Adam Mihnjik

Draga Sonja, gospodine ministre, dragi prijatelji,

Ovo je izuzetan trenutak, dolazim u zemlju sada kada je ta zemlja bogata nadom, dolazim u zemlju u kojoj se radjaju nove vrednosti, dolazim u zemlju koja se vraca u zivot posle godina klonulosti, bolesti i zarobljenosti. Imao sam srecu da sam u jednom takvom trenutku doputovao i u Juznoafricku Republiku. Tamo sam imao priliku da razgovaram sa Aleksom Borejnom i sa Albijem Saksom i setio sam se onog trenutka kad je moja zemlja, Poljska, bila u slicnoj situaciji, kada su se u mojoj zemlji budile najvece nade i vracala se sloboda. Danas je Srbija takva zemlja. I ta debata, koju pazljivo slusam, debata gorka, puna sporova, sarkazma, ali iskrena cak do bola, ta debata je znak da se Srbija vraca zdravlju, da se u Srbiji budi ono sto je u njenoj istoriji bilo najdragocenije: smisao za kriticnost, spremnost da se saslusaju   tudji argumenti, spremnost za dijalog. Culi smo ovde neobicne ljude, ljude koji su pruzali otpor, cesto i fizicki, agresivnoj, nacionalistickoj Milosevicevoj politici i koji su, uveren sam u to, cvet srpske zemlje. Ukljucujuci se u ovaj uzbudljivi dijalog, hteo bih da se posluzim iskustvom Poljske, iskustvom moje zemlje. Dakle, prva i osnovna lekcija koju sam naucio u Poljskoj jeste: ima ljudi kojima je u interesu rat, koji zaradjuju na ratu, toplom i hladnom, ima ljudi koji ne zele pomirenje, koji ne zele istinu, koji ne zele da cuju za odgovornost, jer to pogadja njihove interese. Zato je najuspesniji put do istine i do pomirenja stvaranje takvih uslova, u kojima ce teznja ka pomirenju biti, jednostavno, interes, dobar posao. Kao sto je poznato, dobri brakovi su oni koji se sklapaju ne samo iz ljubavi nego i iz racuna. Ljubav se tesko moze traziti u politici. Razum je u dvadesetom veku takodje cesto bivao roba, ali jedino je put razuma onaj koji moze da vodi ka boljoj buducnosti. Zato je osnivanje Komisije za istinu, odgovornost i pomirenje veoma razuman cin. Naravno, ova komisija nece resiti sve probleme pred kojima stoji Srbija. Ali, ona je vazan korak na putu u ozdravljenje. Jedna primedba cini mi se ovoga trenutka veoma vaznom. Logika otpora protiv diktature podrazumeva drugacije osobine od onih koje podrazumeva logika gradjenja demokratije. Logika otpora protiv diktature trazi beskompromisnost,  herojstvo, trazi stoprocentnu uverenost u to da sam u pravu ja a ne diktatura. Nacelo takve opozicije je - nikakvi kompromisi, jer o istini i vrednosti se ne moze debatovati, ne moze se debatovati o tome da li smem da kapituliram pred diktaturom. Zato je dobro nacelo ljudi antitotalitarne opozicije bilo nacelo – odbijamo dijalog dok smo zatvorenici. Jer, zatvorenik nije subjekat sposoban za dijalog. Za vodjenje dijaloga potrebno je da covek bude slobodan. Zato smo govorili: »Nikakvi razgovori s komunistima, nikakvi razgovori s policijom. To je organizovana banda koja je silom zavladala zemljom.« I nismo vodili dijalog. Ali, iste te vrline, koje su vrline u uslovima diktature, mogu da postanu prepreka, mogu da postanu mana, mogu da postanu nesreca u uslovima demokratije. Jer, kao sto je beskompromisnost bila osnovno nacelo otpora, tako je kompromis osnovno nacelo demokratije. I ljudi cija je najveca vrlina bila odbacivanje kompromisa danas moraju da rade sami na sebi da bi postali ljudi kompromisa, jer samo ce tada biti ljudi demokratije. Jer, demokratija je za sve ljude, ne samo za plemenite, mudre i hrabre. Demokratija je za sve ljude. Cesto se dogadja da te plemenite, mudre i hrabre demokratija odbacuje. Odbacuje ih zato sto vecina drustva pod diktaturom nije bila plemenita, mudra i hrabra. Bila je takva kakva je obicno vecina drustva, konformisticka, izmanipulisana, oglupela. A ipak, sloboda pripada svima i svi biraju danas svoju parlamentarnu opciju.

Pocecu od jedne anegdote. Godine 1983. sedeo sam u zatvoru u Varsavi i cekao proces. Dosla mi je u posetu supruga i rekla da ju je pozvao sef poljskog KGB-a (Komitet drzavne bezbednosti) general Kiscak koji joj je saopstio da cu ja ako potpisem deklaraciju da pristajem da napustim Poljsku za nedelju dana biti na Azurnoj obali, provescu tamo Bozicne praznike, u suprotnom me ceka sudski proces i godine i godine u zatvoru. Tada sam rekao da cu ja generalu Kiscaku odgovoriti pismom. I napisao sam najbrutalnije, najordinarnije pismo u svom zivotu, takav pamflet koji prelazi u paskvilu, u kom sam rekao da je predlog koji mi se nudi, predlog mangupâ, huliganâ, bandita, ljudi bez dostojanstva itd. Pismo sam poslao generalu Kiscaku. To je bilo osamdeset trece godine. Osamdeset devete godine pocinjala su savetovanja na »okruglom stolu« koji je pregovorima doveo do demokratizacije u Poljskoj. Ja sam bio u delegaciji na strani »Solidarnosti«, a general Kiscak, sef KGB-a, predvodio je partijsko-vladinu delegaciju. I imao sam uzasan problem. Kad sam ulazio, stao sam na kraj reda, jer Kiscak je stajao napred i sa svima se pozdravljao. Ja sam stajao na kraju reda, jer sam bio ubedjen, ako mu pruzim ruku, a televizija je to snimala, i ako to vidi moja zena, da me ona nece pustiti da se vratim u kucu. Tenzija je bila ogromna. I ove godine, u februaru, general Kiscak i ja vodili smo dug razgovor, koji smo naslovili »Oprostaj sa oruzjem«, u kom smo pokusali da iz danasnje perspektive gledamo na sve ono sto se tada dogadjalo. Na kraju tog razgovora bilo je procitano pismo u kome general Kiscak odgovara na ono moje pismo. On je u tom pismu pisao o  raznim stvarima, ali postoji jedna osnovna konstatacija: »Vi ljudi demokratske opozicije bili ste u pravu«. Naravno, ovaj dijalog je izazvao u Poljskoj neverovatno burne reakcije, proteste, mnogi moji drugovi optuzili su me za izdaju. Ne zalim zbog toga, ne zalim zato sto smatram da je to fragment onoga sto je ovde neko od diskutanata nazvao »povezivanje iskidanih niti«. Diktatura se zasniva uvek na tome da su prirodne medjuljudske veze, u svim oblastima zivota, kidane. To povezivanje niti je tezak, nezahvalan i dugotrajan proces. I oni koji povezuju te niti cesto dobijaju po prstima. Ali, uopste uzev, mislim da je to jedini put kojim se moze ici napred. U Poljskoj, kao i u Srbiji, moze se govoriti o pomirenju na dva plana: o poljsko-poljskom pomirenju i o pomirenju Poljske s njenim susedima. Ako se to posmatra spolja, sa Kavkaza ili sa Balkana, onda se moze reci da je Poljska klasican primer uspele transformacije. Mi Poljaci smo uspeli. Nismo imali nikakve zestoke unutrasnje drustvene konflikte. Imamo prvi put u svojoj istoriji dobre odnose sa svojim susedima, imamo prvi put u svojoj istoriji dobre odnose s nacionalnim manjinama. A istovremeno, mi Poljaci ne umemo sasvim da izadjemo na kraj sa sopstvenom istorijom. Ta istorija nam se vraca.  Mi  kao da imamo dve crne rupe u svom kolektivnom secanju. Prva crna rupa je desnicarski totalitarizam kasnih tridesetih godina. To je citava tradicija poljskog sovinizma i poljskog antisemitizma i posebna je veza te tradicije s bitnim segmentima katolicke crkve. Mi Poljaci smo katolici i citav problem katolicke tradicije,  njene  veze s nacionalnom idejom, u Poljskoj je jos uvek tabu i tema koja cesto eksplodira, jer se bojimo da o tome govorimo. Druga crna rupa je komunizam. To je period kad je veliki deo poljske intelektualne elite sluzio diktaturi. I sada, obe ove teme su politicki instrumentalizovane. Postkomunisticke sredine instrumentalizuju medjuratnu i ratnu tradiciju. To je tema Jedvabna, tog gradica u kome su poljski susedi pre sezdeset godina ubili svoje jevrejske susede. Ali, to je takodje tema zestokog konflikta, kakav je postojao u istoriji izmedju Poljaka i Ukrajinaca. Za vreme Drugog svetskog rata, na Volinju, imali smo posla sa etnickim ciscenjem Poljske, kada su Ukrajinci ubijali svoje poljske susede. Posle rata, u istocnom delu, imali smo posla sa etnickim ciscenjem, kada su poljske oruzane formacije iselile ukrajinske susede. Poljsko-nemacki odnosi nikada, hiljadu godina, nisu bili tako dobri kao danas. Hitlerovska okupacija bila je svirepa u Poljskoj isto kao u Srbiji. A posle rata izvrseno je veliko etnicko ciscenje, u kome su Nemci nasilno iseljeni s tih teritorija prikljucenih Poljskoj. Kako je sve to bilo moguce? Odlucujucu ulogu odigrala je politicka volja. Politicka volja - uprkos emocijama velikog dela drustva. Politicka volja koja je nalagala prvom premijeru demokratske Poljske Tadeusu Mazovjeckom da javno pruzi ruku pomirenja kancelaru Helmutu Kolu. Politicka volja koja je nalagala predsedniku Kvasnjevskom  spektakularne gestove prema Ukrajini. Politicka volja koja je nalozila predsedniku Kvasnjevskom da javno osudi antisemitizam. Svestan sam toga da ova iskustva nije moguce direktno preneti u Srbiju. To nije moguce zato sto je ovde bio rat, ovde su zrtve, ovde su porodice zrtava. Pa ipak, cini mi se da ako postoji buducnost za srpski narod i drustvo, onda put te buducnosti vodi preko evropske strukture, sa susedima. I cini mi se danas da ta logika koja je pobedila u Poljskoj moze biti od koristi, ali sta to podrazumeva? Radi se o izvesnom psiholoskom iskustvu. Ovde je Natasa Kandic, osoba koju veoma mnogo postujem i kojoj se divim, govorila o takvom iskustvu, o potrebi da se kaze gorka istina samome sebi. Ja bih na to dodao jos da je neophodno nesto poput pokusaja da se udje u tudje cipele, sedne na tudju stolicu i pogleda na svet kroz naocare tog drugog. Mislim da je to prvi uslov za dijalog. A dijalog je prvi put ka pomirenju. Naravno, dijalog je moguc i s neprijateljem. S neprijateljem se pregovara. Zasto treba da pregovaram s njim? Jer, on je neprijatelj. S prijateljem nema potrebe da se pregovara, moze da se razgovara. Ali, moze da se razgovara s neprijateljem, ali ne i sa zlocincem. I ovde treba pronaci tu ravnotezu, jer imamo posla sa zlocinom koji treba osuditi, a kada imamo posla sa neprijateljstvom - njega treba savladati. I uvek ce se naci oni koji ce reci da de facto nije bilo nikakvih zlocina, uvek ce se naci drugi koji ce reci da je zlocina bilo. Tako dolazimo do pojma odgovornosti. Ono sto je neophodno, o tome je govorila Natasa u svom veoma lepom i potresnom izlaganju, jeste da se ja, kao Poljak, moram osecati odgovornim za nepravde koje su Poljaci naneli drugima, iako nisam u tome ucestvovao. Ali, ja kao Poljak ne mogu da primenjujem kolektivnu odgovornost na te druge, ja ne mogu da govorim da su Rusi krivi, ili da su Hrvati krivi, ili da su Nemci krivi, ne, krivica je uvek individualizovana. To znaci da ja sebi mogu da pripisem kolektivnu krivicu, ali ne smem nikom drugom da pripisujem njegovu krivicu i da krivicu kolektivizujem. Dakle, kako izgleda ozbiljan javni dijalog? U Poljskoj je, s velikim bolom i teskocama, vodjen poljsko-ukrajinski dijalog. Sastajali su se istoricari, ukrajinski i poljski, i predstavljali svoje verzije poljsko-ukrajinskih konflikata. To je zapisivano, objavljivano, a na kraju su zapisivani protokoli o neslaganjima. Vodjen je poljsko-nemacki dijalog. Prvi put je postavljeno pitanje o Nemcima isteranim sa zapadnih teritorija Poljske. Medjutim, najtezi je poljsko-poljski dijalog. Ispostavlja se da mi Poljaci lakse mozemo da razgovaramo sa strancima nego jedni s drugima. Pa ipak, taj dijalog je veoma potreban jer ako ga ne bude bilo, Poljska ce biti uvucena u hladni gradjanski rat, sto je za demokratiju uvek opasno. I cini mi se da jos nesto iz Poljske mogu da donesem ovde, u Beograd. Moje kolege ostro su me kritikovale zbog razgovora sa generalom Kiscakom i zamerale mi sto dopustam sebi skandalozan cin oprastanja, u medjuvremenu je papa Jovan Pavle II izdao pismo o oprastanju, koje smo mi u »Gazeti« objavili in ekstenso. Jovan Pavle II nagovarao je na to, na razmisljanje u kategorijama oprastanja. Jer, oprastanje radja u nama, nama koji oprastamo, nesto bolje, nekakvu novu vrednost. Ja znam da vi Srbi niste katolici, ali apelujem na vas ekumenizam da to pismo pazljivo procitate, jer zaista je vredno duboke lektire.

Na kraju, reci cu jos i to da smo mi u Poljskoj mnogo proucavali spanski model transformacije. Spanski model transformacije cini otprilike sledece: mi Spanci smo drugaciji, bili smo drugaciji i ostacemo drugaciji. Rezultati prvih demokratskih izbora sedamdeset sedme godine prikazali su manje-vise politicku mapu Spanije sa izbora trideset seste godine. To je znacilo da smo mi Spanci isti kao sto smo bili, ali vise necemo da se ubijamo i moramo da naucimo da zivimo zajedno. I ovaj spanski model, vise od svih drugih, izgledao je nama u Poljskoj pragmatican. Mi smo bili svesni da to znaci da pravda nece sasvim biti zadovoljena. U Spaniji je bila na snazi amnestija, u Spaniji nije sudjeno ljudima odgovornim za diktaturu, ali mislim da je, uopste uzev, Spanija dobro prosla.

Ponovo sam, posle pet godina, u Srbiji i, mada je zemlja siromasna i jos postoje rusevine od bombardovanja, mislim da cu odneti u Varsavu dobre utiske iz vaseg grada. Srbija se budi, Srbija ima sansu i uveren sam da ce Srbija tu sansu iskoristiti. U svetu i u Poljskoj imate danas mnogo prijatelja koji su bili s vama kad ste se borili s diktaturom i bice s vama sada kada gradite s naporom srpsku demokratiju, do koje put vodi preko istine, odgovornosti i pomirenja.

Hvala na paznji.