Goran Svilanovic

Sonja, hvala Vam, hvala Vam na najavi. Ja pretpostavljam da, s obzirom da nisam bio tu prethodna dva dana, da moze da se dogodi da govorim o temama i da govorim na nacin na koji su i prethodnici govorili i izvinjavam se unapred svima. Probacu da sto je moguce vise govorim o tri pojma o kojima se verovatno i juce i prekjuce razgovaralo, a to je i o pojmu istine, a i o pojmovima koji su zadati u okviru danasnje teme, a to je odgovornost i pomirenje. Verujem da u stvari ima mesta za sve tri kategorije i da su sve tri kompatibilne i da jedna drugu ne iskljucuju.

Ono sto ja hocu danas da kazem u jednoj recenici glasilo bi: ako je neko pomislio da ce formiranjem Komisije za istinu, u jednoj, drugoj ili trecoj zemlji koje su najupucenije, da izbegne pitanje sudjenja odgovornima za zlocine, jako se prevario. Neophodno je formirati komisiju, kao sto je neophodno suditi onima za koje se moze dokazati da su odgovorni za zlocine koji su pocinjeni, zbog toga sto su ih sami pocinili, zbog toga sto su ih organizovali ili sto su na njih podstrekavali. Dakle, sudjenje, bilo nacionalno, bilo pred sudom u Hagu koji je za to formiran, je neophodno i deo je na putu do pomirenja, deo je tog procesa, a jedno se sa drugim ne iskljucuje. Preduslov i za odgovornost, koji ja izjednacujem sa sudjenjem, i za pomirenje, koje vidim kao rezultat jednog veoma dugog procesa, je utvrditi istinu onoga sto se dogodilo.

Mislim da se ponekada i u nasim glavama i u nasim izjavama i u tome kako se ponasamo, ocigledno vidi da pojmove brkamo. Moram da priznam da onda kad sam poceo da govorim o potrebi formiranja Komisije, da sam se uvek drzao samo prve reci, govorio sam o potrebi formiranja Komisije za istinu, nisam pominjao pomirenje. Ne zato sto sam skeptik, nisam, naprotiv, veoma sam optimisticki raspolozen, vec zbog toga sto mislim da pomirenju Komisija pa, u stvari, ne moze da pomogne. Kasnije, iz razgovora sa nekima koji su ovde danas, tu je gospodin Borejn, a razgovarao sam i sa nekoliko sudija, sa gospodinom Kasezeom, sa gospodinom Zordom, shvatio sam da je moja predstava o Komisiji samo jedan deo onoga sto je medjunarodna javnost vec upoznala na primerima u Juznoj Americi i u Juznoj Africi i to cak vrlo redukovani deo.

Naime, ja sam, govoreci o Komisiji za istinu, imao u vidu pripremu za sudjenja, pripremu javnosti da shvati da su se zlocini dogodili i da je potrebno suditi onima koji su zlocine pocinili, organizovali ili na njih podstrekavali. Ako hocete vulgarno, dakle, ja sam govorio o Komisiji imajuci u vidu potrebu da se uradi PR za sudjenja. Ne ulazeci u to da li ce to biti nacionalno ili ce biti od strane Haskog suda, to je tema koja dolazi. U razgovoru, dakle, sa ovim osobama saznao sam da je to samo jedan segment, da Komisija u zemljama koje su prosle kroz slicne ili mnogo vece traume je imala mnogo siri zadatak. U pojedinima je imala ovlascenja da saslusava, da istrazuje, da amnestira ili upucuje na sud. To je mnogo slozenije nego ono sto sam ja imao u vidu. Ono sto je danas predlozeno je nesto potpuno trece opet, dakle Komisija koja je kod nas formirana ima zadatak koji nije ni ono o cemu sam ja govorio, nije ni ovo sto sam upravo pomenuo kao iskustvo juznoamerickih ili juznoafrickih zemalja, vec je nesto trece. Kako sam ja razumeo njen zadatak, to je Komisija koja, s obzirom na to da je sastavljena od ljudi koji imaju veliki moralni kredibilitet, imaju bogatu strucnu biografiju, mogu, bez obzira sto nema velike vremenske distance, da naprave licnu distancu u odnosu na dogadjaje, i da daju nekakvu ocenu onoga sto se dogadjalo u onoj Jugoslaviji, dakle na ovom prostoru, u poslednjih desetak godina ili u poslednjih nekoliko decenija.

Moram da priznam da je moje razumevanje rada te komisije dosta blisko necemu sto je organizovao i inspirisao gospodin Nebojsa Popov, koji je tu i zbog toga mi je posebno drago, a sto je objavljeno u jednoj publikaciji koja se zove »Srpska strana rata«. Dakle, nacin na koji ja razumem tu Komisiju, kako je sada formirana s obzirom na personalni sastav i s obzirom na ono sto sam mogao da cujem u javnosti, imam utisak da ce pisati »Srpsku stranu rata 2«. Ne znam da li ce biti bolja ili losija od »Srpske strane rata 1«, ali ja mislim da je jedan deo posla koji je sada zadat Komisiji vec uradjen upravo objavljivanjem ove knjige. Ne znam da li je to vise ili manje od onoga sto je javnost nasa, ili nasih suseda, ocekivala, ali s obzirom na to da je u medjuvremenu, dakle, od pre nekoliko meseci, kada sam pomenuo u domacoj javnosti komisiju za istinu, do danas, u dobroj meri formirana politicka volja da se saradjuje sa medjunarodnim institucijama koje su formirane radi sudjenja, i da je u medjuvremenu pripremljen Zakon o saradnji sa Hagom, koji bi uskoro trebalo da bude predocen vladi, dakle nacrt zakona je gotov, da bi vlada eventualno usvajanjem tog nacrta formirala predlog parlamentu, posto u medjuvremenu dakle, taj deo posla blizi se kraju, onda mi se cini da je moguce da Komisija, i sa ovako redukovanim mandatom, u odnosu na primer Juzne Afrike ili juznoamerickih zemalja, ispuni deo svog zadatka. Upravo zbog toga sto dozivljavam te dve kategorije kao odvojene.

Jedno je odgovornost i mi se priblizavamo postupku utvrdjivanja odgovornosti za konkretne zlocine i ako u taj proces udjemo, onda je Komisija, ovako definisana komisija koja jos uvek moze da ispuni ciljeve zbog kojih je formirana, ali treba biti svestan, to onda nece biti komisija po ugledu na primere koji se vrlo cesto pominju, i ja sam ih po nekoliko puta danas pomenuo, to je onda nesto sasvim drugo, otuda ja danas razumem tu ideju kao »Srpsku stranu rata«, drugi deo. A da bismo u jednom trenutku prestali da govorimo o srpskoj strani rata, bice potrebno da ta Komisija uspostavi saradnju sa Komisijom gospodina Fincija koga sam ovde video, dakle sa slicnim telom koje se formira u Bosni, ukoliko takvo telo bude formirano u Hrvatskoj – ja bih voleo da bude formirano - onda je moguce zamisliti da ta tri tela izadju iz okvira nacionalnog ugla posmatranja poslednjih deset godina i priblize se onome sto ja kazem da nisam pomenuo, a to je pomirenje.

Pomirenje je dakle treci pojam koji zahteva, ja mislim da zahteva vreme, zahteva sustinske promene u drustvu, koje ne mogu da se dogode promenom jedne vlasti i dolaskom druge vlasti, promene na politickoj sceni mogu da pomognu, mogu da ubrzaju proces pomirenja, ali ne mogu nikako da ga nadomeste. Dakle ono sto ja hocu da kazem je da promene nakon septembarskih i decembarskih izbora u Srbiji i Jugoslaviji mogu da ubrzaju proces pomirenja, ali nisu dovoljne da bi do pomirenja doslo. Bice potreban citav niz koraka, znate. I u onome sto ja danas radim kao ministar inostranih poslova sadrzani su elementi tih koraka. Ali to ne moze da uradi ministar. Nijedan. Ne moze to da uradi ni cela vlada. Potrebna je velika podrska nevladinog sektora i utoliko sam zahvalan onima koji su ovaj skup organizovali.

Bice mnogo otpora. Ima mnogo otpora vec i ovde. Siguran sam da otpor pomirenju postoji i Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Ono sto se danas dogadja u nasoj zemlji je velika borba onih koji zele modernizaciju Srbije i Crne Gore i onih koji misle da je odlaskom nekoliko ljudi ucinjeno sve sto je neophodno. To je normalno. To govori u prilog ozdravljenju drustva. U svakom drustvu postoji ta protivteza onih koji zele dalje i brze napred i onih koji zele da stanje odrze u okvirima u kojima je, cak ja mislim, mada se ne bavim istorijom i ne tvrdim da puno o njoj znam, koleginicu koja me tome ucila vidim preko puta sebe, da je u Srbiji decenijama unazad ili mozda i vekovima, postojala ta stalna protivteza onih koji zele otvaranje zemlje, priblizavanje drugima i onih koji se tome opiru. Svaki put su pobedili oni koji se tome opiru. Toliko sam naucio, verovatno pogresno, svaki put su, posto bi se oni koji zure napred slomili i izgubili politicku podrsku, oni koji su ih u tome kocili, sprecavali, ostvarili bi 10 ili 15 posto od ovih kojih su se skrsili, da tako kazem, i ostali da vladaju zemljom. Mislim da je simbol u tom smislu Pasic, kao covek koji u stvari nije zurio napred, nego je realizovao po 10 ili 15 % onoga sto su druge politicke snage u zemlji koje su zelele brze promene, kapitalizovao i svaki put opstajao.

I danas imamo slicno, ali mislim da se vredi zrtvovati zbog tih 10 ili 15 posto koje ce ostati kao rezultat oktobarskih promena u ovoj zemlji. Posle ce doci neki drugi koji ce takodje zeleti jako da idu napred i onda ce i oni nesto ostaviti. Da zavrsim, zato sto bih voleo jako da cujem i druge, govorio sam o tri razlicita pojma: istina je ono sto nam je potrebno da bismo saznali detalje o pojedinim zlocinima koji su ucinjeni, odgovornost je ono sto se ne moze izbeci i sto je nuzno, a to je sudjenje odgovornima za ratne zlocine da bismo dosli do trece kategorije, a to je pomirenje. Za nju ce biti potrebno dosta vremena, da bi se to ostvarilo bice potrebno da se promeni citav niz vlada i u ovoj i u drugim zemljama i da se niti koje su pokidane kao paucina, ponovo uspostave. To su poznanstva, prijateljstva medju ljudima, profesionalna, nekada vrlo usko limitirana profesionalnim zadacima, ali kad se umnoze, i u oblasti kulture i u oblasti novinarstva, recimo, i u ekonomiji, onda ce, kroz neku deceniju, biti moguce da govorimo o pravom i o potpunom pomirenju. Ja govorim o decenijama, jer mislim da je to proces koji jako dugo traje i koji zahteva vidanje rana.

U suprotnom, ukoliko jako zurimo u to, doci cemo u situaciju da nekoga povredimo. Ja sam jednom tako povredio jednog coveka iz Sarajeva, ni ime mu danas ne znam, svojom arogancijom. To je bio jedan slican skup ovome, pre nekoliko godina, za njega je to bio veliki momenat u zivotu da posle svega sto je preziveo dodje u Beograd i onda, kasno uvece, 22-23h, posto smo ih dugo cekali da dodju, bilo je problema za vize, sve ono sto znaju oni koji se bave slicnim poslom, kad smo se susreli, ja za njega verovatno ni danas ne postojim, siguran sam da tad nije znao ko sam i zasto sam tu, ja moram da priznam da uopste ne znam, a sigurno da je bilo vazno da covek iz Sarajeva dodje zajedno sa citavim nizom drugih, i onda posle svega sto je preziveo da bi stigao, kad je rekao jednu recenicu u tom smislu da mi Beogradjani smo uradili to i to, naisao je na prilican zid kod mene, ja sam odgovorio otprilike: ja znam da nista od toga ja nisam uradio i znam gde sam bio sve ovo vreme i ne pada mi na pamet da primim primedbu od bilo koga ko dodje iz Sarajeva i kaze mi sta si ti radio.

To je bilo strasno arogantno, to razumem danas, zavrsilo se tako da je on plakao, a meni nista nije bilo jasno. Hteo sam samo da ovom crticom kazem koliko je tesko doci do pomirenja, zato sto svako od nas ima neku svoju varijantu istine. Moja varijanta u tom trenutku, da ja nizasta nisam bio kriv, je apsolutno nedovoljna za nekog ko je dosao iz Sarajeva '95. ili '96/'97., koja je to godina vec mogla da bude, '97. mozda. On i ja cemo se verovatno jos nekad susresti i vratiti se na tu temu i onda cu ja biti u stanju da govorim o sopstvenoj odgovornosti za propustene sanse u Beogradu, a on ce mozda biti u stanju da govori opet o rezultatima onoga sto se u Srbiji dogodilo posle 5. oktobra i o tome kako su se malo uloge promenile, dakle kako arogancija moze da ustupi mesto zrelosti i da se time verovatno nekakvi preduslovi pomirenja stvaraju.

Hvala vam sto ste bili strpljivi i sto ste slusali i ono sto ne morate, a sto su potpuno licni dozivljaji ovih nasih trauma i to od nekoga ko je u njima ucestvovao mnogo manje nego sto je mozda trebalo. Hvala.