Aleks Borejn

Gospodine Predsednice, gospodine Zak Klajn, Vase Ekselencije, dame i gospodo, prijatelji...

Najpre moram da uputim najtoplije cestitke predsedniku Kostunici i narodu Srbije. Pre samo sest meseci ova konferencija ne bi bila moguca. Sam naziv konferencije, \"U potrazi za istinom i odgovornoscu - ka demokratskoj buducnosti\", bi onemogucio organizatorima da pozovu bivseg predsednika da se obrati ovom skupu. Stoga je ovo nesto novo. Ovo je smelo. Ovo su dobre vesti. I ja zelim da cestitam predsedniku na pokretanju ovog procesa.

Noviji fenomen, koji je skoro neobjasnjiv, je zapravo izuzetan nacin na koji su brojne zemlje u mnogim krajevima sveta pocele da veoma ozbiljno shvataju preispitivanje svoje proslosti zarad svoje buducnosti. Ovo je novi fenomen u okviru koga se razlicite zemlje poput Meksika, Perua, Istocnog Timora, Sijera Leonea, Gane, Severne Irske i mnoge druge, ukljucujuci Bosnu i Srbiju, pripremaju da preispitaju svoju proslost sa ciljem da dodju do istine koja bi im obezbedila pristojniju, trajniju i mirniju buducnost. Zaista, to je onda znacajan fenomen. Ali kako to objasniti?

Prvo, ja mislim da treba odati priznanje organizacijama koje se bore za ljudska prava sirom sveta i koje su, uprkos mnogim poteskocama i problemima, isticale potrebu za postovanjem ljudskih prava i potrebu za pravdom i istinom. Usredsredjivanje paznje na Medjunarodni suda za ratne zlocine, postupci koji su doveli do toga, sam rad Tribunala, angazovanje svake zemlje pojedinacno u komisijama za istinu su, prema mom misljenju, stvorile novu klimu, a ovaj deo sveta je sada postao toga. Drugi razlog je, verovatno, neverovatan razvitak u komunikaciji - neverovatan razvoj Interneta, tako da i male i velike zemlje znaju gotovo istog trenutka sta se dogadja drugde. Ljudi, stoga, vise ne mogu da se skrivaju od potrebe za istinom i pomirenjem. Radi se o izuzetnom napretku u drustvu i celom svetu.

Novi duh se moze sumirati, mislim, na sledeci nacin - to je prihvatanje svecane odgovornosti da se izvedu pred lice pravde oni koji su odgovorni za teska krsenja ljudskih prava. Radi se o prihvatanju duznosti da se otkrije istina, da se prekine nametnuta i prinudna tisina, da se zrtvama vrati njihovo drustveno i ljudsko dostojanstvo. Radi se o svesti i prihvatanju cinjenice da je potrebno raditi smireno, a ipak energicno na procesu pomirenja. Neophodno je izgraditi mostove koje su zlocin, mrznja i propaganda razorili, i to ne samo mostove od kamena i celika, vec i mostove izmedju srca i uma... neophodno je teziti zeceljivanju rana, regionalnom i nacionalnom jedinstvu unutar duboko podeljenih zajednica. Stoga, nas pristup bi trebalo da bude holisticki, neophodno je da se na jedan sveobuhvatan nacin posvetimo pravdi, istini, pomirenju i institucionalnim reformama.

Prosle nedelje sam prisustvovao konferenciji u Sarajevu, kojoj je takodje prisustvovao i predsednik Haskog tribunala. Bio sam izuzetno ohrabren njegovim napomenama na toj konferenciji koja se bavila pitanjem komisije za istinu i pomirenje u Bosni. Predstavnik Tribunala se nije samo bavio znacajem uloge Haskog suda u izvodjenju pred lice pravde odgovornih za ratne zlocine, vec je i izjavio da Tribunal ne moze sve da postigne. Izmedju ostalog, rekao je i da Tribunal ne moze da sudi svima. Drugo, da nije u mogucnosti da saslusa hiljade zrtava nedavnih sukoba i ratova. Trece, da je nemoguce da Tribunal sam ispita mnoge politicke, ekonomske, istorijske i kulturne uzroke rata i sukoba. I sto je najvaznije, Tribunal ne moze da probudi uspomene, taj sud ne moze oziveti kolektivni duh, niti obnoviti drustvo koje je duboko podeljeno.

Iz toga proistice znacaj inicijativa pokrenutih u mnogim delovima sveta, i koja je sada pokrenute pod vodjstvom vaseg predsednika drzave. Komisija za istinu nije zamena za Tribunal, ne moze ga nadomestiti, ali mu nije ni suprotstavljena, vec je ona sastavni deo aktivnosti koje preduzima Tribunal. I nadam se da ce i oni koji su toliko dugo i naporno radili u Tribunalu kao i oni koji ce dugo i naporno raditi u ovoj komisiji razumeti da su neophodna oba tela, a ne samo jedno ili drugo.

Gospodine Predsednice, Vi ste me ljubazno zamolili da dam neki savet Vama i Vasoj komisiji, i s tim u vezi, pozvali ste me da upoznam clanove Vase komisije pre nekoliko dana. U zakljucku zelim da kazem da sam duboko ohrabren duhom na kojim sam naisao u Vasoj komisiji. Svakako, nakon sto sam ih saslusao pazljivo, verujem da su oni posveceni demokratskom procesu, uprkos bolu koji moze doneti otkrivanje svih mogucih istina; verujem da ce njihov rad biti otvoren za javnost, te da ce privuci paznju javnosti kao i da njen rad nece biti ogranicen samo na Srbiju; verujem da oni shvataju da su sastavni deo regiona cije patnje ne poznaju unutrasnje granice kao i da postoji veoma iskrena posvecenost procesu pomirenja.

Naravno, tek predstoji ogroman posao koji treba odraditi. Bice veoma tesko. Bice ljudi koji ce pokusati da obeshrabre komisiju u svom radu. Bice onih koji ce pokusati da iskoriste komisiju. Doci ce vreme kada ce biti izuzetno obeshrabreni. Ja znam. Bio sam u takvoj komisiji koja je radila uprkos veoma neprijateljskoj atmosferi. Ali zelim da kazem kako verujem da ova komisija zasluzuje svako ohrabrenje i podrsku. Svakako ce biti suocena sa izazovima, ali je takodje neophodno iskazati pozitivan stav i dobru volju prema radu komisije u procesu opste potrage za pravdom, istinom i pomirenjem.

Gospodine Predsednice, Vi ste zapoceli nesto ciji ishod mozda nikada necete moci uistinu da zamislite. To je dan dobrih vesti za ovaj deo sveta. Neka se tako nastavi.
 

Zak Pol Klajn: Gospodine Predsednice, moj dragi prijatelju iz Juzne Afrike, Vi koji ste toliko mnogo ucinili za ljudsko dostojanstvo sirom sveta, glavni i odgovorni urednice Radio Televizije B92, uvazene dame i gospodo...

Zeleo bih najpre da cestitam Radio Televiziji B92 na organizaciji ovog znacajnog istorijskog dogadjaja, da izrazim zahvalnost za napore koje je ulozio predsednik Kostunica, da se zahvalim predstavnicima medija i svima vama koji ste tako naporno radili na ustanovljavanju jugoslovenske Komisije za istinu i pomirenje. 

Istoricar Milovan Djilas je upozorio da neki put dodju takva vremena kada su jedino nesloga i razdor na dnevnom redu, kao da nista drugo u zivotu ne postoji. Drzave poput bilo kog organizma se mogu razboleti. Mogu se zaraziti virusima agresivnog nacionalizma, fasizma ili ksenofobije. Takva bolest je mnogo vise zarazna i razarajuca ako je politicko telo oslabljeno usled stetnih posledica komunizma i moralnog vakuuma koji je takav sistem stvorio kao nasledje centralizovanog upravljanja. U trenucima kada su prirodni odbrambeni mehanizmi drzave - nezavisni mediji i objektivne akademske institucije izmanipulisani od strane drzavnog aparata, i kada istoriju menjaju i iskrivljuju snage zaraznog nacionalizma, tek je mali broj naroda uspeo da nadvlada izazove i izbegne odstupanje od normalnog stanja. Ali kada se takve greske ipak dogode, izazov nije samo pobediti sile nasilja, nego i stvoriti buducnost koja ce pruziti najvece sanse da mir, pravda i ljudsko dostojanstvo prevagnu.

Da bi drzava uspesno izvrsila tranziciju ka demokratskom uredjenju, ona se mora suociti sa svim nedelima pocinjenim u proslosti kako bi ljudi sami postigli saglasnost o sopstvenoj bliskoj proslosti i priznali pocinjene zlocine. Dok ne kaznite krivca, ne mozete osloboditi nevinog. Moje licno misljenje je da pravi krivci nisu ljudi iz ovog regiona vec su pravi krivci, ovde cu citirati izvestaj Karnegi fondacije iz 1914. godine o balkanskim ratovima, oni koji zbog svojih licnih interesa ili sklonosti uporno izjavljuju kako je rat neizbezan i dok ga zapocinju upravo tvrde kako su nemocni da ga sprece. Pravi krivci su oni koji zrtvuju opste interese zarad licnih interesa i koji u ime svog naroda vode jalovu politiku sukoba i odmazde.

Kroz bolni proces preispitavanja ljudi ove zemlje i celog regiona ce zapoceti proces ozdravljenja, zajedno istrazujuci sta je to u njihovom sociolosko-kulturnom sklopu dovelo do lomova u drustvu. U takvom sudbonosnom trenutku, komisija za istinu moze biti sustinski vazan cinilac u procesu pomirenja pojedinaca, zajednica, naroda i regiona.

Kulturno pomirenje i ponovno uspostavljanje tolerancije nece ici lako. To je dugotrajan process. Oduvek sam tvrdio da je buducnost Savezne Republike Jugoslavije i ostalih zemalja jugoistocne Evrope u evropskoj kuci  otvorenih ekonomskih prostora i kulturoloski razlicitih regiona. Osnivanje Komisije za istinu i pomirenje priblizava nas jedinstvenom odgovoru na pitanje sa kojim smo se sukobljavali kroz skoro citavo stolece, a to je - mozemo li konacno stvoriti Evropu bez zidova, jedinstvenu u miru i potpuno slobodnu. Ja verujem da mozemo. Takodje verujem da region jugoistocne Evrope moze biti vodeca snaga koja ce ispuniti zadatke i ciljeve koje su zacrtali osnivaci Ujedinjenih Nacija - da uspostave toleranciju, da zive zajedno u miru kao dobri susedi. Verujem da mi koji smo se okupili danas, predstavnici medija, gradjanskog drustva, akademskih krugova i vlade, zajedno predstavljajuci vecinu gradjana ove zemlje, regiona i sire, mozemo biti vesnici pomirenja i promena. Ne samo u ovom regionu i ovoj zemlji, nego i u sirem evropskom kontekstu. Uostalom jos je baron Konstan Desturnel primetio 1914. godine da spasenja nema, da nema napretka za male zemlje ili za velike drzave osim kroz proces pomirenja i uzajamne tolerancije.

Hvala  vam i upucujem moje najiskrenije zelje za uspeh konferencije.