Biljana Kovacevic Vuco

Ja bih... Nisam htela to prvo da kazem, ali sada, posto smo mi vec o tome razgovarali nekoliko puta, ja bih se strasno trudila da u svim ovim razgovorima izbegnemo nesto sto je vec, onako da kazem, istorijsko ponavljanje. Prvo, ves smo o tome razgovarali puno, puno puta. Izvinjenje i razne druge kategorije koje imaju jedan odredjeni znacaj u odredjenom politickom i istorijskom kontekstu, ukoliko se ponavljaju do besmisla gube, a mi smo ovde skloni, na svim prostorima, a ja sad govorim o Srbiji da devalviramo sve ono sto je predstavljalo neku veliku, da kazem, moralnu vrednost. Jedan je Vili Brant, jedno je njegovo klecanje i to nije bilo izvinjenje, to je bila neka vrsta pokajanja i to posle toliko i toliko vremena. Tako da sam ja kategoricki protiv izvinjenja ko jedne izandjale, moram da kazem, vec, kategorije. Mozda je teska rec. Ja sam htela samo da kazem da i profesora Vojina Dimitrijevica i profesora Srdjana Bogosavljevica izlaganja su apsolutno kompatibilna i da me je onako, zaista u jednom negativnom smislu dojmilo ovo sto je Srdjan Bogosavljevic rekao. Ja se bojim da ovo istrazivanje moze da se shvati takodje kod dela novinara i javnosti, a i nas moralista kao njegovo vrednosno odredjenje prema cinjenicama koje su na zalost takve. Pre svega, kad se govori o istini i cini mi se da je to najbolje profesor Dimitrijevic poentirao-to nije istina u smislu nekih nasih vrednosnih odredjenja prema odredjenim dogadjajima, nego utvrdjivanje fakata. Zasto je ona potrebna-potrebna je, naravno, da se ne ponovi, da se postigne stabilnost, da se prepozna uzrok zlocina, da se ugusi nagon za osvetom. To je ono sto je najvaznije. Naravno, odgovornost je jedna od najbitnijih stvari o kojoj moramo da razgovaramo, ali isto tako moramo da ukinemo potrebu za osvetom koja postoji naravno kod svih nas i to upravo zbog toga sto svako ima neki stav prema onome sto se dogodilo, a kakav je stav-najbolje se vidi iz ovog istrazivanja Srdjana Bogosavljevica. Hvala.