećaja uspešno je kod 90% pacijenata, dok kod ostalih stanje može prerasti u hronično. Međutim, pomoću terapije i oni vremenom nauče da lakše žive sa tim i svakako poboljšavaju kvalitet života.

“Proces lečenja se bazira na psihoterapiji i medikamentima.Oblici psihoterapije su brojni ali, prema istraživanjima, kognitiv-bihejvioralna terapija daje najbolje rezultate. Naravno i vrsta lečenja zavisi od pacijenta i procene njegovog stanja.”

Kada je reč o lekovima koji se prepisuju uglavnom se radi o savremenim antidepresivima koji podižu nivo hormona serotonina, ali se koriste i benzodezopini koji se uzimaju kraće.

Vrlo je bitno da se pacijent radi u ranom stadijumu poremećaja jer je svako izgubljeno vreme dragoceno.

“Bitno je jer ovi poremećaji utiču i na ponašanje. Pacijent učvršćava neke obrasce ponašanja koji su pogrešni. Ako to traje dugo, oni tek dolaskom kod nas shvate koliko su toga sebi uskratili u životu. Što kasnije počnu sa tretmanom oni će duže trajati jer je potrebno vreme da se neki načini ponašanje iskorene,” kaže dr Šikanić.

Ako ste i vi među osobama koji pate od anksioznih poremećaja znajte da niste sami. To je vrlo česta pojava, a razgovor sa stručnim licem će vam pomoći da se vratite normalnom životu.

Foto: SheCat / www.sxc.hu