Svetlana Broz

Slozila bih se sa izjavom Zarka Puhovskog da istina uznemirava, samo bih dodala da izgovorena istina uznemirava sve one koji je dozivljavaju kao prozivanje sopstvene odgovornosti, a neizgovorena istina uznemirava milione onih koji nose svo tragicno iskustvo te istine i pitaju se zasto im se ne dozvoljava da tu istinu izgovore...

Navescu primer zene koja je '98. godine ispricala svoju sudbinu, ziveci '92. u selu pored Visegrada, bila brutalno silovana od cetvorice zlikovaca, obrijana do glave, usecen joj je krst na kozi glave koji ce do kraja zivota nositi kao oziljak. Pred njom je ubijen njen muz, iz narucja joj je otrgnut sin koji je imao 16 godina i kada je molila zlikovce da ubiju nju, a da ostave sina da zivi, oni su joj odgovorili: ne, ti ces ostati da zivis, da nosis tu istinu, istrgli joj sina i zaklali ga pred njom. Prezivela je sa cerkom koja je tada imala 14 godina, zahvaljujuci nekim casnim i hrabrim ljudima koji su je spasili, prebacili na drugu teritoriju, jedan od njih koji je bio najodgovorniji pred zlikovcima sto je spasio razlicite ubijen je kad se vratio u Visegrad.

Ta zena je 1999. godine, kad sam polazila iz Sarajeva za Beograd, rekla da joj je strasno zao sto ja ne mogu u tom trenutku da povedem njenu cerku da vidi Beograd. Njena cerka je u medjuvremenu odrasla i zelela je da upozna taj grad koji nikada nije videla. Dakle, ta zena je ostavljena da svedoci o brutalnostima etnickog ciscenja na prostorima Podrinja, ostavljena namerno da prezivi da bi plasila sve oni koji ikada mogu da pomisle da se mogu vratiti na taj prostor i etnicki ga onecistititi. 2000. godine, prosle godine u prolece, prvi put je otisla da poseti svoje selo pored Visegrada sa cerkom. Vratila se u Sarajevo i ispricala mi potresnu pricu o tome kako je njena prva komsinica sacuvala, pre nego sto su zapalili kucu te zene, dva predmeta: peskir i kolonjsku vodu, odnosno nesto za posle brijanja, neki losion, koji je njen sin koristio tek pocevsi da se brije, i ta flasica je tek naceta bila. To su dva jedina predmeta, fizicka, koja tu zenu podsecaju na sina. Kuca je unistena, sve je unisteno. Rekla je na kraju: ja znam da mogu da zivim sa svojim komsijama i ja hocu da se vratim u svoje selo i da zivim sa svojom cerkom i komsijama i dalje. Ali taj zlikovac koji je sve to ucinio zove se Milan Lukic i jos uvek je na slobodi. Jos uvek se cuje da se cesto nalazi u Visegradu, ponekad u nekim drugim gradovima. Dakle, potrebno je tim ljudima omoguciti da zlocinci budu izvedeni pred lice pravde, jer ti ljudi nepogresivo prave razliku izmedju zlocinaca i onih koji to nisu. Uvek ih imenuju imenom i prezimenom i ocekuju da se takvi monstrumi izvedu pred lice pravde i kazne da bi oni mogli mirno da zive na prostorima na kojima su ziveli do sada.

Jedan znacajan razlog zbog otezanog povratka izbeglica na svoja ognjista jeste nekaznjavanje ni sest godina posle rata zlocinaca koji su izvrsili zlocine. Drugi primer je primer Katice Romic iz Varesa, koja je 1998. godine ispricala pricu, koja je takodje objavljena u knjizi "Dobri ljudi u vremenu zla", u kojoj je svedocila o strasnoj tragediji koja se muslimanskom narodu dogodila u selu Stupni Do iz politickih razloga. Opisala kako je HVO unistio citavo selo, samo zbog toga da bi se Hrvati iz Varesa naterali da, osecajuci kolektivnu odgovornost za taj zlocin, napuste Vares i na taj nacin ga etnicki ociste za drugu etnicku grupu. Zakljucila je tu pricu o tome da je u jednom od lokalnih casopisa u Varesu objavila svoje vidjenje te strahote koja se dogodila u selu Stupni Do, kao i egzodusa hrvatskog zivlja iz Varesa. "Hrvatski puk me je prezreo poslije toga. Porodica Romic ne moze biti Vili Brant hrvatskog naroda, govorili su mi bijesno. I dalje tvrdim da bi trebalo, ako stremimo normalnim odnosima, da neko od visokih funkcionera dodje u Stupni Do i kaze: u ime postenog hrvatskog zivlja ogradjujemo se od ovog zlocina. Tek tada bi svi casni ljudi u Varesu mogli mirnije spavati. I danas me zbog toga tretiraju kao izdajnika hrvatskog naroda." Ova prica je izgovorena i zapisana 1998. godine.

Dakle, svi oni koji nisu jos uvek izasli i u ime svojih moralnih obaveza izvinili se svima onima koji su stradali i patili, moraju to sto pre uciniti da bi se moglo uopste govoriti o odgovornosti i o pomirenju. Svi stradalnici, milioni stradalnika sa ovih prostora, zele jedno te isto, a to je samo da cuju reci: izvinite, znamo kako vam je tesko bilo, znamo kako ste patili, znamo sta ste sve preziveli i iskreno saucestvujemo u toj vasoj patnji. Mislim da ce se posle toga moci govoriti o pomirenju.

Hvala.