Hans Holthuis

Hvala, gospodine predsedavajuci, vasa Ekselencijo, dame i gospodo.

Cast mi je sto sam danas ovde kao govornik na ovoj konferenciji o istini i odgovornosti, i sto ucestvujem u vasoj diskusiji o nacinu na koji ovi pojmovi mogu da utru put ka jednoj demokratskoj buducnosti. To je tema o kojoj ljudi uopste treba cesce da razgovaraju. A to posebno vazi za ljude koji zive u onim krajevima sveta u kojima su se borbe i sukobi vodili tokom nedavne proslosti, kao sto je to slucaj sa vasom zemljom.

Pre nego sto pocnem, zeleo bih da pohvalim organizatore zbog njihove vizije koju su pokazali time sto su organizovali ovaj skup. Okupiti toliko razlicitih eksperata iz razlicitih delova sveta i iz toliko razlicitih institucija, i nacionalnih i medjunarodnih, da bi razgovarali o proslosti kao nacinu da se dodje do bolje buducnosti, je prilicno veliki podvig. Cinjenica da se ova Konferencija odrzava posle toliko kratko vremena od promena koje su se dogodile u Saveznoj Republici Jugoslaviji proteklih meseci cini samu cinjenicu da se ovaj skup odrzava jos izuzetnijom.

Vasa Ekselencijo, dame i gospodo, mi svi znamo da je koncept istine retka roba, a jedan od razloga za to je to sto on ima toliko mnogo aspekata. Mozda bismo ga mogli uporediti sa oblakom, koji kad se gleda izdaleka predstavlja pojedinacan, jasan i vidljiv oblik, ali, kako mu se priblizavate, on postaje nesto toliko nejasno, sto se cak ne moze ni fizicki opipati, uhvatiti i opaziti, osim kroz svaku od mnogih pojedinacnih kapljica vode od kojih je on sastavljen. Te kapljice predstavljaju one cestice za kojima mi tragamo, jer jedino nam one mogu pomoci da proucimo oblak kao celinu. Pa sta se onda moze reci o izjavi Verana Matica u urednickom komentaru koji se nalazi na pozivnici za ovu Konferenciju, a to je da je do istine neophodno doci, ako zelimo da se suocimo sa prosloscu i sa buducnoscu? Onako kako sam je ja razumeo, upravo tu nam se u citavoj slici pojavljuje pojam odgovornosti. Odgovornost se zasniva na istini, ili, ako mi dozvoljavate da i dalje sledim metaforu o oblaku, na svakoj od razlicitih kapljica vode koje sacinjavaju oblak. Ove kapljice predstavljaju grupe ljudi, pojedince, armije, ili dogadjaje, koji su stvorili istinu koja cini proslost. I zaista, ako nas je istorija icemu naucila, onda je to cinjenica da upravo ta proslost cuva kljuc za buducnost. Kao sto su drugi vec rekli danas, saznanje o onome sto dogodilo okoncava neizvesnost, daje odgovore na pitanja, omogucava da se neke knjige zatvore, i omogucava ljudima da preduzmu neke korake koji ce mozda uciniti mogucim da se spreci da se greske iz proslosti ponove. Toliko od jednog filozofa amatera.

A kakve sve to ima veze sa nasim Medjunarodnim Tribunalom? U kontekstu ovog vaznog pitanja koje su mi stalno postavljali na ovoj Konferenciji, vazno je razumeti za kojim cesticama istine Tribunal ima zadatak da traga, i za ciju se odgovornost ta cestica moze vezati. To nas stavlja u tesku poziciju, i omogucava nam da shvatimo u cemu se sastoje preca prava Tribunala. Posto znamo i razumemo ta preca prava, to nam moze pomoci da razumemo gde je zamislivo da trazimo druga sredstva, druge aspekte istine. Onih petnaest zemalja clanica Saveta bezbednosti koje su glasale uz do tada nevidjeno siroku podrsku i u ime medjunarodne zajednice kao celine, da se osnuje Medjunarodni tribunal, donele su jedan broj cvrstih odluka koje sacinjavaju rezoluciju kojom se Tribunal osniva.

To je ona cuvena rezolucija 827. Prvo, doneta je odluka da stalni izvestaji o flagrantnim krsenjima medjunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivse Jugoslavije, a tada jos nije bilo konacnog odredjenja cinjenica o tome, predstavlja pretnju medjunarodnom miru i bezbednosti, kako je to bilo napisano u zvanicnoj izjavi. Ta odluka, koja je predstavljala ociglednu zelju da se dobije na vremenu, omogucila je Savetu bezbednosti da primeni takozvana prinudna ovlascenja iz glave 7 - ovlascenja koja kao sto svi znamo dozvoljavaju zemljama clanicama Saveta bezbednosti da predju tradicionalne granice drzavnog suvereniteta. Drugo, Savet bezbednosti je odlucio da osobe, ne drzave, ne grupe ljudi, nego osobe, koje su odgovorne za takve zlocine o kojima su postojali izvestaji, moraju da budu izvedeni pred sud. Trece, Savet bezbednosti je odlucio da odluka da je prekrsilac odgovoran za zlocin mora da bude donesena kroz krivicni sudski postupak. I konacno, Savet bezbednosti je odlucio, tacne reci koje su upotrebili bile su da su oni bili ubedjeni da ce ovaj pravni proces doprineti obnavljanju i odrzanju mira.

Navescu isto ovo iz elokventnije izjave sudije Medjunarodnog tribunala u slucaju Tadic: "Savet bezbednosti je pribegao ustanovljavanju jednog pravosudnog organa, kao instrumentu za izvrsavanje svoje osnovne funkcije odrzavanja mira i bezbednosti." Ovo znaci ustanovljavanje Tribunala kao mere koja ce doprineti obnavljanju i odrzavanju mira u bivsoj Jugoslaviji. Potraga za individualno pocinjenim kriminalnim radnjama je na takav nacin narucila potragu za bas onom posebnom cesticom oblaka koju sam vec pre pominjao. To sto sam paznju usmerio na individualnu odgovornost... osnivaci Tribunala zeleli su da sprece bacanje ljage na citavu etnicku ili religijsku grupu ljudi, i da neutralisu one osobe koje su podrzavale klimu mrznje i nacionalizma, koja je izazvala uzasan haos. Time sto su ucinili da pojedinci budu odgovorni za zlodela, medjunarodna zajednica je izrazila svoju nadu da ce odvratiti druge ljude od namere da krenu istim putem.

Opredeljujuci se za krivicni sudski proces kao orudje pomocu koga ce se izaci na kraj sa ovim pitanjima, medjunarodna zajednica je takodje napravila odredjen izbor. Prvo i osnovno, krivicni sudski proces jeste pravosudni proces, koji je odredjen pisanim odredbama prava, koja propisuju pravac kojim se on mora voditi. Veoma slicno vozu, on sledi odredjenu putanju i vremenski raspored, od koga se veoma tesko odstupa. Na taj nacin se on ne razlikuje od Medjunarodnog tribunala. Zemlje clanice Saveta bezbednosti izdale su Statut Tribunala, koji odredjuje njegove nadleznosti, organizacionu strukturu, i ovlascenja. Jos jedna karakteristika krivicnog procesa jeste to, sto je on po svojoj prirodi proces koga prati odredjena mera prinude. Presude su obavezujuce. U okviru krivicnog proces moze da bude naredjeno da neko bude uhapsen, i svedoci mogu biti pozvani da daju svoje izjave. I opet, po tome se on ne razlikuje od Tribunala. Na osnovu njegovog statuta i pravila procedure, od drzava se, uz optuzujuce dokaze, moze zahtevati da uhapse odredjene pojedince, da ih stave u zatvor i da ih prebace u sediste Tribunala. On moze da izda naloge za ulazak u neke prostorije i za njihovo pretrazivanje. Svedoci mogu biti pozvani da svedoce, i pod uslovom da se prethodno utvrdjeni teret optuzbi moze dokazati, optuzeni moze da bude osudjen na kaznu zatvora. U okviru ovih propisanih pravila, i uz pomoc njegovih ovlascenja za njihovo sprovodjenje, sustina krivicnog postupka sastoji se u tome da on nastoji da odredi nepristrasnu istinu - uz obavezu dokazivanja iznetih optuzbi, moze li se zakljuciti van svake sumnje da je zlocin, onako kako je on definisan u optuznici, bio pocinjen, i da je optuzeni za njega odgovoran?

Nista od svega ovoga sto sam upravo rekao, dame i gospodo, o sustini krivicnog postupka nece vam se uciniti nepoznatim. I mozda neko moze da bude i toliko hrabar da kaze da, sa tog stanovista, ni Medjunarodni tribunal nije nista novo. To je samo jos jedan sud za krivicne postupke. Posto sam to rekao, odmah cu sam sebi protivreciti sledecim argumentom. Zakoni koji se donose u okviru onoga sto se veoma brzo razvija u jednu potpuno zrelu granu prava, naime zakoni medjunarodnog krivicnog prava, zaista cine Medjunarodni tribunal jednom posebnom vrstom suda za krivicne postupke. Mi ovde govorimo o zlodelima koja su dobro opisana kao "akti koji ugrozavaju vitalni medjunarodni interes. Oni narusavaju osnove i bezbednost medjunarodne zajednice. Oni ugrozavaju univerzalne moralne vrednosti i humanitarne principe koji leze skriveni u sistemima krivicnog prava, kojega su usvojile civilizovane nacije". Ocigledno je da medjunarodno krivicno pravo, kao nacin da se definise neki medjunarodni sud kao nacin da se izadje na kraj sa takvim aktima, vise nije aspiracija za buducnost, vec nesto sto je veoma mnogo prisutno u sadasnjosti. A u vezi sa ovim, niko vise ne moze da smatra Medjunarodni Tribunal nekakvim izolovanim slucajem.

U jednom delu nekakvog mnogo sireg razvoja koji ukljucuje i Medjunarodni krivicni sud, i posebne sudove koji su ustanovljeni u Kambodzi, Istocnom Timoru i u Sijera Leoneu, priroda dela koji se podvode pod jurisdikciju Medjunarodnog tribunala za ratne zlocine takodje odredjuje njegov odnos prema nacionalnim krivicnim sudovima. Iako je bilo zamisljeno da nacionalni sudovi saradjuju sa Tribunalom kada se bave ozbiljnim povredama medjunarodnog humanitarnog prava, i da oni na taj nacin postanu deo ove masinerije, koja je ustanovljena da bi se izaslo na kraj sa ovakvim aktima, uredjeno je da prvenstvo ima, tj. da jurisdikciju preuzima Medjunarodni tribunal u slucaju kada se nadleznosti srecu u istoj tacki.

Apelaciono vece Tribunala koncizno iznosi zato je to slucaj. "U suprotnom, ljudska priroda, takva kakva je, predstavljala bi stalnu pretnju da medjunarodni zlocini budu okarakterisani kao obicni zlocini, ili da se odrede procedure kojima bi se stitio optuzeni, ili krivicni postupci ne bi bili pazljivo vodjeni. Ako se takvim slucajevima ne bi efektivno suprotstavio princip prvenstva, bilo koja od ovih lukavstina bi mogla da bude iskoriscena da se porazi sama svrha stvaranja jednog suda za krivicno gonjenje sa medjunarodnom jurisdikcijom, u korist upravo onih ljudi za koje je on bio stvoren da ih krivicno goni".

Da se vratim na onaj oblak istine, o kome smo danas govorili, dame i gospodo, ja verujem da je sada moguce zamisliti te cestice ovog oblaka, koje predstavljaju ekskluzivno kraljevstvo Medjunarodnog tribunala, i da je sada moguce razumeti zasto je to tako. Pocetna tacka za razumevanje nam moraju biti dela za koje je Medjunarodnom tribunalu data jurisdikcija. To su upravo oni uzasni zlocini, koji su i naterali medjunarodnu zajednicu 1993. godine, i mogu slobodno da dodam, i ranije, tokom ljudske istorije, da ustanovi jednu instituciju koja je i medjunarodna sudska institucija, i koja daje autoritativne zvanicne izjave o pojedinacnim zlocincima.

Ove medjunarodne i sudske komponente odrazavaju se u izbornom i osnivackom aktu Tribunala, koji obavezuje na postovanje sve zemlje clanice, i koji ima cvrste i neporecive pravne korene u povelji Ujedinjenih Nacija. Ovaj zakonodavni akt ga uspostavlja kao krivicni sud, i nista vise. On postavlja jasne osnove za njegova ovlascenja, i u postupku istrage, i u sudskom postupku, koja su data Tribunalu, ovlascenja koja mu daju za pravo da zahteva predavanje informacija, da poziva svedoke da svedoce, da zahteva hapsenje i transfer optuzenih osoba, i ona sama po sebi ne predstavljaju nista neobicno za jedan krivicni proces, uprkos tvrdnjama nekih zemalja. Ovi instrumenti su instrumenti koje Medjunarodni Krivicni Tribunal za ratne zlocine pocinjene na teritoriji bivse Jugoslavije moze da koristi da istrazi ono sto je zadatak medjunarodnog krivicnog prava, a koga danas istiskuju mnoge zrtve sukoba koji je razorio teritoriju drzave koja je nekada bila Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija. Istina i odgovornost da bi se utro put za razumevanje i pomirenje. Postavljanje jednog krivicnog postupka koji ce se baviti ozbiljnim slucajevima krsenja medjunarodnog humanitarnog prava znaci da se moraju izbeci mehanizmi za trazenje istine, koji rade protiv samih principa na kojima je taj krivicni postupak zasnovan.

U tom smislu, medjunarodno okruzenje nije nimalo drugacije od nacionalnog okruzenja. Projekti koji imaju za cilj da se smanji procenat ubistava i da se optuzuju susedi tako sto ce se falsifikovati osecaj zajednice i zaustaviti medjusobno postovanje koje jedne prema drugima gaje etnicke grupe koje zive u tom susedstvu, imaju veoma vaznu ulogu u drustvu. Ali, takvi projekti ne mogu da budu zapoceti tako sto ce se zaobici sistem krivicnog prava. Time sto ce se na primer, skinuti ljaga sa nekog velikog zlocina, ili time sto ce se posle priznanja dati oprostaj. Slicno tome, proces pomirenja koji je uspostavljen da bi se razumeo konflikt iz proslosti, ne moze da bude zapocet tako sto ce se proglasiti amnestija za sve optuzene za ratne zlocine, ili za one koji bi u buducnosti mogli da budu proglaseni odgovornima za ozbiljno krsenje humanitarnog prava, ili od strane Tribunala, ili od strane nacionalnih sudova. Osobe koje ucestvuju u mehanizmima kojima se pomaze da se razume proslost ne bi trebalo da budu optuzivane, bilo krivicno, bilo na druge nacine, niti bi to trebalo da budu oni koji bi mogli da budu svedoci u sistemu krivicnog pravnog gonjenja, koje se bavi ratnim zlocinima. Nacionalne inicijative usmerene na razumevanje proslosti ne treba da postanu prepreka protoku informacija za odgovarajuci krivicni proces.

Ja se nadam da ono sto sam upravo rekao ne samo objasnjava ono sto treba da ostane u iskljucivoj nadleznosti Medjunarodnog tribunala, i krivicnog pravnog procesa koji on ima zadatak da obavi, vec da to takodje baca svetlo na ogranicenja onoga sto ovaj Tribunal moze da ucini za pomirenje. Kao i na onaj ogroman, otvoren prostor u kome su druge inicijative od sustinskog znacaja da bi se pomogla izgradnja demokratske i stabilne buducnosti. Krivicni pravni proces moze se uporediti sa preciznim hirurskim instrumentom, koji je stvoren sa ciljem da radi samo na odredjenim delovima tela, i samo u odredjenim slucajevima oboljenja. Kao sto svi znamo, postoji velika potreba i mnogo prostora za dalje izlecenje, onda kada hirurska rana bude bila zasivena i zatvorena. Ali taj dalji proces zaceljenja ne treba da iznova otvara ranu i da ponisti mukotrpan rad hirurga. Nacionalne inicijative za pomirenje i razumevanje proslosti mogu i treba da budu komplementarne radu Medjunarodnog tribunala. Ovo treba da funkcionise kao dvosmerna ulica. Hapsenje optuzenih za ratne zlocine i njihovo prebacivanje u sediste Tribunala je, po mom misljenju, aktivan proces traganja za istinom, i stoga je ono na kraju krajeva, i samo pomirenje. Ovo u velikoj meri vazi i za sve inicijative kojima se nastoji stvoriti atmosfera u kojoj vlada razumevanje za Medjunarodni tribunal i njegov rad. Upravo zbog toga sto ce to podstaci vise svedoka da istupe i da ispricaju svoju pricu. Time sto ce se pomoci Tribunalu da pronadje one cestice istine koje on ima zadatak da pronadje, a cime ce mu se omoguciti da odredi da li se istina moze vezati za odgovornost, moze se okoncati neizvesnost, mogu se dati odgovori na neka pitanja, neke knjige se mogu zatvoriti, a drustvu se moze pomoci da u jednom sirem procesu promisljanja nauci nesto od proslosti.

Istovremeno, mozemo zamisliti da ce podaci koje je sakupio Tribunal, i sudske presude koje je doneo u toku krivicnog postupka, postati deo nacionalnih inicijativa koje se bave trazenjem istine. Konferencije kao sto je ova, i mnoge druge inicijative u koje je B92 ukljucen, predstavljaju savrsene primere komplementarnosti izmedju rada Medjunarodnog Tribunala i drugih inicijativa koje se bave traganjem za istinom i razumevanjem.

Dozvolite mi da jos jednom, poslednji put pozajmim reci iz jedne odluke apelacionog veca Tribunala: "Covek ne moze a da se obraduje pri pomisli na to da univerzalna sudska nadleznost, koja je danas priznata u slucaju medjunarodnih zlocina, ako je neka osoba osumnjicena za neki takav prekrsaj da se ona sada konacno moze izvesti pred jedno medjunarodno pravosudno telo, da se na nepristrasan nacin razmotri ono za sta je optuzen, od strane objektivnih, nezavisnih sudija koje u tom procesu nemaju nikakav lican interes, i koji su, u ovom slucaju, sa svih kontinenata".

Gospodine Predsedavajuci, Ekselencijo, dame i gospodo, upravo sa te tacke, imajuci u vidu taj specifican zadatak koji je dodeljen Medjunarodnom tribunalu, nacionalna inicijativa mora da krene. Sa te tacke nacionalne inicijative su od presudne vaznosti, ako zelimo da se ovaj pacijent ikada u potpunosti oporavi. Hvala vam na ljubaznoj paznji.