Vojin Dimitrijevic

IZGLEDI ZA UTVRDjIVANJE ISTINE I POSTIZANJE POMIRENJA U SRBIJI

I

Uspostavljanje komisija ili slicnih tela za ustanovljavanje istine i doprinosenje pomirenju uzelo je razmere mode. Od prve takve komisije, one obrazovane u Argentini 1983. godine, osnovane su komisije u raznim zemljama, od kojih su neke poznate, a neke uopste nisu, od kojih se za neke, malobrojne, smatra da su bile uspesne, a za vecinu da nisu.

Iako se odnose na vrlo razlicite situacije, moze se pretpostaviti da sva ta tela imaju nesto zajednicko. Pored ljudske potrebe da sazna istinu o proteklim dogadjajima ili da se upozna s dotle nepoznatim i sakrivanim cinjenicama, koja je bila u osnovi prvog u istoriji zabelezenog takvog poduhvata - onog u Firenci u XIII veku - komisije ove vrste okrecu se i buducnosti, odnosno saznanje proslosti stavljaju u funkciju osiguravanja manje zle buducnosti. One treba na neki nacin da deluju poucno i da sprece da se njima ustanovljeni dogadjaji ponove, time sto bi se na vreme prepoznali prvi simptomi nesrece, uvodi u masovne zlocine. Pored toga, njihovi izvestaji treba da umanje nagon za osvetom time sto ce se bar priblizno saznati ko je bio zrtva i sto ce se zrtvama dati drugi oblici zadovoljenja. One treba da ukazu na to ko je bio kriv i da na taj nacin donekle zamene beskrajna i komplikovana sudjenja i da obuhvate one koji su moralno i politicki odgovorni ali se ne bi mogli efikasno krivicno goniti. Konacno, ako se sazna ko je najverovatniji krivac a ko zrtva, ovoj poslednjoj se moze pruziti prilika da prasta znajuci kome prasta i sta mu prasta. Tako zajednica treba da postigne relativni mir posle dramaticnih i teskih vremena i da spreci da se konflikti jedne generacije prenose na naredne.

Pa ipak, svaka komisija je radila u specificnim uslovima, koji su izgleda vise uslovljavali nacin i efikasnost rada od gore opisanih zajednickih osobina. Prvi se odnosi na vrstu ranijeg sukoba, koji je prevazidjen ili treba da bude prevazidjen. Nekada je to bio cisti politicki sukob u zemlji s etnicki homogenim stanovnistvom (Argentina, Cile). Nekada se politicka podvojenost poklapala s klasnom i rasnom (Gvatemala), nekada je predistorija obelezena rasnim podelama (Juzna Afrika) ili je rec bila o pretezno etnickom sukobu (Ruanda).

Sto se tice izlaza iz prethodne situacije, oni su razliciti ali je uocljivo da se ovakve komisije stvaraju poglavito onda kada je smena prethodne vlasti izvedena uz neke kompromise s prethodnim mocnicima, koji su pristali da promena bude nenasilna i s malo zrtava ali su za uzvrat trazili imunitet od gonjenja i osvete. Takvi su svi latinoamericki primeri, takva je i promena u Juznoj Africi. Malo je situacija kada su komisije nastale posle strane intervencije (Haiti, Sijera Leone, Bosna i Hercegovina) a nema ni jedne gde se osecala potreba za telom za utvrdjivanje istine posle jasnog politickog uspeha protivnika prethodnog rezima. U vecini bivsih socijalistickih zemalja nema komisija za istinu i pomirenje - u Ceskoj, Slovackoj, Madjarskoj, Rumuniji, Bugarskoj i prisajedinjenim delovima Nemacke na redu je ono sto se zove tranziciona pravda: sudjenja za krivicna dela pocinjena pod zastitom prethodnih vlasti ili "lustracija" - dodatno diskvalifikovanje komunistickih funkcionera.

Postojece komisije se razlikuju i po vrsti i obimu svojih ovlascenja. Po pravilu im se otvaraju izvori nedostupni drugima ali se njihov odnos prema radu sudova razlikuje. Dok u Juznoj Africi ponasanje pred komisijom moze da utice na krivicni postupak i kaznu, drugde takva veza ne postoji. Komisije u nekim slucajevima mogu da predloze pokretanja krivicnog postupka ako utvrde cinjenice koje na to upucuju. U svim slucajevima, medjutim, komisija je neefikasna ako njen rad ne tece uporedo sa sudskim postupcima. Ako je nova vlast, kao u Argentini, prinudjena da odustane od krivicnog gonjenja osoba iz prethodnog rezima, komisija se gasi. Ako kasniji dogadjaji podstaknu organe gonjenja na pojacanu aktivnost - kako je bilo u Cileu posle hapsenja Pinocea u Velikoj Britaniji, plodovi rada komisije postaju uocljiviji.

Posebno je pitanje sastava komisija. One moraju da budu reprezentativne: njihovi clanovi treba da dolaze iz svih ranije sukobljenih grupa. Da bi, medjutim, imali potreban opsti autoritet, oni po nekim svojim osobinama treba da budu cenjeni u svim tim grupama. U Cileu je, na primer, osmoclana komisija sadrzala polovinu Pinocevovih nekadasnjih politickih saveznika i polovinu protivnika. U Juznoj Africi je sacinjavaju ugledni belci i ugledni crnci. Ako nema licnosti koje svi smatraju cenjenim i sposobnim da budu nepristrasne, komisija se popunjava strancima (Gvatemala, Sijera Leone).

II

Posebnosti situacije u Srbiji, SR Jugoslaviji i na celom prostoru bivse SFRJ su, bar na prvi pogled, sledece.

Sukob u Jugoslaviji, u kome je bez svake sumnje pocinjeno mnogo krivicnih dela i krsenja elementarnih ljudskih prava, poceo je u okviru jedna drzave i zavrsio se (ako se zavrsio) posto se ta drzava raspala na vise novih drzava. Ovaj sled dogadjaja umnogome utice i na ocenu prirode oruzanog sukoba i na kvalifikaciju dela za koja se sumnja da predstavljaju zlocine prema medjunarodnom i unutrasnjem pravu. Na primer, od koga trenutka se sukob moze smatrati medjunarodnim, ako se uopste takvim moze predstaviti, ili je to bio i ostao gradjanski rat? Jesu li u tom sukobu ucestvovale drzave, stare i nove, ili je to u stvari konflikt izmedju zajednica obelezenih nacionalnim i verskim svojstvima, i njihovih vodja? Iz toga proizilazi i moguci zakljucak o telima za utvrdjivanje istine i podsticanje poverenja - hoce li ih osnivati nove drzave da bi regulisale odnose izmedju sebe, ili su to tela koja treba da nekada zavadjene etnicke grupe dovedu do spoznaje proslosti i do pomirenja, odnosno omogucavanja tolerancije i boljih medjusobnih odnosa njihovih pripadnika.

Novonastale drzave su u sustini nacionalne drzave pojedinih jugoslovenskih naroda. Kao izuzetak mogla bi da vazi Bosna i Hercegovina, ali je ona podeljena na dva entiteta, od kojih se jedan, Republika Srpska, jasno vezuje za srpski narod, a drugi, BH Federacija, percipira se mahom kao drzava u kojoj su Muslimani (Bosnjaci) dominantni. Formalno, drugi izuzetak je SRJ, koja se definise kao gradjanska drzava, ali se ponasa kao drzava Srba i Crnogoraca. Unutar SR Jugoslavije vazi jos uvek Ustav Republike Srbije od 1990. godine koji se ne ustrucava da ovu drzavu opise kao proizvod drzavotvornih tradicija srpskog naroda. Na osnovu ovog Ustava tokom poslednje decenije usvajano je zakonodavstvo koje je pogorsalo polozaj nacionalnih manjina: diskriminacija u praksi bila je jos ociglednija.

U nacionalno obelezenim novonastalim drzavama postoji po pravilu identifikacija s politikom i postupcima koji su posle 1991. godine vodjeni u ime dominantne nacije. Takve su zvanicne izjave (bar do skora), takva je terminologija, takvi su skolski programi, takvi udzbenici, takve najcitanije knjige. Znaci, u odnosu utvrdjivanja istine i prevladjivanja sukoba nisu drzave medjusobno, nego cela drustva kao reprezentanti nacija obuhvatajuci i delove nacije koji nisu u drzavi u kojoj je nacija dominantna. Najveci izlivi mrznje i najstrasniji zlocini, koje svi priznaju ali ih razlicito rasporedjuju i doziraju, desili su se u kontekstu medjunacionalnih (medjuetnickih) sukoba, gde ucesnike i dalje simbolizuju i predstavljaju nacionalne drzave.

Utvrdjivanju sire istine na jugoslovenskom prostoru nisu prethodili krivicni postupci protiv sopstvenih drzavljana ili sunarodnika zbog povreda humanitarnog prava i zlocina protiv covecnosti ni u jednoj od nacionalnih drzava. Nekoliko pokusaja te vrste ne mogu se nazvati ozbiljnim. Za to nije bilo potrebno neposredno primenjivati medjunarodno pravo: odgovarajuci clanovi Krivicnog zakona SFRJ, koji su dugo vazili u svim tim drzavama, verno su u jugoslovensko pravo inkorporisali odredbe haskih i zenevskih konvencija, Konvencije o genocidu i drugih ugovora o medjunarodnom krivicnom pravu.

Nesklonost da se zapocne s domacim sudjenjima ocigledno i dalje postoji. Cak i kada bi vlade bile spremne da pristupe takvim inicijativama, ove ostaju politicki nepopularne: njima se jos uvek protive javno mnenje, uticajne politicke stranke i pokreti koji obuhvataju ratne veterane (slucaj Norac u Hrvatskoj). U odsustvu nacionalnog krivicnog gonjenja tu je funkciju preuzeo Krivicni tribunal za bivsu Jugoslaviju u Hagu (ICTY). Prvo primljen s podsmehom i potcenjivanjem - ne samo u post-jugoslovenskim sredinama , nego i u inostranstvu1 - Tribunal je postao cinilac s kojim svaka vlada mora da racuna. Medjutim, sada se vlade koje bi htele da uspostave saradnju s Tribunalom, bar na elementarnom nivou, suocavaju s rezultatima vrlo intenzivne i efikasne propagande protiv Tribunala, koju su u prethodnim razdobljima vodile tadasnje vlasti i njihovi mediji. Dok je pod pritiskom inostranstva Hrvatska pocela da saradjuje i pri kraju prethodnog rezima, vlasti u Srbiji su se suocile s ogromnim otporom prema Tribunalu. To potvrdjuju ispitivanja javnog mnenja i izbegavanje politickih stranaka da se izjasnjavaju. Nasledjeni od Milosevicevog rezima, argumenti protiv Tribunala i postupaka njegovih tuzilaca po pravilu nisu umesni i ne podudaraju se s ozbiljnim kriticarima Tribunala u svetskoj strucnoj javnosti, vec su mahom iracionalni i lako ih je pobijati. Drugim recima, i na primer, umesto da se tuzilac kritikuje zbog politickih kriterija prilikom izbora lica za optuzbu i prilagodjavanja zeljama velikih sila, tvrdi se da je Tribunal antisrpski (u Hrvatskoj: antihrvatski) i da ga nije mogao osnovati Savet bezbednosti. Losa predstava o Tribunalu zasnovana je i na uskracivanju elementarnih informacija: jos uvek vecina obrazovanih gradjana ne zna da je u sastavu Tribunala i sudija iz Kine, ali zato misli da su vecina sudija muslimani.

S druge strane, postoji saglasnost da se pred sudovima u Srbiji povedu postupci protiv protagonista bivseg rezima, ali zbog dela koja su nastetila Srbima. Gradjani su impresionirani obimom korupcije, zloupotreba, samovolje i represije u prethodnom rezimu i podrzali bi krivicno-pravno razracunavanje s takvom vrstom proslosti. To se poklapa s lako prihvacenom parolom da su najvece zrtve rezima Slobodana Milosevica i njegovih pomagaca upravo Srbi. Iz toga lako proizilazi stav da se nesrpskim zrtvama ne treba baviti, pa cak i to da je mnogo gore biti lopov nego ubica. Imajuci u vidu blisku proslost, i kod nas i na drugim mestima, samoproglasavanje naroda za zrtvu, u cemu prednjace klerikalni krugovi ("mucenicki narod") opasan je uvod u sledece sukobe, jer je zrtvi navodno sve dozvoljeno - i osveta i preventivni rat.2

Sudovi u Srbiji ce posle neophodnih promena u sudijskom (a ne samo predsednickom) sastavu skoro sigurno biti spremni da korektno postupaju u stvarima koje se ticu nezakonitog postupanja bivsih funkcionera, ukljucujuci tu i vrhovne vodje, ali je veliko pitanje da li ce pod postojecim pritiskom moci da sude optuzenima za najteze zlocine protiv covecnosti i humanitarnog prava. Rad komisija za istinu najverovatnije nece pratiti paralelni ili alternativni sudski postupci.

Kako u ovakvim okolnostima zamisliti rad na utvrdjivanju istine i izgradjivanju pomirenja u Srbiji?

Ako je sukob bio pretezno na teritoriji Jugoslavije van danasnje Srbije, komisija sastavljena od gradjana Srbije naisla bi na dve vrste teskoca. Prvo, ona ne bi imala pristupa dokumentima, svedocima i drugim izvorima koji se ne nalaze u Srbiji i zavisila bi od naklonosti i izbora vlasti van Srbije. Drugo, s obzirom na nagomilane predrasude, ona ne bi imala autoritet ako bi se izjasnjavala o nedelima za koje su odgovorni nesrbi, jer bi - htela ne htela - bila prepoznata kao srpska. Ako bi se zbog mogucnosti drugog pomenutog prigovora bavila iskljucivo krsenjima za koje su odgovorni Srbi, verovalo bi joj se na strani, ali bi medju Srbima izgubila podrsku. Pored toga, Srbi zive i na prostorima gde ima najvise sumnji da su se desila krivicna dela (npr. Republika Srpska) pa bi ti Srbi s pravom osporili pravo vlasti u Srbiji ili SRJ da ispituju dogadjaje koji su njima bolje poznati. Jedna komisija, sastavljena od uglednih ljudi iz svih sredina umesanih u protekle sukobe, ne bi imala te teskoce: ocekivao bi je naporniji rad, ali i vece priznanje u slucaju uspeha.

Znaci, u Jugoslaviji bi se moglo obrazovati samo telo koje bi bilo sastavljeno od drzavljana SRJ sa zadatkom da ispituje dogadjaje koji su se desili na teritoriji SRJ. I ono bi moglo da se upusti u ispitivanje rezultata medjuetnickih sukoba (Hrtkovci, Sjeverin, Strpci) pa bi tim povodom moglo da prevazidje i same konkretne dogadjaje istrazivanjem odgovornosti onih koji su huskali na rat i raspirivali nacionalnu, versku i rasnu mrznju. Takvoj komisiji bili bi dostupni potrebni dokazi u zavisnosti od ovlascenja koja dobije. Ovakvo telo ne bi smelo da se bavi dogadjajima na mestima koja su sada inostranstvo, pa cak ni ispitivanjem odgovornosti Srba i njihovih vodja za te dogadjaje, jer bi drzava opet prigrabila pravo da zastupa i Srbe van danasnje drzave, bez demokratske legitimacije i s podsecanjem na ranije neslavne poteze Slobodana Milosevica kao "vodje svih Srba".3

Kojim bi ovlascenjima trebalo da bude snabdevena komisija? Ako vec ne postoji mogucnost da se odgovorni privole pretnjom krivicnog gonjenja, Komisija bi trebalo da ima pravo da poziva svedoke. U svakom slucaju, na njene pozive morali bi da se odazivaju svi oni koji obavljaju ili su obavljali javne funkcije i koji su bili drzavni sluzbenici. Ako ni to nije moguce, mogle bi se pozvati zrtve da javno svedoce. Tu je, medjutim, vazno da se njima obezbedi zastita od zlostavljanja onih koje ce oznacavati kao krivce. Naravno, komisija moze raditi i bez svega toga, uzdajuci se u pisane dokumente i druge zapise, Ali nije verovatno da bi to imalo potrebne efekte. Taj posao mogu bolje da obave mediji. Kada je o medijima rec, hoce im se prepustiti slobodna procena da li ce objavljivati izvestaje komisije i kom ce to obliku ciniti? Potpuni prikaz izvestaja moze se osigurati bar u medijima koje finansira drzava.

Konacno, personalni sastav komisije od velike je vaznosti. Njeni clanovi moraju da imaju visok ugled u svim sredinama. Pored licne reputacije, oni moraju da reprezentuju sve relevantne segmente drustva, narocito one za koje se misli da su bili u sukobu. Bojim se da je ove uslove tesko zadovoljiti.

III

Pomirenje treba da proizadje iz utvrdjivanja istine. Pored opstih sumnji da istina doprinosu pomirenju i tvrdnji da je zaborav uvod u prastanje, moramo se pozabaviti i nekim obicnijim pitanjima.

S obzirom na posebnosti jugoslovenskog slucaja, pomirenje postaje slozeno. Najakutnija potreba za njim postoji u medjunacionalnoj sferi, gde su se desavale najgore stvari. Komisija koja bi bila samo srpska ili jugoslovenska mogla bi tome da doprinese malo i posredno. Pomirenje u Srbiji i medju Srbima trebalo bi da bude pomirenje medju politickim neistomisljenicima ili bar medju onima koji su bili bivsa vlast i bili uz nju s njihovim protivnicima. Usudjujem se da kazem da je to pomirenje vec postignuto. Mnogi predstavnici bivse vlasti, narocito oni koji su bili na nizim polozajima, i dalje su na svojim mestima, ne osecaju se ugrozenima a to ne izaziva ni jake proteste. Ako nije rec o kriminalu, pozivi na revansizam se i ne cuju. Bivse vladajuce stranke, i pored najruznijih invektiva koje su njihovi vodji i portparoli upucivali opoziciji i onima koji su podrzavali drukcija misljenja, tretiraju se kao nova, legitimna opozicija sa svim pravima koja joj sleduju. Clanovi nekada vladajucih stranaka masovno i bez otpora prelaze u danas vladajuce stranke, stavise, u njima zauzimaju polozaje. Cak i demonstranti koji traze oslobadjanje i rehabilitaciju bivseg predsednika Milosevica ponekad uz njegove slike nose portrete novih drzavnika.

Paradoks je u tome sto ce, ako se Srbi medjusobno pomire, njihovo pomirenje s drugima biti otezano. Ako je lako preci preko zala koji su neki Srbi naneli drugim Srbima, jos lakse je prenebregnuti zla pocinjena drugima. Bez ustanova koje bi obuhvatale sve one umesane u sukobe na celom jugoslovenskom prostoru pomirenje je otezano ali nije nemoguce. U odsustvu regionalnih komisija za istinu i pomirenje, taj ce posao izneti ugledni pojedinci, nevladine organizacije, mediji i - nove generacije.