Aleksandar Lojpur

Kada govorimo o odgovornosti, to je tema naseg panela, postoji jedna tema o kojoj se nerado govori u jugoslovenskoj javnosti. To je tema eventualne odgovornosti Savezne Republike Jugoslavije - Srbije i Crne Gore - za stetu koja je pocinjena Hrvatskoj kao drzavi, Bosni i Hercegovini kao drzavi, i gradjanima iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine i sa Kosova. U javnosti se o ovom pitanju govorilo u aprilu, kada je lisen slobode Slobodan Milosevic. Mnogi su tada, povodom priznanja Slobodana Milosevica da je upotrebljavao budzetska sredstva nenamenski za podrsku ratnim dejstvima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj,  osudili Slobodana Milosevica zbog ovog priznanja, tvrdeci da time sto je on to rekao, jer da je time sto je to priznao, priznao i odgovornost i Srbije i Savezne Republike Jugoslavije za tu stetu.

Drugi momenat kada smo skoro culi da se govori o ovom pitanju jeste odgovor koji je nasa vlada preko svog opunomocenika profesora Varadija koji je, uzgred budi receno, i jedan od clanova ove jugoslovenske Komisije za istinu i pomirenje, stavila pod upit nadleznost Medjunarodnog suda u Hagu, znaci ne ovog Tribunala za istrazivanje ratnih zlocina, nego Medjunarodnog suda u Hagu koji resava sporove izmedju drzava, za resavanje zahteva za naknadu stete zbog zapocinjanja rata i genocida, koga su postavile Hrvatska i Bosna i Hercegovina protiv Savezne Republike Jugoslavije.

Postoje par stvari koje moraju da se kazu o ovom pitanju jer govorimo o odgovornosti. Prva stvar, postoji jedno krivicno delo koje je bilo kaznjivo i po jugoslovenskom pravu iz vremena Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije i koje je kaznjivo i danas po pravu Savezne Republike Jugoslavije, a koje se ne moze suditi pred Haskim tribunalom zbog toga sto ne spada pod jurisdikciju Haskog Tribunala. To je krivicno delo zlocina protiv mira, planiranje, zapocinjanje i vodjenje agresivnog rata. Ovo delo je u svom klasicnom obliku opisano u clanu 129 Krivicnog zakona Jugoslavije. Godine 1990. izvrsena je dopuna Krivicnog zakona Jugoslavije i na clan 129 dodat je clan 2 u kome se kaze da to krivicno delo predstavlja i primena sile radi otcepljenja dela teritorije jedne republike i pripajanja drugoj republici unutar bivse Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije. Kada je Slobodan Milosevic lisen slobode pod sumnjom da je zloupotrebio sluzbeni polozaj time sto je usmeravao sredstva iz budzeta na finansiranje svoje partije i pojedinaca radi osvajanja ili ocuvanja vlasti svoje i svoje partije, otkrivena je i matrica u stvari po kojoj ce, verujem, Slobodan Milosevic biti okrivljen uskoro i za zlocine protiv mira. To jest, da je planirao, zapoceo i vodio agresivni rat protiv Hrvatske, i to naravno ne samo Slobodan Milosevic vec i ceo entourage oko njega, protiv Hrvatske i Bosne i Hercegovine radi otcepljenja dela teritorije ovih republika i prisajedinjenja Srbiji, a sve to radi ocuvanja svoje vlasti u Srbiji. Za ovo postoji obilje dokaza, postoje knjige sa priznanjima Borislava Jovica, Branka Mamule, postoje svedocenja Stipe Mesica, postoje brojni dokumenti tako da mislim da pitanje dokazivanja ovoga ne bi trebalo da bude poseban problem. Ponavljam, Hag za ovo ne moze da sudi. Posto se radi o povredi jugoslovenskih zakona, za koje je nadlezan jugoslovenski sud, i to zapravo i jeste dobra prilika da primenom jugoslovenskog prava uspostavimo opsti princip primene prava i pravnu drzavu, i naravno izgradimo preko potrebne nase institucije.

Nase drustvo ima potrebe za razgovor, istinom i pomirenjem u tri oblasti. Jedno je istina o zlocinima pocinjenim u toku ratova koji su se desili posle raspada Jugoslavije, od strane etnickih Srba, u ime Srba a gde su zrtve Bosnjaci,  etnicki Hrvati iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine i etnicki Albanci sa Kosova. Druga oblast jesu zlocini kao sto su ubistva, policijski progon, i drugo, pocinjeni od strane Milosevicevsko-Seseljevskog rezima gde su zrtve gradjani Srbije. (Inace, mislim da je vreme  da usvojimo u celom svetu uobicajeni moderni nacin izrazavanja, po kome izraz Srbi oznacava sve gradjane Srbije bez obzira na etnicku pripadnost. Po takvoj terminologiji etnicki Srbi mogu biti iz Srbije, ili Hrvatski Srbi, ili Bosanski Srbi. Danas, ipak, radi toga sto je pogresan nacin izrazavanja postao uobicajen, govorim drugacije, upotrebljavajuci staru pogresnu terminologiju.) Treca oblast je oblast istine i pomirenja sa Zapadom, jer smo i sa njima bili u ratu i imamo zrtve iz tog rata. Tu treba da utvrdimo koliko su nase tadasnje vlasti doprinele napadu Zapada, da li su i sta mogle da ucine da napad sprece, ali i o tome da li su akcije Zapada koje su prozrokovale ljudske zrtve i stradanja bile izvedene na nacin koji se ne kosi sa ratnim pravom, da li su te zrtve mogle biti izbegnute, i naravno, da li je sama intervencija bila opravdana ili ne.

Danas cu govoriti o prvoj od tri oblasti pomirenja koje sam upravo opisao. Osnovni problem u prvoj oblasti je u tome sto su pocinioci u najvecem broju na teritoriji drzave u kojoj je ova Komsiija osnovana, a zrtve su na teritoriji drugih drzava, u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, odnosno na teritoriji koja je pod upravom UN, tj na Kosovu. Ovaj problem ce Komisija pokusati da resi kroz saradnju sa Komisijom koja treba da bude uskoro osnovana u Bosni i Hercegovini i sa vlastima u Hrvatskoj, odnosno na Kosovu, ili sa tamosnjim Komisijama ili slicnim telima, kad i ako ona budu osnovana.

Druga teskoca u prvoj oblasti jeste opasnost od vestackog balansa. Tu postoje dve vrste opasnosti.  Jedna krajnost je da u zelji da izvrsimo suocavanje sa zlocinima gde su Srbi bili pocinioci, ne obratimo dovoljnu paznju na zlocine u kojima su Srbi bili zrtve. To bi bila velika greska, koja bi otvorila vrata opasnoj i destruktivnoj samo-viktimizaciji Srba kao prvoj etapi u novoj seriji zlocina. Ova Komisija ima ambiciju da ispituje kako zlocine gde su etnicki Srbi izvrsioci tako i zlocine gde su etnicki Srbi bili zrtve. To je neophodno ako se zeli utvrdjivanje istine i pomirenje u njihovoj celovitosti. Medjutim, postoji druga opasnost, a to je  da se pravi vestacki balans, da se zlocini gde su Srbi bili pocinioci pravdaju sa onima gde su Srbi bili zrtve. Tako, isuvise cesto cujemo "Pa, bio je rat, opsti metez, svako je ubijao svakoga, svi su i pocinioci i zrtve". Ja sam ubeđen da ce Komisija izbeci i ovu zamku, da ce utvrditi istinu o svim zlocinima, i da ce se iz njenog izvestaja moci videti istina u svojoj celovitosti ma kakav rezultat odnosno "skor" zlocina bio. Vazno je da se pokusa rasvetliti svaki zlocin i da svaka zrtva bude identifikovana imenom i prezimenom, uz opis nacina i okolnosti stradanja. Znacajno je i da se hladno i nepristrasno rasvetle i uzroci i tokovi sukoba.

Postoji jedan poseban aspekt kojim ce trebati da sa bavi Komisija a to su mediji, tj, koliko so mediji doprineli, svojim potcinjavanjem politici rata i zlocina, da se rat i zlocini dogode.

Sto se tice  odgovornost za naknadu stete pocinjene u sukobima - smatram da imamo moralnu obavezu da se bavimo i ovim pitanjem, i da bi bila neoprostiva greska ako bismo ovo pitanje gurali pod tepih.  Mislim da je prigovor prof. Varadija pred Medjunarodnim sudom pravde  formalisticki prigovor. Ako zelimo da razvijemo normalne dobrosusedske odnose sa Bosnom i Hercegovinom i Hrvatskom, treba da idemo u susret dogadjajima, da izbegavamo formalistcke prigovore, i ako ima nacionalne, (ovaj termin kloristim sa znacenjem -  drzavne) odgovornosti za krivicno delo protiv mira, da se sa tim suocimo i da pristanemo da razgovaramo o steti i njenoj naknadi. Veliki deo nasih politicara izbegava ovo tesko pitanje jer je zemlja jako osiromasila i jednostavno bi bilo cisto samoubistvo sa ekonomskog stanovista staviti sebi takvu omcu odgovornosti za naknadu stete ciji ce se iznosi meriti u milijardama, oko vrata. Medjutim, bez namere da pravim poredjenja stvari koja se s obzirom na razmere razaranja i zlocina  nikako ne mogu porediti, ipak valja podsetiti da se Nemacka nasla u slicnoj situaciji kao i mi posle II svetskog rata. Nemacka je pristala da plati stetu prouzrokovanu saveznicima ratom, i ona tu stetu, kao sto je poznato, i dan danas placa u milijardama maraka godisnje. Medjutim, ja ne kazem da je SRJ Jugoslavija odgovorna za takvu stetu, ja samo tvrdim da o tome trebamo da razgovaramo kako sa nasim susedima tako i sa medjunarodnom zajednicom. Siguran sam da bi, u slucaju da sami otvorimo tu temu sa nasim susedima i sa medjunarodnom zajednicom,  nas zahtev za naknadu stete prouzrokovan NATO intervencijom u Jugoslaviji pred istim Medjunarodnim sudom u Hagu bio cenjen sa vecom dobronamernoscu. Takodje, zahtevi za naknadu stete nasih drzavljana, ranije izbeglica iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, kao i etnickih Srba koji su ostali u tim drzavama, a koji su pretrpeli stetu nezakonitim dejstvima tamosnjih vojski, imali bi mnogo vece sanse na uspeh kako u postupcima pred sudovima u Hrvatskoj odnosno Bosni i Hercegovini, tako i u postupcima pred medjunarodnim telima. Uostalom, moguce je, ako se uopste utvrdi da ima osnova za naknadu stete SRJ prema Bosni i Hercegovini odnosno Hrvatskoj, postici sporazum o visini te stete i o uslovima placanja koji bi dozvolili pocetak placanja tek kad se dostigne odredjeni nivo privrednog oporavka, ili tek posle odredjenog broja godina, ili kakvi slicni povoljni uslovi. Moguce je postici i dogovor sa Zapadom da se poveca podrska nasim ekonomskim reformama, bas isto kao sto je ucinjeno i sa Nemackom i Evropom posle II svetskog rata marsalovim planom, pa da nam brzim razvojem bude omoguceno da ovakvoj eventualnoj obavezi lakse odgovorimo. Najmanje je verovatno da cemo guranjem pod tepih problem resiti, ako odgovornost postoji moracemo se kao drzava sa tim suociti, i bolje je onda ici problemu u susret i resiti ga pod povoljnijim uslovima nego pod nametnutim uslovima. U okviru Komisije ciji sam clan zalagacu se da se i to pitanje otvori, kao i pitanje naknade stete individualnim zrtvama, bez obzira odakle one dolazile.