Nova vest
Košarka

Četvrtak, 28.08.2014.

01:31

Afrika: Siromaštvo, ratovi, glad i košarka

Majkl Džordan, Medžik Džonson, Hakim Olajdžuvon ili možda Kobi Brajant, Lebron Džejms, Kevin Durent. Ovim dobro poznatim imenima zajedničke su dve stvari.

Izvor: Nikola Lalović

Autor: Nikola Lalović

Default images

Kao prvo to su neka od najvećih imena u istoriji košarke, kao drugo Afroamerikanci su.

No ako pogledamo Afriku videćemo da su vrhunski igrači retkost, a o većem uspehu ne treba ni razmišljati. Afričke selekcije u istoriji SP imaju 25 pobeda, dok tim SAD koji je uglavnom sastavljen od Afroamerikanaca ima 30 pobeda na poslednja četiri Mundobasketa.

Ono što razdvaja Afriku i SAD je ekonomsko-politička situacija. Talas dobijanja nezavisnosti afričkih zemalja trajao je od kraja drugog svetskog rata pa do 1980. godine, ali to što su afričke države dobile nezavisnost nije značilo da će sa nezavisnošću doći i stabilnost. Kolonizatori su granice crtali lenjirima i šestarima zbog čega su građanski ratovi i stvaranje novih država i dalje uobičajena stvar u Africi.

Mnogi će se u ovom trenutku setiti uspeha reprezentacije SR Jugoslavije u posleratno vreme, kada je zemlja bila u užasnoj ekonomskoj situaciji i daleko od stabilnosti. Ipak sportski uspesi se ne stvaraju preko noći, tako da je ekipa koja je 1995. godine na Eurobasketu u Grčkoj uzela zlato bila sastavljena od kombinacije igrača koji su poput Bodiroge jako rano otišli iz zemlje i razvijali se u inostranstvu i iskusnih košarkaša koji su već bili formirani igrači u vreme početka raspadanja SFRJ.

Čak i košarkaši poput Berića i Koturovića koji su tek dolazili i koji su dugo ostali u domaćoj ligi devedesetih nisu mogli odmah osetiti pun zamah krize i nestabilnosti u zemlji. Iako je situacija u zemlji bila loša, sistem koji je stvaran preko dvadeset godina nije mogao tek tako da nestane.

Još uvek se u klubovima radilo kvalitetno čemu u prilog govori i to da je u domaćoj ligi u to vreme bilo veoma bitnih trenerskih imena poput Željka Obradovića, Duška Vujoševića, Ranka Žeravice, Mute Nikolića, Zorana Moke Slavnića...

Iza Jugoslavije je tada bio period od 40-ak godina stabilnosti i ekonomskog rasta, čega u Africi nije bilo. Ekonomsku situaciju u Africi dovoljno ilustruje to što samo šest država sa ovog kontinenta ima veći godišnji bruto društveni proizvod po glavi stanovnika od Srbije, i to uglavnom zahvaljujući zalihama nafte i rudnim bogatstvima.

Gde je zapelo?

Svedoci smo da klubovi u Srbiji ne mogu da nađu sponzore, da se gase i da je sve manje škola košarke. Većina ljudi koja je trenirala košarku u Srbiji bila je svedok da roditelji razvoze decu na utakmice i da klub bez njjihove podrške ne može da opstane. Možete zamisliti kakvi onda uslovi vladaju u zemljama u kojima pored siromaštva vlada i bezvlašće, gde je rat svakodnevnica.

Da bi talentovan igrač dosegao svoj potencijal potrebno je mnogo ulagati u njega, potrebni su stručni kadrovi, hale za trening, adekvatna oprema. Treba pomenuti da je potrebna i kvalitetna ishrana (nedavno se na internetu pojavila slika 15-godišnjeg Žoela Embida koji izgleda prilično dvodimenzionalno) što je teško postići, pogotovo u podsaharskoj Africi gde skoro 50 posto stanovništva živi sa manje od 1.25 dolara na dan.

Sportski psiholog prof. dr Marijana Mladenović istakla je da postoje ličnosti koje ovakve situacije motivišu da postignu vrhunske rezultat, ali da je većini ljudi u takvoj situaciji teško da se uopšte koncentrišu na bilo šta osim opstanka.

U psihollogii postoji vrlo poznata klasifikacija potreba gde su na prvom mestu postavljaju osnovne ljudske potrebe. U nekim afričkim društvima zaista postoje ekstremni uslovi koji mogu neke pojedince motivisati da se kroz sport dokažu i izbave i da kroz sport dođu na neko mesto gde će živeti ugodnije, ali najopštiji zaključak je da će većini ljudi u takvoj situaciji sportsko i svako drugo postignuće na lestvici prioriteta biti ispod samog preživljavanja”, rekla je prof. dr Mladenović.

Uzmimo samo najsvežiji primer, ovogodišnjeg trećeg pika na draftu Žoela Embida, o kojem je naša redakcija opširnije pisala. Talentovani centar je, poput Hakima Olajdžuvona sa kojim ga često upoređuju, košarkom krenuo da se bavi tek sa 15 godina. Imao je sreće da ga je njegov sugrađanin iz kamerunskog grada Jaunde i krilni centar Minesote Luk Mbah a Mute primeti na jednom kampu.

Hakim je jednom prilikom izjavio da je čim je prvi put zaigrao košarku znao da je to sport za njega, što govori da je on pre svoje 15. godine znao jako malo ili čak ništa o košarci. Takav razvoj situacije bi bio malo verovatan bilo gde van Afrike i Azije.

Trener juniora Crvene zvezde Slobodan Klipa istakao je za B92 koliko su bitni stručni kadrovi u mlađim kategorijama, upravo ono čega ima najmanje u Africi. Takođe je pojasnio i zašto su skoro svi proslavljeni afrički košarkaši igrali ili igraju na centarskim pozicijama.

To je najvažnije, za razvoj nekog igrača kao i za učenika, da ga učitelj usmeri na pravi način i da on razvija ono na šta ga uputi trener. Urođene sposobnoosti su prevaga kod visokih igrača i afrička košarka je do sada imala nekoliko vrhunskih visokih igrača, ali kod košarkaša na spoljnim pozicijama potrebna je selekcija i dug i predan rad sa njima. Pogotovo je bitno u ranim godinama raditi sa igračima na tehnici”, istakao je Klipa.

Čak i kada bi u nekom delu Afrike krenulo da se radi sistematski i da se ulaže u košarku teško da bi to potrajalo. Na crnom kontinentu trenutno besni 15 oružanih konflikata, od kojih neki poput onih u Nigeriji i Somaliji traju više od decenije.

Stabilnost u Africi je varljiva, za šta mogu poslužiti primeri arapskih zemalja sa severa kontinenta, Sirije i pogotovo Libije koje su dugo smatrane mirnim, a neke od njih su imale i sasvim pristojnu ekonomsku situaciju sve do izbijanja problema u proleće 2011. godine.

Ako bi uzeli period od 20 godina kao minimum da se neki sport ispromoviše u državi, da se dovedu stručnjaci i izgradi neophodna infrastruktura teško da bismo našli pogodnu mesto za to. Države u kojoj 20 godina nije bilo rata, državnih udara, nemira, bankrota, gladi ili velikih prirodnih nepogoda u Africi jednostavno nema.

Gol i tartan umesto obruča

Problem razvoju košarke stvaraju i drugi sportovi. Afrikance u modernom sportu cene pre svega zbog fizičkih predispozicija, pa mnogi klubovi, biznismeni i vlade država ulažu u sport. Nažalost po ljubitelje igre pod obručima dva sporta koja imaju apsolutni primat na crnom kontinentu su fudbal i atletika.

Koliko je bitno imati uspešne sportiste u matičnoj državi da bi određeni sport zaživeo najbolje se može videti po tome što su po Srbiji sa uspehom Novaka Đokovića, Ane Ivanović, Jelene Janković i ostalih srpskih tenisera škole tenisa i teniski klubovi krenuli da niču kao pečurke posle kiše jer je sve više dece htelo da trenira beli sport.

Dok sam sa sedam-osam godina gledao Igora Rakočevića u Zvezdinom dresu želeo sam da budem kao on. Dok sam sa 10-11 gledao kako Jugoslavija postaje prvak Evrope i sveta hteo sam da budem kao Bodiroga i Stojaković pa sam konačno ubedio roditelje i počeo da treniram. Dramatične stvari bi morale da se dese da u Keniji košarka po popularnosti prestigne atletiku, a u Etiopiji je mnogo verovatnije da deci idoli budu Hajla Gebreselasije ili Kenenise Bekele, a ne Majkl Džordan ili Dirk Novicki.

Sa druge strane ko je ispratio bar jedan Kup nacija shvata koliko je fudbal popularan u Africi, i to ne samo u zemljama poput Obale Slonovače, Kameruna ili Nigerije iz kojih potiču najbolji afrički fudbaleri. Više je razloga za popularnost fudbala. Prvi je veliki broj vrhunskih fudbalera koji potiču sa crnog kontinenta. Iako su iz Nigerije potekli košarkaši poput Ademole Okuladže i Hakima Olajdžuvona mnogo je više poznatih nigerijskih fudbalera.

U fudbalu je uvek bilo mnogo više novca nego u košarci, pa su odavno skauti mnogih klubova krenuli da opsedaju Afriku i da tu traže fudbalere koji bi bili jeftini, a ujedno kvalitetni. Imamo i primer Ajaksa koji ima svoju ispostavu, južnoafrički Ajaks iz Kejp Tauna. Druga bitna stvar je to što su se fudbalski prenosi proširili na svaki kutak na svetu.

Još jedan dokaz koliko je fudbal bitan u Africi je nekoliko tragičnih i bizarnih priča o ubistvima ili čak samoubistvima počinjenim u afektu zbog rezultata evropskih fudbalskih klubova. U takvoj situaciji košarci ostaje zaista malo prostora da osvoji srca Afrikanaca i proširi se po ovom kontinentu.

Ne treba potceniti ni praktične stvari poput velike vremenske razlike između Afrike i Severne Amerike koja sigurno stvara velike teškoće da se u Africi predstavi najbolja liga na svetu. Kada vam je zemlja u ratu ili je siromašna teško da će se neko odvažiti da otkupljuje skupa prava za prenošenjeutakmica NBA lige koje će se igrati daleko posle ponoći po lokalnom vremenu.

Otkazi i migracije

Ako sagledamo samo trenutnu situacijju, bez osvrta na budućnost košarke u Africi, videćemo da je neigranje najboljih afričkih košarkaša za svoje nacionalne selekcije velika prepreka nekom većem uspehu na međunarodnim takmičenjima.

Ogromna većina najboljih košarkaša sa ovog kontinenta nije nikada predstavljala svoju zemlju ili su to činili retko. Neki su imali sasvim praktične razloge, poput recimo Hašima Tabita koji teško da bi u Tanzaniji mogao naći još 11 profesionalnih košarkaša sa kojima bi oformio nacionalni tim.

Sudan se nedavno podelio na dve države, ali u oba slučaja vlast ne dopire puno dalje od glavnog grada. Stoga nije ni čudo što Manute Bol nikada nije igrao za reprezentaciju i što je krilni igrač Majami Hita Luol Deng odlučio da na reprezentativnom nivou predstavlja Veliku Britaniju.

Afrička selekcija koja je na međunarodnom nivou imala najveći uspeh je selekcija Angole. Angolci su na SP 2006. godine bili deseti u konkurenciji 24 tima, što je ubedljivo najveći uspeh afričke košarke. Angola nikada nije imala vanserijskog igrača, nikada ni jedan Angolac nije igrao u NBA.

Najveća legenda košarke u ovoj bivšoj portugalskoj koloniji je Migel Lutonda, plejmejker koji nikada nije igrao van matične države. Nikada u timu Angola nije imala više od dva igrača koji igraju u inostranstvu, ali ključ njihovog uspeha je konstantan rad i hemija u timu koja se stvara kada su igrači dugo na okupu. Reprezentacija Nigerije je godinama imala neka poznata imena poput Obine Ekeziea u timu, uvek u nigerijskom timu ima igrača iz NCAA lige ali im nedostaje kontinuitet.



Mnogi košarkaši ne nose lepe uspomene iz svojih država i zbog toga ne žele da ih predstavljaju, a igrački motiv tera neke da zaigraju za neke druge nacionalne timove. Vrhunski sportisti su vrhunski pre svega jer imaju veoma jaku želju za pobedom.

Takve ličnosti retko imaju motivaciju da provedu leto na pripremama sa nacionalnim timom da bi na nekom Svetskom prvenstvu ili Olimpijadi bili topovska hrana za jače timove. Tako je Hakim Olajdžuvon posle deset godina karijere dobio američko državljanstvo i na Olimpijadi u Atlanti predstavljao SAD, a Serž Ibaka, inače rođen u Kongu, 2011. godine osvojio zlato na Evropskom prvenstvu sa selekcijom Španije. Sećamo se i Ademole Okuladže, krilnog košarkaša koji je više od jedne decenije bio jedan od najvažnijih igrača reprezentacije Nemačke.

Prof. dr Marijana Mladenović je istakla da kod neodazivanja košarkaša u afričke reprezentativne selekcije postoje dva problema, prvi se tiče konkurentnosti timova, a drugi političko-etničke situacije u Africi.

"Sportisti žive za pobedu i ako neko dolazi iz zemlje koja nije konkurentna to naravno može biti razlog odbijanja da se igra za tu selekciju. Niko ne voli da igra za tim koji gubi, makar to bio i nacionalni tim. Naravno mnogi igraju za reprezentaciju iz nekih drugih motiva, zbog osećaja pripadnosti nekoj široj celini, svom narodu, naciji. To je dodatni problem u Africi, zemlje ne mogu računati da svi njihovi stanovnici osećaju pripadnost toj državi i tu lako mogu da prevagnu lični interesi. Tada igrači odlučuju da se u tom periodu odmore, ne bi li se sačuvali od povreda i pripremili za sledeću sezonu", zaključila je prof. dr Mladenović

Nigerija bi bila mnogo jača sa braćom Adetokumbo i Viktorom Oladipom, Južna Afrika sa Tabom Sefološom, Gana sa Popsom Mensa Bonsuom, a Kamerun sa Sofoklisom Skorcijanitisom. Naravno, ovo su samo igrači koji imaju bliske i direktne afričke korene.

Ako bismo išli dovoljno duboko svi tamnoputi košarkaši iz SAD bi mogli da zaigraju za neku reprezentaciju sa crnog kontinenta. Ipak čak ni to nije nemoguće kao što se možda čini, što se vidi po primeru Krisa Kejmana. Centar Portlanda je morao duboko da zaroni u porodičnu arhivu da bi pronašao pradedu koji je bio Nemac, a očigledno ga je na to motivisala mogućnost da zaigra sa Dirkom Novickim.

U vremenu kad većina evropskih selekcija ima po jednog naturalizovanog košarkaša u timu, i kada se priča o mogućnosti da se u nacionalni tim pozovu dvojica, smatram da je u budućnosti moguće da vidimo Afrikance rođene u Evropi ili SAD u reprezentacijama zemalja iz kojih potiču.

Slobodan Klipa je podvukao da ne treba izgubiti iz vida da vrhunski sportisti pre svega igraju za svoje klubove gde zarađuju novac i da im napredak u karijeri im je najvažnija stvar.

Profesiomačni košarkaši se vode time da imaju koristi, da dignu formu. Ako im to ne koristi onda ne žele da dođu jer će pre otići da treniraju individualno ili sa klubom. Mislim da je to pogotovo slučaj kod Afrikanaca, jer mi se čini da kod njih nije toliko izražen patriotizam”, rekao je Klipa.

Talenta u Africi nesumnjivo ima, samo u ovom tekstu je pomenuto previše vrhunskih košarkaša da bi ta tvrdnja uopšte mogla da dođe u pitanje. Nažalost, ne tiču se sve stvari koje su ovde pomenute kao prepreke razvoju afričke košarke same igre. Da li će biti mira i ekonomskog napretka u Africi, to teško da iko može sa sigurnošću da zna i to pitanje ćemo ostaviti nekome drugom.

Što se tiče same igre i aspekata vezanih za nju završio bih rečima prvog Afrikanca koji je postao generalni menadžer nekog NBA tima Masaija Uđirija. Bivši profesionalni košarkaš, koji sada između ostalog vodi i seriju košarkaških kampova u Africi pod nazivom "Košarka bez granica" smatra da je na crnom kontinentu potreban samo početni impuls ne bi li se razvila igra pod obručima.

"Na nama je da nađemo talente, a da bi to uradili moraju se stvoriti uslovi, moramo pomoći trenerima, osnovati lige, ali sve to mora da krene od nekoga. Ja sam odrastao i igrao košarku u Nigeriji, uvek postoji način da se uspe. Put do uspeha je pun prepreka i možda će nam trebati puno vremena, ali Afrika je divan kontinent i verujem da je to moguće", zaključio je Uđiri.

Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja, stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.

11 Komentari

Podeli:

Košarka

Vidi sve

U fokusu

Vidi sve
Tenis

Raspad sistema

Da situacija u kojoj se Andrej Rubljov nalazi nije dobra odavno je poznato. Ali to ne sprečava ruskog tenisera da nastavlja da zabrinjava i tone sve dublje. I jasnog rešenja, utisak je, nema.

Luka Nikolić

16:30

5 d

Novo Sport Video Menu