Olgica Popovic

S obzirom na nacin na koji je Komisija za istinu i pomirenje osnovana - odlukom predsednika drzave, bez prethodne javne rasprave, bez parlamenta kao najvise vlasti u zemlji, takoreci preko noci - stampanje i pruzanje na uvid ucesnicima ove konferencije nacrta osnovnih pravila njenog rada, sto se dogodilo juce, predstavlja prvu priliku da se o jugoslovenskoj Komisiju za istinu i pomirenje ozbiljnije progovori. Tek sada imamo nesto jasniju predstavu o cemu je zapravo rec. U stvari, postupak ustanovljenja Komisije imao je sasvim pogresan redosled. Umesto da njeno obrazovanje usledi kao rezultat ozbiljne javne rasprave - o ciljevima Komisije, njenom pravnom karakteru i kriterijumu za izbor clanova - poslo se od personalnih resenja - prvo su imenovani clanovi komisije, potom je napravljen nacrt pravila rada, uz koja su navedeni i ciljevi komisije, pa je tek onda javnost sa tim dokumentom upoznata i to opet ne u formi poziva na siroku javnu raspravu nego kao prilog diskusiji na ovoj konferenciji. U vezi s nacinom ustanovljenja ove Komisije sporno je jos nesto. Komisija je ocigledno zamisljena i osnovana kao drzavna. Kao takva, ona nije smela da bude formirana odlukom samo jednog i to po ustavu manje vaznog organa vlasti - predsednika drzave, nego bi morala da bude delo najvaznijeg organa vlasti u jednoj demokratskoj drzavi - a to je parlament. Drugim recima ona je morala da bude ustanovljena zakonom, a ne jednostranim aktom predsednika drzave. Jer predsednik drzave nije isto sto i drzava. Rec je o obrazovanju tela kome je namenjena uloga od najveceg znacaja za buducnost ovog drustva i o njemu - njegovim ciljevima, njegovom karakteru pa cak ni o njegovom sastavu ne bi smeo samostalno da odlucuje predsednik, ne samo bez saradnje sa parlamentom nego i bez ikakve saradnje sa javnoscu. Ovako, Komisija je samo jedno pomocno telo predsednika drzave, pa ispada da je u njegovoj iskljucivoj ingerenciji da utvrdjuje istinu i radi na pomirenju - naravno pomirenju koje, uzgred govoreci, u slucaju ovako zamisljene Komisije moze biti samo unutar SR Jugoslavije. To je opasno, jer ukazuje na pogresno razumevanje uloge predsednika u ustavnom poretku ove drzave. Ipak, ohrabrujuce je to sto smo bar dobili nacrt a ne vec usvojeni dokument. U nadi da ce Komisija uzeti u obzir sud javnosti, ja bih rekla nesto o predlozenom dokumentu - o onom sto mi se u njemu cini najvise spornim. Na prvom mestu zadrzacu se na odredjenju cilja rada Komisije. On je definisan u dve tacke: prvo, kao "suocavanje sa istinom o sukobima koji su izazvali zlocine, krsenja ljudskih prava i ratnog i humanitarnog prava" i, drugo, kao "svestrano ispitivanje i utvrdjivanje uzroka i tokova sukoba koji su doveli do raspada bivse drzave i rata u prosloj deceniji". Prvi od ova dva cilja odgovara prirodi i smislu ideje Komisije za istinu i pomirenje u smislu u kome je ona uoblicena u dosadasnjoj praksi drugih drzava. Njen je cilj da pomogne rasvetljavanju zlocina i utvrdi krsenja ljudskih prava u onom delu u kome je to moguce uciniti bez suda. Sve naravno u cilju pomirenja. Drugi deo, medjutim, sasvim odstupa od takvog koncepta Komisije za istinu i pomirenje i pokazuje da nasa drzavna Komisija zalazi u sasvim druge vode, baveci se uzrocima koji su doveli do sukoba, i to ne samo u uzem nego i sirem znacenju, dakle uzrocima raspada bivse drzave. Tacka 2. u kojoj se govori o nacinu rada Komisije, stavise, pokazuje da je teziste ove Komisije upravo na ovom drugom cilju - utvrdjivanju uzroka raspada Jugoslavije i sukoba koji su ga pratili, a ne na samim sukobima i suocavanju sa zlocinom. U toj tacki koja govori o nacinu rada blize se odredjuje jedino nacin na koji ce se ti uzroci istrazivati. Predvidja se "istrazivacki rad o drzavnoj krizi i drustvenim sukobima koji su doveli do rata", odnosno "rasvetljavanje lanca uzrocnosti dogadjaja" koji su do toga doveli. U skladu sa tim, u tacki 4.4. navode se "radne grupe" od kojih se pominju radna grupa za "istorijsku gradju", za "ustavnopravna pitanja", za "ekonomiju" i za "socijalno-politicke odnose". Komisija za istinu i pomirenje bavice se dakle istrazivanjem i objasnjavanjem ustavnopravne, ekonomske i socijalnopoliticke komponente raspada Jugoslavije - dakle istorijom raspada Jugoslavije i sukoba koji su tim raspadom proizvedeni i u tom kontekstu, u te svrhe, bice obrazovana i radna grupa za "istorijsku gradju". Ukoliko nadje za potrebno, Komisija ce, navodi se dalje, angazovati i strucna lica pa i nevladine organizacije kao placena pomocna tela. Ukratko, predmet rada Komisije zamisljen je ocigledno kao ustavnopravna, socijalnopoliticka, ekonomska i kulturna istorija bivse zajednicke drzave. I to je po mom misljenju ono sto je sa ovom Komisijom najspornije. Ona preuzima na sebe posao istorijske nauke, ona "utvrdjuje uzroke raspada" nekada zajednicke drzave koja je trajala 70 godina, koja se raspala u krvi iz koje je, kao jedna od drzava naslednica, isplivala i ova nasa danasnja drzava. Komisija za istinu i pomirenje SR Jugoslavije time namenjuje sebi ulogu pisca istorije te drzave. Tako se ona fakticki odrice svog glavnog posla ili ga, u najmanju ruku, stavlja u drugi plan. Umesto da se koncentrise na zlocin kao predmet svog istrazivanja, da prikuplja dokumentaciju ukljucujuci i licna svedocenja i sve to ucini dostupnim najsiroj javnosti kako bi joj pomogla da se suoci sa istinom o proteklom ratu i krene putem pomirenja sa svojim susedima, drzavna komisija pretenduje da objasni, da donese svoj sud o tome koji su to istorijski procesi i cinioci uzrokovali da dodje do raspada nekada zajednicke drzave i rata kojim je raspad bio pracen. To je ogroman zadatak, od neprocenjivog znacaja za proces suocavanja sa istinom u sirem smislu, ali drzavna Komisija nije i ne moze biti ta koja taj zadatak treba da obavi. To je posao nauke, pre svega istorijske, a ne predsednika drzave, odnosno bilo kakve komisije. Vise puta je, i ovde i ranije, istaknuto da postoje razne Komisije za istinu i pomirenje, medjusobno veoma razlicite, ali dosad nijedna od njih nije na sebe preuzimala takav zadatak. Nijedna nije preuzimala ulogu istoricara. Ovakve pretenzije jugoslovenske Komisije ugrozavaju autonomiju istorijske nauke, one je, rekla bih cak, uzurpiraju. To je vrlo opasno. To se moze pretvoriti u novo pisanje zvanicne istorije, to je ponovno uspostavljanje svojevrsnog nadzora nad istoriografijom. Komisija za istinu i pomirinje pretvara se u Komisiju za tumacenje istorije ili u najmanju ruku za davanje drzavnih smernica za istorijsku interpretaciju. U tom kontekstu, gotovo neverovatno izgleda poslednja tacka predloga u kome se komisija obavezuje da ce nastojati da u roku od najvise tri godine "uspesno okonca" svoj rad. U medjuvremenu, ona ce sa javnoscu komunicirati putem saopstenja i publikovanja rezultata svojih istrazivanja. Umesto transparentnosti koja je osnovna pretpostavka necega sto se zove Komisija za istinu i pomirenje, primenjuje se komitetski nacin rada. Kao rezultat, za tri godine, trebalo bi da dobijemo drzavnu, dakle, zvanicnu interpretaciju istorije Jugoslavije. Da li je to nacin da dodjemo do pomirenja sa onima koji su nekada zajedno sa nama ziveli u toj drzavi i sa kojima smo boreci se za podelu njene teritorije zaratili i pocinili uzasne zlocine? Nakon tri godine Komisija bi dakle trebalo da nam ponudi konacno "rasvetljen lanac uzrocnosti dogadjaja" koji su doveli do raspada Jugoslavije i izazvali rat. Tri godine - i istorija ce biti napisana. Ovo je kao ideja apsurdno, a kao namera veoma opasno, jer se moze izroditi u podvalu ne samo istorijskoj nauci nego i samoj ideji pomirenja. Medjutim, ako sam uverena da drzavna Komisija za istinu i pomirenje ne treba da ima pretenzije da, kako stoji u predlozenom dokumentu, "utvrdjuje uzroke i tokove sukoba koji su doveli do raspada bivse drzave i rata" - da dakle analizira ustave, da se bavi ekonomskom istorijom, medjurepublickim sukobima, istorijom Komunisticke partije i sl. (sto sve Komisija sebi de facto stavlja u zadatak) - ako, dakle, mislim da to ne moze biti posao Komisije, ja sam, istovremeno, kao pravni istoricar, poslednja koja bi bila spremna da umanji znacaj istorije raspada Jugoslavije u procesu suocavanja sa prosloscu i istinom o njom. Naprotiv, ja sam uverena da je suocavanje sa istinom nezamislivo bez istrazivanja istorije raspada Jugoslavije, posebno bez sagledavanja neposredne uzrocnoposledicne veze izmedju projekta raspada Jugoslavije i zlocina. Zlocin je po mom dubokom uverenju bio ugradjen u taj projekt i suocavanje sa zlocinom podrazumeva istrazivanje istorije tog projekta u najsirem smislu. Sta u tom pogledu moze i treba, i to neodlozno, da uradi drzava ukljucujuci tu i Komisiju za istinu i pomirenje? Ona mora da stvori i svojim autoritetom garantuje osnovne preduslove nauci da slobodno i profesionalno obavi svoj posao istrazivanja i interpretacije istorije raspada Jugoslavije. Ti preduslovi na prvom i najznacajnijem mestu sadrzani su u staranju o istorijskoj gradji. Drzava bi morala da preduzme najhitnije mere da zaustavi propadanje gradje. Propadanje gradje je proces koji se svakodnevno odvija pred nasim ocima i svi koji su u svom poslu upuceni na istorijsku gradju imaju punu svest o tome. Gradja propada na dva nacina. Prvo, tako sto se svesno i ciljano unistava - bilo sa svrhom uklanjanja tragova sopstvene odgovornosti ili pak u cilju pisanja istorije u sluzbi politike, zbog cega onima koji se percipiraju kao protivnicka ili neprijateljska strana treba oduzeti argumente za njihovo tumacenje istorije. Istorija XX veka, ne samo kod nas, obiluje ovakvim primerima, a razdoblje posle 5. oktobra ulazi, prema onome sto dopire do javnosti, u red najreprezentativnijih primera te vrste. Drugu grupu uzroka propadanja gradje cine nemar, nemastina i odsustvo odgovarajuce zakonske regulative. Jednom recju potpuna neodgovornost drzave prema arhivskoj gradji. Srbija je verovatno jedina zemlja - medju onima koje se smatraju civilizovanim - koja nema zakon o arhivima. Arhivi su kod nas, od sredine 70-ih godina regulisani zakonom o kulturnom nasledju, sto manje-vise znaci da nisu nikako regulisani. Arhivisti Srbije, oni mnogi medju njima koji su odani svom poslu, ocajni su i nemocni pred tom cinjenicom. Istovremeno, oni su zbog siromastva i indiferentnosti drzave prema istorijskoj gradji suoceni sa svakodnevnim fizickim propadanjem gradje za koju ne mogu da obezbede ni elementarne konzervatorske uslove. Pored fizickog propadanja istorijske gradje - iz ovih ili onih razloga - suocavanje sa prosloscu onemoguceno je i selektivnim otvaravanjem fondova. U cilju otvaranja procesa suocavanja sa istinom drzava bi morala da bez odlaganja omoguci neselektivan pristup istrazivacima, ukljucujuci tu i relevantne fondove iz skorije proslosti. Bez ovih poslova, koji se ne mogu obaviti bez saradnje drzave, nije moguce objasniti ono sto je Komisija sebi postavila kao zadatak, a sto moraju obaviti istoricari. Komisija bi tu mogla da odigra znacajnu ulogu tako sto bi se svojim autoritetom zauzela i na sebe preuzela inicijativu da svu relevantnu istorijsku gradju sto pre i u celini ucini dostupnom nauci. Ja predlazem da ovaj skup apeluje na drzavu, kao i na clanove drzavne Komisije za istinu i pomirenje, da bez odlaganja pristupe spasavanju preostale istorijske gradje i stvaranju svih neophodnih uslova za njeno koriscenje u naucne svrhe. S tim ciljem treba odmah inicirati donosenje zakona o arhivima.