Bolest me je naučila da živim

Niko me u životu nije učio kako da se ponašam u teškim i nepredviđenim situacijama, a kad sam se našla u jednoj takvoj, osećala sam se zatečenom, uplašenom i – prepuštena sama sebi.“ Tako svoju priču počinje 39-godišnja Ljiljana Trkulja. Ona je žena koja 13 godina boluje od multiple skleroze, neizlečive autoimune bolesti za koju ni medicina nema tačnog objašnjenja zašto se javlja. Obično bolest započinje između 20. i 40. godine, bez značajnijih prethodnih upozorenja. Pogodi čoveka poput groma i uzrokuje mu smetnje pri kretanju.
Iako je i sama prošla kroz krizu neprihvatanja i negiranja problema, praćenu osećanjem nemoći i očaja, danas ova žena i majka dve devojčice živi smireno i srećno. O tome kako je Ljiljanu bolest u stvari naučila da živi, napisala je i u svojoj knjizi „Misli koje život znače – Vodič za buđenje unutrašnje snage“.

Nerazumevanje okoline

„Najteži mi je bio trenutak kad sam shvatila da ne znam kako da nastavim da živim. Kad su mi lekari dijagnostikovali bolest, prvo sam odbijala da priznam da mi se to događa i tvrdoglavo sam uveravala i sebe i druge da će ubrzo sve biti kao pre. Živeli smo na selu kod suprugovih roditelja. Kad sam se vratila kući iz bolnice, shvatila sam da više ništa nije isto. Strah i briga za budućnost moje porodice, nerazumevanje bolesti, ali i nerazumevanje moje nemoći da radim kao pre, što se od mene očekivalo, uz već postojeće teškoće zbog bolesti, ubrzo su me doveli u loše psihičko stanje“, priseća se Ljiljana početaka bolesti. Tri godine nakon što je saznala da boluje od multiple skleroze, slomljena od bola zbog toga što nije mogla da vrati stari život, i u stalnom strahu za budućnost, Ljiljana je počela da oseća da joj je potrebna pomoć.

Šta razdvaja srećne od nesrećnih?

„Bila mi je potrebna podrška nekoga sa kim bih mogla otvoreno da razgovaram o onome što me je mučilo, ko će me, što je najvažnije, razumeti i imati želju da mi pomogne, ko zna na šta mislim kad govorim o bolesti, problemima, strahovima, osećanjima koji su me, kad sam se razbolela, zatekli nespremnu. Samo, tada još nisam znala da li postoji neko takav“, priča Ljiljana. Ipak je uzela telefon u ruke i nije odustajala dok nije našla prihvatljivo rešenje koje joj je, kako je kasnije uvidela, pomoglo da se vrati u život. Uključila se u radionice za lični razvoj pri Društvu obolelih od multiple skleroze.

„Tamo sam naučila da tri stvari razlikuju srećne od nesrećnih ljudi, uspešne od neuspešnih. Prva je da se srećni ljudi fokusiraju na pozitivne stvari i ono što žele od života, druga je da na bolest gledaju kao na izazov, kao govor tela koji ih upozorava da nešto moraju da promene, a naučila sam i da ne mogu menjati nešto nad čim nemam kontrolu – druge ljude, prošlost, godine – već samo sebe“, priča Ljiljana.

Iako joj nije bilo sasvim jasno odakle tačno da krene i šta da promeni, osećala je da prvo treba da upozna bolest i da se s njom suoči.

Lični razvoj - siguran put ka boljem

„Dobila sam knjižicu ‘Kako živeti s multiplom sklerozom’. Pročitavši je, prvi put sam postala svesna onoga što mi je bolest donela i šta će mi još doneti. Zanemela sam od straha. Budući da je bolest nepredvidljiva i razlikuje se od osobe do osobe, zaključila sam da je poistovećivanje s tuđim simptomima glupo. Odlučila sam da vidim mogu li nešto da učinim kako bih od danas, bez obzira na bolest, živela bolje“, kaže Ljiljana. Na početku bolesti uvek se trudila da zatraži odobrenje drugih i da se opravda zbog umora ili otežanog kretanja, ali na radionicama je vremenom naučila da ceni prioritete.

Čak i kad bi naišla na nerazumevanje drugih, više se zbog toga nije uzbuđivala. „Kad ispred sebe vidim osobu koja me uznemiruje, istog trenutka zamislim je kao malo dete, uplašeno, frustrirano, zbunjeno. Njeno ponašanje opravdavam načinom na koji se nosi sa svojim problemima, jer ne zna drugačije. Ovu vežbu često primenjujem, a navela me je da ljude gledam na drugi način. Danas mi se ne može dogoditi da se zbog nečijeg lošeg ponašanja prema meni osećam loše“, priča Ljiljana naglašavajući kako je preduslov za to da čovek nauči da voli sebe, sa svim manama, ali i da izgradi pozitivan stav, opet prvo prema sebi, a onda i prema drugima. „Vrlo je važno“, naglašava Ljiljana, „biti zahvalan na onom što imamo u životu, sa svim nesavršenostima. A kad se pojave strahovi i krize, što je neminovno, a naročito kada je reč o bolesti, važno je da znate da razdvojite sumnje od činjenica, odnosno da se usredsredite na rešenje, a ne na problem.“

Zašto baš ja?!

„Za svega dve godine od dijagnostikovanja bolesti, postala sam invalid, sa teškoćama u hodanju, koje su se postepeno povećavale. Pogoršanja u mom zdravstvenom stanju bila su nepredvidljiva, pojavljivala su se uvek kad bih pomislila da sam se koliko-toliko prilagodila dosadašnjim poteškoćama. Za mene je to uvek bilo vreme straha i novog prilagođavanja. Ono što je moj život učinilo boljim, a što sam naučila na radionicama, bilo je prihvatanje stvari koje se ne mogu promeniti ali i živeti sa njima, ne pridajući im više pažnje nego što zaslužuju“, kaže Ljiljana, naglašavajući da se nikada ne treba opterećivati razmišljanjem o tome kako bi život izgledao da se nije dogodila bolest ili tražiti odgovore na pitanje „Zašto baš ja?“ - ono čoveku ne dopušta da slobodno diše, planira, ni da se bori. „Kako biste zadržali dobro raspoloženje i optimizam, važno je“, savetuje Ljiljana, „dobro isplanirati dan i obaveze tako da brže i lakše dođete do željenih rezultata, ali u okviru svojih mogućnosti.“

Čvrsta u odlukama

„Odluka da želim da napravim nešto za sebe razbistrila mi je pogled na život i ono što mi on daje, kao i pogled na trenutak na koji jedino mogu uticati, a to je ovaj trenutak – sada. Zahvaljujući takvom stavu i nakon dosta rada na sebi, danas verujem da svako od nas može da nađe zadovoljstvo, smisao i mir, nezavisno od okolnosti u kojima se nađe.

Samo mora da se potrudi i da veruje u sebe i svoje sposobnosti. Međutim, u svemu tome čovek mora biti realan i, u skladu sa tim, da stvara i ostvaruje dostižne ciljeve“, kaže Ljiljana i ostaje čvrsta u odluci da odbaci samosažaljenje i strahove, da se ne brine oko stvari na koje ne može da utiče, da se svako jutro veseli danu koji će provesti sa onima koje voli, da se trudi da stvori bolje uslove za zdravlje i da jača unutrašnji mir... što bi, uostalom, svakom čoveku trebalo da bude imperativ. Najvažnije je da se stvori novi sistem vrednosti i slika o sebi

Analize ukazuju na povezanost određenih mentalno-emocionalnih obrazaca i oboljenja. Zna se, na primer, da nervoza uzrokuje čir na dvanaestopalačnom crevu. I taj je princip univerzalan, jer se čovekova svest i sve što je u njegovom umu (uspomene, traume, misli, mentalni i emocionalni obrasci) odražava na telo. Zbog toga, može se primetiti da oboleli od multiple skleroze dele iste psihičke obrasce – među njima je gotovo dominantna potreba za kontrolom.

Reč je o obrascu koji ljude tera da grozničavo drže sve konce u rukama pa stvari pokušavaju da dovedu u savršen red. Karakteristika je duboko utisnut osećaj tuge i straha, koji kompenzuju perfekcionizmom i previsokim moralnim načelima prema kojima, ponekad vrlo kruto, ocenjuju sebe, pa samim tim su to merila i za druge. Često su strogi i previše kritični prema sebi, ne znaju da se opuste ni zabave. Kod obolelih od raka može se primetiti duboka razočaranost u život, naglašen osećaj napuštenosti, čak i izdaje, kao i egzistencijalni očaj“, otprilike ovako lekari gledaju na povezanost realne bolesti i psihičkog stanja obolelog, pa su to ujedno i teme prvih razgovora na treninzima.

Svrha treninga je da motiviše i osposobi obolele od psihosomatskih i autoimunih bolesti da kroz duhovnost unaprede zdravlje i kvalitet života, odnosno da usvoje nove sposobnosti i načine razmišljanja, nove sisteme vrednosti, novu sliku o sebi, da eliminišu predrasude i strahove o bolesti... ali i da na temelju tih novih vrednosti usvoje nove strategije suočavanja sa stresom koje će im olakšati surovu realnost.

MAGAZIN LISA U AVGUSTOVSKOM IZDANJU DONOSI:

Budite mudre!
Progovorite jezikom svog muškarca

Beauty queen
Postanite diva letnje zabave

Top 20
Čuvari čistog tela

Iskrena priča
Bolest me je naučila da živim

Dejan Pantelić
Ništa ne pada sa neba