Momcilo Grubac

Hvala lepo. Gospodje i gospodo, ja sam imao malo teskoca u razumevanju teme ove sesije, kao sto je to gospodin Jankovic vec napomenuo. Zbog toga, a i zbog cinjenice da nisam prisustvovao prepodnevnom radu, mozda i ne pogodim sva ona pitanja koja u ovako definisanoj temi treba pomenuti. Ja temu razumem ovako: kako do istine i pravde doci sa aspekta domaceg i medjunarodnog, internacionalnog prava.

Ali, pre toga ja bih rekao nekoliko opstih recenica. Mislim da je danas u Srbiji gotovo svakom potpuno jasno, i da je potpuno izvan svake sumnje da Srbija ima demokratsku buducnost, drustveni mir i stabilnost, samo ako uspe da se suoci sa svojom prosloscu. To jest, ako istini pogleda u oci, ako bude uporno insistirala na odgovornosti onih koji su joj u proslosti pricinili stetu, i kao i onih koji joj mogu stetu priciniti u buducnosti. Princip odgovornosti je temelj pravno uredjene drzave, i ignorisanje toga principa na bilo koji nacin, i iz bilo kojih razloga i motiva znaci sprecavanje ili bar odlaganje takve drzave i produzenje sistema vlasti koji je zasnovan na arbitrarnosti i samovolji kao sto je bio dosadasnji sistem vlasti. Ali, mislim da treba primetiti i stalno imati na umu da istina i pravda nisu potpuno identicni pojmovi, kao sto ima razlike izmedju pravde na jednoj strani i prava, pozitivnog, na drugoj strani. Utvrdjivanje i iznosenje istine i primena prava mogu u nekim slucajevima da predstavljaju krupnu nepravdu. Mozemo to i ilustrovati sa nekoliko primera. Da li za danas uzornu suprugu i majku treba reci istinu da se pre tridesetak godina bavila prostitucijom? Ili na primer, da li stambenu zgradu u centru Beograda u kojoj danas zivi pedesetak porodica koje nemaju nikakve veze sa nacionalizacijom i koje su svojinu na stanovima u toj zgradi stekle po nekakvom pravnom osnovu treba bez dileme i odmah vratiti ranijem vlasniku? Da li zbog nekoliko desetina ili stotina pojedinaca pripadnika nacije sto su vrsili teske i najteze ratne zlocine treba za genocid optuziti citavu drzavu i ugroziti egzistenciju svih njenih gradjana, pa i onih jos nerodjenih? O svim tim i slicnim dilemama moramo dobro razmisliti i potruditi se da, narocito prilikom stvaranja novog prava, koje dolazi na dnevni red, i potruditi se da to novo pravo i njegova primena budu sto blize zahtevima pravde.

Osim istine za odgovornosti za ratne zlocine, mi imamo i mnoga druga slozena i zatrpana pitanja koja se ticu suocavanja, problema suocavanja sa istinom, sa odgovornoscu, koja se odnose na problem kazne, rehabilitacije i kompenzacije. Zrtve politickih procesa, politickih osuda, egzekucija, hapsenja, konfiskacija, eksproprijacija, nacionalizacija, sve od socijalisticke revolucije pa do danas, takodje traze reakciju nove vlasti, traze rehabilitaciju i obestecenje. Suociti se sa svim tim problemima veliki je, veoma odgovoran, i veoma tezak zadatak. Iako pravda zahteva da se sva ta pitanja otvore, i rese sto je pre moguce, skoro odmah, potrebno je za sve to mnogo vremena, mnogo upornosti, i mnogo strpljenja. Potrebno je ustanoviti prethodno jasne i precizne kriterijume, odredjene procedure, i doslednost u njihovom sprovodjenju, da bi se obezbedio legitimitet procesa, da se ne ucine nove nepravde, i ne stvori osnov za skora buduca preispitivanja.

Sa tom problematikom nasa nova savezna vlada se suocila, i mi smo otvorili taj proces. Donet je nedavno, i to je jedan prvi, pocetni, i moglo bi se reci tek simbolican gest, novi zakon kojim je ispravljena jedna istorijska nepravda, koji je ponistio jedan raniji pravni propis kojim je porodici Karadjordjevic svojevremeno oduzeto drzavljanstvo i konfiskovana imovina. U programu rada savezne vlade, sa takvim i slicnim oblicima rehabilitacije i ispravljanja istorijskih gresaka, nastavice se. U drugoj fazi, i sad je u pripremi, sledi zakon o politickoj rehabilitaciji ostalih stradalnika politickih procesa. A u zavrsnoj, trecoj fazi, treba da budu resena imovinsko-pravna pitanja, obestecenja onih koji su iz ovih ili slicnih razloga pretrpeli stetu.

Sta bi na planu prava, i to unutrasnjeg i medjunarodnog, trebalo uciniti u cilju suocavanja sa istinom o nasoj proslosti, narocito nedavnoj? Ne potcenjujuci znacaj i ulogu komisija za istinu i pomirenje o kojima je verovatno pre podne bilo mnogo reci, ja mislim da u centar treba staviti borbu za nezavisno sudstvo. Samo takvo sudstvo, sudstvo odvojeno od vlade i politike, moze Srbiji da otvori put ka demokratskoj buducnosti. Da smo imali takvo sudstvo, mozda ne bismo izbegli ratove, ali bi verovatno njihove posledice bile mnogo snosljivije nego sto su to danas. Nasi sudovi se u ratnu problematiku nisu upustali, uzeli su da to nije njihov zadatak, njihova briga i njihov posao, iako su per definicionem duzni da kontrolisu odluke drugih vlasti, a narocito samovolju pojedinaca. Da su funkcionisali, ne bi bilo potrebe ni za Haskim tribunalom, koga mnogi danas osnovano i neosnovano kritikuju, ali koji i pored toga ima duboko politicko, moralno i pravno opravdanje, upravo zbog toga sto nacionalni, domaci sudovi nisu vrsili svoje zadatke. Kad izostane pravda, postaje opravdan svaki pokusaj da se do nje dodje. U tome ja vidim naseg danas aktuelnog, teskog i veoma velikog problema saradnje sa haskim Tribunalom. Kao sto je za tom medjunarodnom kaznenom institucijom ne bi bilo nikakve potrebe da su domaci sudovi u Srbiji, Bosni i Hercegovini, i Hrvatskoj vrsili svoju funkciju i kaznjavali ratne zlocine, tako isto ce i za njim biti sve manje i manje potrebe, ako taj posao pocnu da obavljaju domaci pravosudni organi. Zbog toga mislim da umesto kritika, umesto zalopojki na racun medjunarodnog suda, treba uciniti da osposobimo nase pravosudje i nase sudove za sudjenje i tih krivicnih dela. Moramo priznati da u tome sve do danas nismo postigli vidne rezultate.

Tako je naprimer, u slucaju gospodina Milosevica, za koga i Haski tribunal i polovina sveta tvrdi da ima osnova da odgovara za ratne zlocine, domaci pravosudni organi to pitanje jos uvek ne pokrecu. Optuzen je za zloupotrebu sluzbenog polozaja. Iako su ratni zlocini u nadleznosti Haskog tribunala, nije bilo nikakve prepreke da se istraga i za ta krivicna dela povede pred domacim sudom. Da je povedena, posteno sprovedena, ne bi bilo velikog razloga, a mozda ni opravdanja za ustupanje postupka haskom Tribunalu. Sudstvo bi resilo jedan veliki problem koji je u centru drustvenog interesovanja ucinilo veliku uslugu politickim i drzavnim ciniocima. Ali, to se ne cini, i ne otvara se u domacem pravosudju, jos uvek, pitanje odgovornosti za dela izvrsena u ratu. Pitanje je zbog cega je to stanje tako. Ili zato sto je sud jos uvek u rukama, kao sto je i ranije bio, politickih centara, ili zbog toga sto iako slobodan, ili slobodniji nego ranije, i nezavisniji, jos kao i citavo drustvo nije spreman da se suoci sa stvarnoscu, sa istinom i neugodnim pitanjima iz nase nedavne proslosti.

Na spoljasnjem planu, na planu internacionalnog prava, mi imamo jedan pravosudni organ, to je vec pomenuti Haski sud, koji treba da nas zajedno, kao i mi sami sebe, suoci sa prosloscu, i da istrazi, da otkrije istinu o zlocinima izvrsenim u oruzanim sukobima sto su se pocetkom prosle decenije vodili na prostorima nasih zemalja. Ja mislim da je i interes medjunarodne zajednice identican sa nasim interesom, da do te istine dodjemo, da resimo pitanje buducnosti, pitanje odgovornosti, i da krenemo u buducnost. Ubedjen sam da i medjunarodna zajednica treba da svoj doprinos afirmaciji naseg pravosudja i velikom poslu konstituisanja nezavisnog sudstva. Za takav interes postoji i racionalan razlog. Umesto formiranja skupih, glomaznih medjunarodnih kaznenih sudova, obnovljeno i nezavisno domace pravosudje moglo bi da obavi na isti nacin, kvalitetno i dobro, taj posao. Uslovi za obnovu pravosudja danas postoje: u svim drzavama na prostoru bivse Jugoslavije, promenili su se politicki odnosi, dosle su na scenu politicke snage okrenute prema demokratiji, i spremne na izgradnju pravne drzave. Stimulisano iznutra i spolja, ja mislim da bi nase pravosudje bilo vrlo brzo sposobno da bude nezavisno i da sudi i najteza krivicna dela. To bi bio doprinos rehabilitaciji i vracanju dostojanstva nasem sudstvu.

Savezna vlada svesna svojih medjunarodnih obaveza, zakljucila je odmah posle njenog formiranja od strane skupstine da ce saradjivati sa Medjunarodnim krivicnim sudom u Hagu. Ali, bio je potreban zakon o toj saradnji, insistiranje na njegovom donosenju nije imalo u pozadini ignorisanje i izbegavanje te medjunarodne obaveze koju drzava ima. Cilj je bio da se predvide procedure u kojima ce ta saradnja biti obavljana. Tih procedura do sada nismo imali u nasem pozitivnom pravu, a u skladu sa principima pravne drzave morali smo doneti propise koji ce iskljuciti samovolju, arbitrarnost, i zastititi osnovna ljudska prava. Hasko pravo je prinudno, a ne ugovorno, i zbog toga mi duznosti koje otuda proisticu ne mozemo ni na koji nacin otkloniti. Zbog toga nas zakon o saradnji sa Haskim tribunalom ne ustanovljava nikakvo pravo i nikakvu duznost za odredjene pravne subjekte. On, prema svojoj pravnoj prirodi, taj zakon pripada takozvanom implementacionom pravu, koje treba da uredi samo nacin na koji se izvrsava jedna drzavna duznost, ustanovljena drugim medjunarodnim pravnim aktom. Ta duznost objektivno postoji i nezavisno od zakona, nju je i formalno ustanovio svojom rezolucijom svojevremeno Savet bezbednosti Ujedinjenih Nacija, a sustinski oni pojedinci koji su vrsili ratne zlocine.

Zato je potpuno neopravdana kritika koja se u delu javnosti cuje na racun vlade, prema kojoj proizlazi da od stava Vlade zavisi da li ce ili nece biti saradnje sa Haskim tribunalom, i da bi barem neke oblike saradnje Vlada mogla da otkloni. Obaveza saradnje je jedno od pitanja koje je nova vlast nasledila iz proslosti, ni na koji nacin ona ustanovljavanja te obaveze nije izazvala, njen je tezak zadatak da tu obavezu u ime drzave izvrsi, civilizovano, i u skladu sa principima pravne drzave.

Hvala.