Pucanj u sopstvene noge – ipak smo mi Srbija

Iz našeg rečnika izbrisane su reči "lako" i "jednostavno“. Pokvarićemo i najbolju igračku. Takvi smo. I jako dobro to znamo.

Još jednom smo pucali u sopstvene noge. Ne zbog promašenih zicera, pogođenih stativi ili odbrana "loto dobitnika" Dibuša. Već zbog sopstvenih odluka koje se kose sa zdravim razumom.

Piksi je pre meča pošteno "izložio" naciju izjavom da je ovo utakmica koja život znači, a posle iste rekao da je ipak mnogo važnija ona protiv Crne Gore. Kao i da je zato odmarao dva, možda i najvažnija igrača. Dođe nam da se zapitamo: šta je to bitnije od života?

Foto: StarSport/Srðan Stevanoviæ

Promene nisu uvek dobre, a posebno ne uoči utakmice koja je odavno označena kao ubedljivo najteža u kvalifikacijama. Ali, Stojković se potrudio da nas podseti kako je to nekada radio Siniša Mihajlović u Zagrebu, pred čuveni meč sa Hrvatskom, kada se opkladio sa novinarima da mu niko neće pogoditi sastav.

Ni sada niko od predstavnika "sedme sile" nije pogodio startnih 11, kao što verovatno nije nijedan navijač "orlova" kraj malih ekrana. Možda čak ni sami igrači. A svi bismo odmah potpisali da nismo u pravu, samo kad bismo videli boljitak koje bi te promene donele. Umesto konstantnog stagniranja i uvek iznova razbijanja naše defanzive u paramparčad.

Svaka reprezentacija ima svoj identitet, a ova generacija Srbije se uvek dičila kvalitetnim napadom, te neoborivom činjenicom da može svakome da postigne gol. Ove noći u Budimpešti je zakazala i u tom segmentu, baš kao i one u Beogradu protiv istog rivala, ali čak ni to nije najveći problem.

Mnogo veća muka leži u tome što "orlovi" već godinu dana važe za ekipu kojoj se pali ozbiljan alarm da će primiti gol svaki put kada joj protivnik uđe na polovinu. I što upravo to postaje zaštitni znak Piksijeve Srbije. Kao kada igraš igricu na "amaterskom modu“. E, tako izgleda odbrana našeg nacionalnog tima, čak i kada je napadnu Barnabas Varga, Dominik Soboslaj i Loik Nego. Sa razlogom se svi bojimo šta će biti kada je (i ako) napadnu neki ozbiljniji momci.

Možda će se i otići na taj EURO, čisto da se konačno prekine crni niz dug četvrt veka, jer kvalitetan napad trebalo bi da bude dovoljan za oslabljenu odbranu Crne Gore (neće igrati suspendovani štoper Igor Vujačić).

Ali, jednom će nam doći glave ta lutanja u formaciji, sistemu, identitetu. I to mora da prestane. Što pre.

Opasno brine to što Piksi nikako ne uči na svojim greškama, već iznova pada na istim lekcijama. Uostalom, baš kao i svi igrači iz poslednjeg bloka. Jedinom koji je pogodio protivnički gol u Budimpešti, Strahinji Pavloviću, nije bilo jasno šta se dešava.

"Mislim da smo dobro krenuli utakmicu, sa novom formacijom, ali mislim da je izgledalo dobro na početku. Primili smo katastrofalne golove, za koje iskreno nemam objašnjenje. Vratili smo se jednom, pa smo opet primili gol... Drugo poluvreme smo imali inicijativu, napadali smo non-stop, opet se vratili na tri pozadi... Mislim da smo odigrali jednu dobru utakmicu, držali smo loptu, stvarali šanse, ali falilo nam je malo te sreće na kraju", rekao je Strahinja Pavlović posle meča..

Foto: StarSport/Srðan Stevanoviæ

Ni nama ništa nije jasno, Strahinja, ako ti je za utehu. Ali nam je poznata samo jedna stvar – Srbija nužno mora da slavi protiv Crne Gore.

Svaki remi u Beogradu u utorak uveče prepustio bi "sokolovima" vizu za Nemačku u ruke, a o porazu ne smemo ni da ne razgovaramo.

Zbog toga je baš sada potrebna ona mobilizacija o kojoj je pričao selektor Stojković. Potrošeni su svi krediti i neka bude tako da sve ono što nije ušlo na Ferenc Puškaš stadionu, sada završi u mreži Crne Gore na "Marakani"..

Možda se kolo sreće (a i znanja) konačno zaustavilo, te bi valjalo pečatirati EURO dok je još vreme i u Beogradu.

Autor – Stefan Smuđa