Frankenštajnova laboratorija

Autori: Udo Ludwig, Thomas Purschke; Originalni naslov: Frankensteins Labor

Slike u albumu sa braon koricama već su požutele. One prikazuju karijeru nekada velike nade gimnastike Istočne Nemačke. Na jednoj od fotografija vidi se nasmejana devojka na proglašenju pobednika. Haike je upravo postala školska šampionka Istočne Nemačke na tvrdoj podlozi.

Druga fotografija prikazuje Haike zajedno sa Maksi Gnauk – njih dve se zagrevaju pred početak turnira na Kubi. Maksi Gnauk bila je velika zvezda Istočne Nemačke – na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. godine osvojila je zlatnu medalju i dobitnik je Zlatnog nacionalnog ordena za posebne zasluge. Haike je takođe bila u krugu kandidatkinja za takmičenje u Moskvi i trebalo je da uveća slavu socijalističkih država. Ipak, pred početak takmičenja ispala je iz tima.

Haike M. polaže album na sto svoje kuće u blizini Berlina i seda na stolicu. Sada ima 52 godine. Mršava, elegantna žena plave kose mirnim tonom govori o svojom životu gimnastičarke, o sedmočasovnim treninzima svakog dana osim nedeljom. “Gimnastika je odredila čitav moj život“, kaže ona. Haikine ruke mirno su položene na sto, odmereno i smireno priča o agoniji koju je morala da preživi u sali. “Od sedmog razreda nije prošao niti jedan dan da nisam osećala bol“, rekla je novinarima Špigla. Sportski lekari ubrizgavali su joj injekcije čak i tokom takmičenja. Sa 16 godina morala je da završi karijeru iz zdravstvenih razloga. Njeno telo nije moglo da izdrži sve veće opterećenje kičme u profesionalnoj gimnastici, stajalo je u lekarskom obrazloženju.

Kako piše Špigl, Haikine muke nisu prestale ni posle povlačenja. Tačnije, tek su počinjale. Danas ona ima medicinski karton ’dostojan’ dugogodišnjeg radnika na građevini – pati od degeneracije vratnih i lumbalnih pršljenova, rupture tetiva tricepsa, osifikacije (okoštavanja) lakta, zapaljenja kukova, hronične glavobolje, bolova u ramenima i mnogim mišićnim grupama, depresije. Haike M. je nastavnica u školi. Nije želela da otkrije svoje puno ime, pošto ne želi sažaljenje đaka i kolega.

Getty Images

Tek sada, 36 godina pošto je prestala da se bavi gimnastikom, otkrila je stvarne razloge koji su doveli do njenog stanja. Ti razlozi su jedna od poslednjih tajni nekadašnje sportske velesile – Istočne Nemačke. Lekari te države otvoreno su se igrali Frankenštajna sa mladim gimnastičarkama poput Haike. Prvo su im davali anaboličke steroide. Muški hormoni održavali su devojčice niskim i izdržljivijim. Kasnije, kada više nisu bile sposobne da se bave profesionalnim sportom, dobijale su hormon rasta. Izvučen iz ljudskih leševa. Manipulacija rasta predstavlja neljudske muke kojima su vrhunske gimnastičarke bile izložene sedamdesetih godina 20. veka, ali najverovatnine i danas. Kombinacije koje današnje gimnastičarke svetske klase izvode još su spektakularnije nego u vreme kada se Haike takmičila. Moderne šampionke u proseku su šest centimetara niže nego njihove koleginice iz 1972. godine.

Još 1982. godine lekar specijalista jedne berlinske klinike zaključio je da je Haike svoju kratku sportsku karijeru skupo platila. Kičma, kolena i ramena pretrpeli su oštećenja od oko 20%, stajalo je u izveštaju. I pored toga, Haike M. nadala se da će moći da vodi normalan život. Udala se za dizača tegova kojeg je upoznala u svom klubu u Berlinu. Od njenog muža, Urliha M, očekivalo se da 1980. godine osvoji olimpijsko zlato. Međutim, na jednom od treninga stradalo mu je koleno, pa je morao da prekine karijeru. Haike M. je studirala, postala je nastavnica i dobila dvoje dece. Ipak, šta god da je u životu radila, bol je bio konstantno prisutan,.

Vremenom joj je postajalo sve teže da ispunjava poslovne obaveze. “Želim da radim, ali to jednostavno više nije moguće“. Podnela je zahtev za odlazak u penziju kao posledica teškog invaliditeta. Zahtev je odbijen, pa je njen slučaj dospeo do društvenog suda u Kotbusu. Sudija je ovlastio Vernera Frankea, molekularnog biologa iz Hajdelberga, da proceni njeno zdravstveno stanje. Od njega je Haike čula celu priču, pošto je Franke i ranije analizirao i procenjivao zdravstvene probleme ljudi iz Istočne Nemačke. Franke radi kao naučnik u Nemačkom centru za istraživanje raka, a preko 40 godina bavi se istraživanjem posledica koje profesionalno bavljenje sportom ostavlja na telo. Njegova specijalnost je doping. Upoznat je sa tajnim dokumentima iz Istočne Nemačke: dok anabolici u dizanju tegova i atletici pre svega utiču na povećanje mišićne snage, u gimnastici, umetničkom klizanju i plivanju imaju i druge primene. Oni doprinose brzoj regeneraciji, kako bi se moglo sve više trenirati. Sportski lekari Istočne Nemačke u vrhunskom sportu za te potrebe koristili su hormone poput STS 646.

Getty Images

Kako piše Špigl, kod mladih gimnastičarki imao je STS 646 još jedan dodatni cilj – trebalo je da održi gimnastičarke niskim, pošto su samo niske gimnastičarke uspešne. Međutim, nuspojave su izuzetno ozbiljne. Kada se anabolički steoridi koriste pre puberteta, zatvaraju se epifizalne ploče na krajevima dugih kostiju (kosti ruku i nogu). Time se koči rast, kosti se kalcifikuju i kao posledica javljaju se trajna oštećenja.

“Kod dece treba obratiti pažnju na ubrzano seksualno sazrevanje i razvoj kostiju“, piše na uputstvu za upotrebu Oral-Turinabola, anabolika Jenefarma iz doba Istočne Nemačke. Uputstvo se međutim pojavilo tek posle nestanka Istočne Nemačke.

Gudrun Frener, dugogodišnja doktorka Gimnastičkog saveza u Istočnoj Nemačkoj, 1998. godine priznala je pred sudom korišćenje steroida. Na osnovu internih dokumenata Istočne Nemačke, sistematsko davanje STS 646 spadalo je u koncept Saveza. Korišćenje hormona u suštini je bila obaveza nametnuta od države. I tada je bilo onih koji su se protivili davanju anabolika deci, a među njima bilo je mnogo istaknutih medicinskih radnika. Ipak, korišćenje se nastavljalo.

Haike M. bila je visoka 153 cm i teška 43 kg kada je u julu 1979. završila karijeru. Kaže da je dobijala i gomile tableta koje je pila. Rečeno joj je da su u pitanju vitamini. I dok je njenom tadašnjem momku, dizaču tegova, bilo poznato da dobija tipične plave pilule anabolika, doping je među mladim gimnastičarkama bila jedna posebno dobro čuvana tajna. Ni sportistkinje ni njihovi roditelji nisu imali pojma o tome. U gimanastici uslovi nikada nisu jasno objašnjeni i sanas se brojne bivše gimnastičarke pitaju zbog čega su ostale niske rastom. Anja Vilkenlo, poslednja šampionka Istočne Nemačke, visoka je svega 150 cm. Berlinsko udruženje za pomoć žrtvama dopinga u kontaktu je sa osam bivših gimnastičarki – sve one imaju hronične bolove u kičmi, ramenima, stopalima i kukovima. Većina ih pati i od depresije, česte nuspojave anabolika.

Getty Images

Kako dalje piše Špigl, jedna od žrtava ovog neljudskog sistema jeste i Dagmar Kersten. Ta 152 cm visoka i 43 kg teška gimnastičarka iz Berlina nosilac je srebrne medalje sa OI u Seulu 1988, gde je bila i najuspešnija sportistkinja iz Istočne Nemačke. I ona je danas na nivou Nemačke prepoznata kao žrtva dopinga. Samo na skočnim zglobovima do sada je već imala šest operacija, kičma joj je teško oštećena, a bolovi prouzrokuju hronični poremećaj sna. Kaže da je bila šokirana kada je posle nestanka Istočne Nemačke saznala da su joj davani anabolički steroidi.

U svom medicinskom kartonu Kersten je pronašla da ju je Bern Pansold, glavni lekar njenog kluba Dinamo iz Berlina, tretirao po takozvanoj “Kajzer šemi“. Na tajnom jeziku sporta Istočne Nemačke pod tie se podrazumevalo kontinuirano davanje hormonskih preparata sportistima. “Za naše sportske funkcionere mi nismo bili ljudi, već laboratorijski pacovi sportske medicine“, kaže ona.

Pansold je jedan od retkih koji je osuđen za saučesništvo u nanošenju teških telesnih povreda. Kada gleda današnja takmičenja u gimnastici, Dagmar Kersten kaže da saoseća sa takmičarkama i da ih duboko žali. “Kada čovek vidi težinu vežbi koje današnje gimnastičarke izvode, jasno je da se nažalost ništanine promenilo. Ludilo se otvoreno nastavlja“.

Kao referentkinja Gimnastičkog saveza pokrajine Nidersaksen, Dagmar Kersten ima jedan cilj – da zaštiti decu od maltretiranja i zloupotreba svih vrsta. Ona drži predavanja u školama i pred sportskim doktorima o “drugoj strani medalje“. I dalje su brojni funkcioneri, treneri, lekari, pa čak i roditelji spremni da urade sve, samo da dođu do pobeda i medalja.

Jedan stručni časopis iz oblasti pedijatrije još je 1998. godine objavio studiju o dopingu u američkom sportu. Naučnici su bili iznenađeni saznanjem da je korišćenje anaboličkih steroida, pre svega među mladim gimnastičarima, toliko rasprostranjeno. “To saznanje posebno je uznemirujuće“, rezimiraju autori i dodaju da se rast tinejdžera veštački zaustavlja jer se veruje da je nizak rast velika prednost u gimnastici. Od sredine 90-ih godina spadaju SAD, uz pomoć trenera iz nekadašnjeg Istočnog bloka, u sâm vrh svetske gimnastike. Spektakularne vežbe lepe su za oko – očigledno je to dovoljno jak razlog da se dečija tela uništavaju.

Getty Images

Još u Istočnoj Nemačkoj lekari su imali metode kojima su uticali na ponovni rast gimnastičarki posle završetka karijere. Spomenuti dr Verner Franke našao je u medicinskom kartonu Haike M. dokaze za perfidan način skrivanja kolateralne štete tog nehumanog sporta. Haike M. poslata je 1979. godine u Kreišu u oblasti Saksonija, u tadašnju specijalnu kliniku za rehabilitaciju vrhunskih sportista. Tamo je najmanje šest nedelja dobijala preparat za rast, Sotropin H. Poznata farmaceutska kompanija u to vreme, VEB Arznei – mittelwerk Dresden, ovaj preparat dobijala je iz moždanih žlezda leševa. Veliki broj pacijenata nakon tretmana Sotropinom dobio je Krojcfeld-Jakobovu bolest, koja prouzrokuje tešku demenciju i smrt. Franke je razgovarao sa patolozima iz tog vremena, koji su rekli da im nikada nije bilo jasno zašto su neki ljudi imali dozvolu da vade moždane žlezde iz leševa.

Prestanak uzimanja anabolika i prelazak na hormon rasta imali su posledice. Haike je u roku od godinu dana porasla deset centimetara. Nije loše, reklo bi se. Međutim, lokomotorni sistem nije ispratio takvu torturu. Posledica – oštećeni zglobovi kompletno telo, pa je Haike osuđena da do poslednjeg dana živi sa bolovima. Stepen invaliditeta kod Haike je negde oko 50%, zaključio je Verner Franke. Haikin muž umro je 2007. godine od posedica zapaljenja akni pošto je proveo život u mukama, ali nikada nije dokazano da li je njegova smrt u vezi sa anabolicima.

Za Ines Gajpel, predsedavajuću Udruženja za pomoć žrtvama dopinga, “slučaj Haike M. težak je zločin i za to odgovorni lekari moraju da odgovaraju“ Verner Franke istovetno gleda na stvari. Kako bi u potpunosti razjasnio i obznanio doping devojčica, protiv odgovornih lekara i svih ostalih učesnika pred Državnim tužilaštvom u Berlinu podneo je tužbu za nanošenje telesnih povreda maloletnicama sa doživotnim posledicama, zaključuje Špigl.

Sa nemačkog preveo: Predrag Ozmo