Aleksandar Lojpur

U dosadasnjim raspravama o Komisiji za istinu i poverenje, pa i danas, postavljeno je pitanje zasto je potrebna Komisija, ako vec imamo i haski Tribunal, i domace sudove i medije.

Osnovni razlog zbog kojeg sam smatrao da nam treba i Komisija jeste sto smatram da bez Komisije, dakle samo uz sudjenja i uz delovanje medija, nece biti mogucno suocenje gradjana SR Jugoslavije sa zlocinima koji su se dogodili.

Uzgred, u vezi sa ovim, jedna napomena: danas je prof. Dimitrijevic rekao da nema saglasnosti za sudjenje ratnim zlocincima u zemlji. Mislim da je ova konstatacija netacna. Najvazniji politicki cionici u ovoj zemlji, bar kad je politika suocavanja sa zlocinima u pitanju, kao sto su premijer Djindjic, Ministar Batic, predsednik Kostunica, i drugi, govorili su u vise navrata nesto sasvim drugo. Vladajuca koalicija je pre dva meseca zakljucila da ce se zalagati za to da se odgovornima za ratne zlocine sudi prvo u Srbiji, pa da ih se potom, ako jos bude bilo zahteva te vrste, isporucuje u Hag. Dakle, mislim da nema spora da je, bar u vladajucoj koaliciji, konsensus o potrebi sudjenja za ratne zlocine, postignut. Po mom misljenju, protiv celnika Milosevicevsko-Seseljevskog rezima treba voditi krivicni postupak zbog zlocina protiv mira, to je najteze krivicno delo, odnosno, ono ima najteze posledice, a to je raspad bivse SFRJ, Za to delo nije ustanovljena nadleznost haskog tribunala. I po propisima bivse Jugoslavije, i to po noveli Krivicnog zakona koju je uspeo da obezbedi Ante Markovic 1990.g. i po danas vazecim propisima, bilo je zabranjeno planirati, zapocinjati ili voditi rat sa ciljem da se deo teritorije jedne republike u okviru Jugoslavije otcepi od te republike i pripoji drugoj republici. To je zlocin protiv mira, i mislim da je velika greska nasih pravosudnih organa sto Milosevica i njegov entourage nisu optuzili za to delo koje je on, po svemu sto je poznato, pocinio. Treba se samo setiti plana RAM, Vukovara, Sarajeva, podrske Milosevicog rezima ratnim dejstvima Hrvtskih i bosdanskih Srba, preduzetim sa jasnim ciljem da se delovi ovih drzava naseljeni etnickim Srbima pripoje Srbiji.  

No, vratimo se osnovnoj temi, zasto nam je potrebno suocavanje sa bliskom prosloscu. Ono nam je potrebno iz vise razloga, pri cemu je, po mom misljenju jedan razlog prevashodni, a to je da se politicka opcija, i njeni protagonisti, koja je dovela do zlocina, dakle politika koja je bila inspirator i politicari koji su bili organizatori tih zlocina, bude trajno skinuta sa poliitcke arene, da bude delegitimizovana.

U vreme kada je bila formirana jugoslovenska komisija ciji sam clan, govereci o ovoj potrebi suocavanja ukazivao sam da bez tog suocavanja sa zlocinima, i bez deligitimizacije politike i protagonista zlocina desice nam se da nam se iz te vrlo bliske i mracne proslosti vrate punom snagom na scenu ta politika i njeni protagonisti. Ukazivao sam na slucaj Norac kada se stotine hiljada gradjana Hrvatske identifikovalo sa najmracnijim stranicama i protagonistima zajednicke istorije. 

To je bilo krajem marta. Nije trebalo da cekamo duze od mesec dana pa da budemo svedoci iste takve provale neljudskosti i mracnjastva ciji su protagonisti bili Srbi iz Banja Luke i Trebinja, koji su pravili najteze izgrede pri polaganju kamena temeljca za Banjalucku Ferhadiju, dzamiju srusenu u toku rata u Banja Luci. Ovi dogadjaji su opet potvrdili  ociglednu istinu da bez suocavanja sa zlocinima i sledstvenom politickom delgitimizacijom protagonista politike zlocina, ostajemo trajno izlozeni opasnosti da se zlocini ponove a zlocinci ponovo jave kao vlastodrsci.

Kao sto nam navedeni primeri iz Hrvatske i Republike Srpske u okviru Bosne i Hercegovine pokazuju da samo sudjenja pred Hagom i pred domacim sudovima i samo mediji nece  biti dovoljni za navedeno suocavanje i delegitimizaciju politike ratnih zlocina. Sudski postupak je specifican i ima drugu svrhu nego sto je politicko obracunavanje sa politikom zlocina. Svrha sudjenja je da se utvrdi konkretna krivicno pravna odgovornost optuzenog lica, u jednoj posebnoj vrsti postupka. Taj posao osude i napustanja politike koja dovodi do rata i zlocina moze da pomogne u znatnoj meri Komisija. To je, dakle, odgovor na pitanje zasto i Komisija, pored sudjenja u Hagu i Srbiji uz delovanje medija.

Najzad, zelim da zavrsim sa sledecom konstatacijom. Puno je bilo reci o tome da nasa Komisija nema legitimitet jer ju je dekretom osnovao Predsednik SRJ, i jer njenom osnivanju nije prethodila siroka debata o tome ko treba da bud clan, kao i o tome kakav treba da bude njen mandat. Mislim da to sto je Predsednik Kostunica osnovao Komisiju nije nista neobicno. On kao legalno i legitimno izabrani sef drzave na to ima legitimno pravo. Moze se reci bez preterivanja, da od svih saveznih zvanicnika i institucija, Kostunica kao licnost i predsednik kao funkcija, ima najveci, ili najmanje sporan legitimitet. Savezna vlada i Savezna skupstina imaju manje legitimiteta od Predsednika SRJ, zbog opravdanih primedbi Crnogorskih vlasti na propise kojima su izabrana ova tela. I mnoge  druge Komisije su osnovane na isti nacin kao i jugoslovenska, predsednickim dekretom. Sto se tice sastava Komisije, istina je da nije prethodila imenovanju clanova jedna, preko potrebna javna rasprava. To verovatno jeste propust, ali se on da ispraviti. Medjutim, ako pogledate sastav pre nego sto su Komisiju napustila njena dva clana izuzetno visokog ugleda i neprikosnovene reputacije, vidite da su u Komisiji brizljivo zastupljene sve politicke opcije, da u njoj ima i pripadnika etnickih manjina, mada ne u dovoljnoj meri, kao i predstavnika profesija cije je ucesce korisno za rad. Naravno, napustanjem Komisije od strane prof. Dimitrijevica  i Dr. Latinke Perovic, i to pred sednicu kada je trebalo tek da se razgovara o njenom mandatu, Komisija je jako puno izgubila. Medjutim, neka mi bude dozvoljeno da primetim da kada je pozvao u clanstvo Komisije i predstavnike onih politika sa kojima se po pravilu ne slaze, mislim da je Predsednik Kostunica ispoljio jednu otvorenost i spremnost na rezultate rada Komisije sa kojima se verovatno sada politicki ne slaze, kao sto je na primer moguca preporuka da se razgovara o naknadi stete Bosni i Hercgovini ili Hrvatskoj. Dakle, mislim da su te sumnje koje se prema komisiji ispoljavaju zato sto ju je osnovao predsednik Kostunica u potpunosti neopravdane. Uveren sam ipak da ce Komisija u saradnji sa nevladinim organizacijama, drzavnim organima i najsirom javnoscu, uz podrsku medija, uspesno obaviti zadatak koji je sebi postavila. Sto se njenog mandata i nacina rada tice, vec je receno da se radi o nacrtima koji su otvoreni za sugestije i promene. Danas je o ovim dokumentima pocela javna rasprava. Ona ce se obavljati i kasnije, cak i za sve rveme rada Komisije i mandat komisije ce biti menjan u interakciji sa ekspertima kao i najsirom javnoscu.

I na kraju samo bih jos jednu rec zeleo da kazem, kada se govori o izvinjenju... Ja se slazem sa onim sto je govorila Biljana Kovacevic Vuco. Mislim da izvinjenje treba da dodje kao posledica ovog suocavanja kroz medije i kroz sudske postupke kako pred domacim sudovima tako i pred Haskim tribunalom, i kroz rad ove komisije. Mislim da bi izvinjenje koje bi bilo dato bez svega toga u ovom momentu bilo preuranjeno i da ne bi bilo ono sto bi trebalo da bude... to je jedan simbolicki gest prihvatanja odgovornosti za ono sto se dogodilo.