Branko Lukić, industrijski dizajner

Izvor: Wired
Intervju na engleskom uradio Rob Bešiza

Većina elektronskih spravica su privremene naprave, sa funkcionalnošću koja neprestano anticipira nastupajuće promene, ali oni i pored toga predstavljaju statične objekte.

Ne-objekat je ideja – „dizajnerska fantastika” – koja je u suprotnosti sa dominantnim tokovima u industrijskom dizajnu. Ideja je vrlo jednostavna: moguće je razviti i licencirati proizvode koji neće biti cenjeni zbog svojih specifikacija, već zbog zadovoljstva koje pružaju svom vlasniku.

Ne-objekat je rezultat rada srpskog dizajnera Branka Lukića, Sunčice Lukić, Stiva Takajame i Stiva Vasala. Uskoro će biti objavljena knjiga o ne-objektu, posvećena promociji ideje o potrebi stvaranja kreativnijih i dugotrajnijih personalnih tehnoloških objekata. Pored toga, ne-objekat predstavlja i poslovani projekat usmeren ka pretvaranju zamisli u komercijalnu realnost.

Branko, nekadašnji glavni industrijski dizajner u kompanijama frogdesign i IDEO, osvojio je svoj prvi dizajnerski ugovor kao tinejdžer u Beogradu. Nakon toga je radio za brojne klijente, među kojima su se našle i kompanije Nike, Intel, Pepi, Starbucks i Ford. Postavili smo mu nekoliko pitanja o njegovom radu i objavljujemo njegove odgovore. Wired: Recite nam nešto o tome kako ste postali zainteresovani za dizajnerski projekat posvećen neobjektu.

Branko Lukić: Oduvek sam se pitao na koji način mogu svet oko sebe učiniti boljim. Najpre me je privukla tehnologija; Kompjuterski svet grupe Kraftverk bila je prva LP ploča koju sam dobio od oca. Kada sam imao 12 godina pohađao sam programerski kurs za Sinklerov kompjuter ZX na kojem sam učio BASIC i mašinski kod. Sa 14 godina, Odiseja 2001. je na mene ostavila snažan utisak.

Osvojio sam prvi profesionalni dizajnerski ugovor kada sam imao 18 godina, u Beogradu. Sopstveni dizajnerski studio sam otvorio u Beogradu 1992. Hartmut Eslinger, osnivač kompanije frogdesign, zaposlio me je 1998. kako bih doprineo radu koji se odvijao u sedištu grupacije za industijski dizajn u Sanivejlu u Kaliforniji. Dve godine kasnije, počeo sam da radim za IDEO. Tokom dinamičnih osam godina koje sam proveo u Silikonskoj dolini završio sam mnoge projekte i dizajnirao brojne uspešne proizvode. U proleće 2006. napustio sam IDEO kako bih započeo rad na neobjektu.

Kako glasi vaša dizajnerska filozofija?

To pitanje predstavlja osnovu knjige o neobjektu, Dizajnerska fantastika. Pojam neobjekta se odnosi na prostor između čoveka i objekta.

Tokom dvadesetog veka, bili smo usmereni pretežno na praktičnu, korisničku stranu dizajna, dok su nas kasnije vodila tehnološka unapređenja, marketing i poslovni planovi. U 21. veku, umesto dizajna koji prosto ispunjava osnovne potrebe, omogućava izvesne stvari ili rešava određene probleme, ljudima će biti potrebno dublje, snažnije i dugotrajnije iskustvo. Neobjekat ima prednost zbog toga što nije ograničen, u poređenju sa današnjim dizajnom koji se oslanja na ograničenost.

Kako izgleda vaš način rada?

Živim svoj život, posmatrajući sve što me okružuje, pokušavajući da udahnem dizajn u sve što radim.

Kakvi su vaši ciljevi? Da li je vam najviše stalo do poslovnog uspeha u industrijskom dizajnu, ili do mogućnosti da utičete na kretanja u oblasti dizajna?

Dizajnerski uspeh je bitan, jer uvećava vaš kredibilitet i utiče na to ko će biti voljan da vam posveti pažnju i sasluša ono što imate da kažete. Međutim, današnji dizajn se nalazi u nevolji. U trenutku kada imamo toliko mnogo naprednih alata sa kojima možemo ostvariti skoro sve što želimo, dizajn je postao veoma razuđen. To je predstavljao drugi značajan razlog zbog kojeg sam počeo da razvijam neobjekat „misao”. Ako mogu da ostvarim određeni nivo uzbuđenja u dizajnu koji stvaram, na istom nivou kao što su osećanja koja imamo nakon dobrog filma, smatraću da sam postigao svoj cilj. To je teško postići, ali ništa nije nemoguće.

Ko su vaši saradnici? Kako je započeo projekat stvaranja knjige?

Pre pet godina, započeo sam sa radom na stvaranju sopstvenog pogleda na dizajn. Došao sam do zaključka da je dizajn u 19. i 20. veku skoro u potpunosti bio usmeren ka objektu... Kasnije sam shvatio da je sve što sam ikada dizajnirao u stvari bilo stvoreno da živi u prostoru izvan objekta: bilo je dizajnirano za stvaranje veze između čoveka i objekta, bilo je u čovekovom umu.

To mi je omogućilo da spoznam da je sve što sam stvorio naposletku postojalo u nematerijalnom svetu: u umu korisnika, onih ljudi za koje sam i dizajnirao određeni objekat. Njihovi umovi su predstavljali prostor u kojem su objekti nastavljali svoj život. I tako je nastao neobjekat, u prostoru između čoveka i objekta, u suprotnosti sa današnjim dizajnerskim tokovima.

Beriju Kacu se svidela ova ideja i u prvoj polovini 2006. smo zajedno počeli da radimo na eseju za knjigu o neobjektu, Dizajnerska fantastika. Dženifer Leonard i ja smo se upoznali u kompaniji IDEO i meni se veoma svideo njen način razmišljanja i pristup dizajnu. Ona trenutno piše tekstualne priloge za sve neobjekte u knjizi – Dženifer je jedan od autora knjige Velike promene koju je napisala u saradnji sa Brusom Mau Fajdonom – dok će Bil Mogridž, suosnivač IDEO-a, napisati predgovor.

Ko čini vašu ciljnu publiku?

Voleo bih da knjiga o neobjektima inspiriše dizajnere i poslovne ljude, vodeće figure u ovoj industrijskoj oblasti, ali i da potom izađe iz tog kruga i upozna najširu javnost sa ovim idejama.

Knjiga o neobjektu biće objavljena ove jeseni. Takođe, Branko je pozvan da predstavi neobjekat na Svetskom dizajnerskom kongresu CONNECTING '07 koji će u oktobru 2007. biti održan u San Francisku.

www.nonobject.com

Prethodni tekst o Branku Lukiću možete pročitati ovde.