J. Amerika: samba, tango i još ponešto (1)

Činilo mi se neverovatnim da osam meseci ranije svi hoteli u boljim delovima grada budu zauzeti – ali je bilo tako. Celu prvobitnu koncepciju puta sam bio tome prilagodio, ali se očigledno nije dalo: OK, onda idem za novu godinu u Buenos Aires.

Kasnije ću saznati da se tamo za novu godinu apsolutno ništa ne dešava – ali i da bih u Riju u novogodišnjoj noći pokisao do gole kože. No dobro: cilj puta nije ni bio sam doček, već posete, pre svega Brazilu – ali kad sam već tu – i Argentini, uz "leteće" posete Paragvaju (Asunsion) i Urugvaju (planirao Montevideo, posetio mali gradić Kolonija, umesto ipak udaljenog glavnog grada).

A Brazil?

Pogled sa Corcovada, Rio

Sao Paulo (tamo sam i leteo iz Beograda odnosno Istanbula), pa onda poznati vodopadi Iguasu, pa naravno Rio, a onda i mini odmor – država Bahia, severno od Rija, njen glavni grad koloritni Salvador i mali Trancoso, pored Porto Segura, šik mesto sa prelepim plažama. Za tri nedelje, možda i previše ambiciozno!

Pomenuh cene... Čim sam krenuo sa rezervacijama letova bilo mi je jasno da ovo ni slučajno neće biti jeftin put. Avio karte iz Evrope u Brazil u ovo doba godine ne mogu da koštaju ispod 1.000 evra. Odlučio sam se za najjeftiniji Turkish Airlines, delom i zato što uvek iznova volim da posetim Istanbul, pa sam iskoristio da tamo prenoćim i u odlasku i u povratku.

Ni putovati avionom po Brazilu, i Latinskoj Americi uopšte nije nimalo jeftino – distance su ogromne, a konkurencija u avio saobraćaju slaba: nigde pravih low cost companija – tako da su cene letova vrlo visoke.

Doduše, postoji nešto što se zove Latin America ili Brazil Pass, mogućnost da se po nižoj ceni kupi serija (od 4 do valjda 8-9) letova na tim unutrašnjim linijama.

Cena Brazil Passa je bila negde oko 850 dolara. Rekoh već, Rio za Novu godinu – zaboraviti (kako li je tek za karneval?). No i van toga cene u Riju nisu bile niske – pogotovo za hotel koji sam izabrao, u drugom bloku od poznate plaže Kopakabana.

Park Ibiropuera, Sao Paolo

Ni u Sao Paulu, pa ni u malenom Trancosu (doduše tu sam sebi hteo da priuštim malo luksuza i odmorim se nakon svih napora, a pred povratak kući) nije bilo jeftino.

Nešto jeftinijim pokazao se Iguasu, pa donekle i Salvador, mada sam tamo imao valjda najslabiji hotel. Buenos Aires – isto dosta skupo, ali je s obzirom na prefinjenu eleganciju smeštaja zaista i vredelo. Za Argentinu ne treba viza. Za Brazil i Paragvaj (zahtev podnet u Briselu) – relativno lako sam isposlovao obe (mada za Paragvaj ne i jeftino – 55 evra).

Ali ubedljivo najgore iskustvo ikada – Urugvaj. Nikada mi, naime, za dobijanje vize nije bilo potrebno mesec i po dana, a da je na kraju dobijem na drugom kraju sveta - u Buenos Airesu (zahtev podnet u Briselu).

Srećom, od 1. januara za Urugvaj više nisu potrebne vize za državljane Srbije – ali ja sam tamo bio – 31. decembra. Sigurno poslednji državljanin ove zemlje koji je koristio vizu za ulazak u Urugvaj...

Brazil

Sao Paolo

Ono što odmah po dolasku u Brazil upada u oči jeste jeste upravo ta ekonomska ekspanzija zemlje koja je vidljiva i golim okom. Brazil je danas jedna od velikih ekonomija sveta, deo poznate grupe BRICS (zajedno sa Indijom, Kinom, Rusijom i Južnoafričkom Republikom), a Sao Paulo, gde sam prvo doleteo, je finansijski i ekonomski centar cele Latinske Amerike.

Brazil poseduje veliko bogatstvo ruda, minerala, šume, plodne zemlje i praktično je ekonomski sam sebi dovoljan. Brazil je peta zemlja na svetu po broju stanovnika (preko 190 miliona), i ima površinu od preko 8 miliona km2.

Brojni ljudi s kojima sam pričao kažu da ovde krize nema, da se biznis razvija na sve strane, da posla ima mnogo i da je potražnja za kvalifikovanom radnom snagom ogromna - čak i za univerzitetski obrazovanim ljudima koji ne govore portugalski. Možda to jeste tačno – ali nepoznavanje portugalskog u Brazilu jeste velika prepreka za bilo kakvu komunikaciju.

Vodopadi Iguasu

Engleski se ipak slabo govori – donekle u većim gradovima, i među obrazovanim svetom, a malo ili nimalo u manjim. Brazilci su inače jako ljubazni i kad god sam pitao nešto na ulici, u autobusu, ili bilo gde, ljudi su se svojski trudili da mi pomognu, objašnjavali... Ili mi pomogali oko (preteškog) kofera, i upućivali me gde da idem, i čak bili spremni da zaustave autobus dok bi se objašnjavali sa vozačem da li on vozi tamo gde ja idem ili ne...

Od onoga što sam video u Brazilu najpoznatnije (i najimpresivnije) su sasvim sigurno dve stvari: vodopadi Iguasu i, naravno, Rio. Vodopadi Iguasu – koji su odnedavno na listi sedam svetskih prirodnih čuda – se nalaze na granici sa Argentinom (a i Pargvaj je odmah tu negde).

Ma koliko čovek zamišljao da ovako nešto može biti impresivno – kada se jednom dođe i doživi naprosto se ostaje bez daha. Vodopada je zapravo ne jedan, dva ili pet, nego desetine njih (kažu da ih je u kišnom periodu i preko 200) koji se nastavljaju jedni na druge, a od kojih je opet nekoliko zaista ogromno. Poseta može – i trebalo bi – da se obavi sa obe strane, iz dve države.

Rio, Kopakabana

S brazilske – stiče se utisak o grandioznosti celog prostora, a s argentinske se opet prilazi vrlo blizu onih najvećih vodopada (poput Đavolovog grla) i to zaista deluje moćno. Na brazilskoj strani koja je mnogo manja – poseta je autobusom, a onda je jedan deo (relativno mali) kojim se ide pešice. Na argentinskoj strani – tu je mali vozić kojim se prolazi kroz šumu do krajnjih destinacija i mnogo je više hodanja, ali i mesta koja se obilaze.

Naravno, svugde su vidikovci, svugde je puno ljudi, i uopšte gužva je poprilična. Ono što najviše očarava kada je u pitanju Rio de Žaneiro jeste zasigurno neverovatna pozicija grada – a to se može najbolje sagledati sa poznate Glave šećera i još bolje sa znatno višeg Korkovada. Ovo poslednje brdo – visoko oko 700 m – ima na vrhu poznatu statuu Hrista Spasitelja raširenih ruku i sa brda se, s podnožja statue inaugurisane 193, pruža nezaboravan pogled na grad i sve njegove plaže.

A kad smo kod plaža: najpoznatije u Riju su naravno Kopakabana i Ipanema. Jedna uz drugu – razdvaja ih malo brdo.

Favela u Riju

Utisak je u Riju, naravno, da se nalazite u jednom velikom gradu, u kome vri i živi se intenzivno, ali se u trgovačkoj ulici jedna blok iza Kopakabane mogu videti ljudi koji upravo dolaze s plaže ili tamo idu, uporedo s onima koji obavljaju šoping ili idu u kancelariju. I to – ta mešavina odmora i rada, biznisa i zadovoljstva – jeste nešto tako specifično za Rio.

Rio živi na plažama gde se kupa, igra fudbal i sluša samba... ali par ulica iza, tu su poslovne zgrade, tu su trgovinski centri, tu su parkovi i sve ono što karakteriše jedna veliki urbani prostor. Opet, Sao Paulo – prvi grad u Brazilu u koji sam sleteo - je ekonomski centar moćnog Brazila.

Megalopolis sa preko 20 miliona stanovnika rasutih na ogromnom gradskom području, grad solitera, prava urbana džungla. Upravo zato je valjda poznata Avenida Paulista ono što najviše impresionira - jer se u takvom moru visokih građevina ona i zgrade u njoj ipak izdvajaju svojom monumentalnošću.

A i tu se nekako najbolje vidi taj kontrast Brazila: ogromne nove blještave kule, poslovni ljudi u skupim odelima, a samo par koraka dalje iza ugla Brazil kao zemlja tećeg sveta: siromaštvo, beskućnici koji spavaju na ulicama, deca koja prose... A Brazil je upravo sve to... I mnogo više, kao uostalom i ostale destinacije koje sam posetio tokom te tri nedelje puta...

Ukoliko želite da podelite priču o svom putovanju sa nama pišite na adresu: putovanja@b92.net