El Paso i Huares, granica SAD i Meksika

Američki međudržavni autoput broj 10, na kome je i danju i noću velika gužva, glavna je saobraćajnica koja prolazi kroz grad El Paso u Teksasu. Samo nekoliko stotina metara južnije, na brdima iznad autoputa, mogu se videti betonske kuće Huaresa u Meksiku.

Hesus i Maria Ruis, njihova 19-ogodišnja ćerka Liz i 13-ogodišnji sin Hesus mlađi, žive u mirnom predgrađu El Pasa. Kao i 80 odsto građana El Pasa, i oni su latinoameričkog porekla. Svakog vikenda porodica Ruis odlazi preko granice u Meksiko, ne da bi posetila rodbinu ili prijatelje, nego da pomogne ljudima u nevolji.

"Kada pređete granicu i kročite u Meksiko odmah primetite mnoštvo ljudi, koji su gladni, kojima su potrebni hrana i novac, koji traže pomoć od vas", priča Liz Ruis.

Sve vreme boravka na meksičkoj strani, Ruisovi moraju da se paze dilera drogom ili kidnapera. Takođe moraju da budu oprezni s policijom, čiji su mnogi pripadnici korumpirani. Jedan sat pošto su krenuli od svoje kuće u El Pasu, stižu do jednog siromašnog predgrađa Huaresa.

"To je periferija Huaresa, a periferije su obično zaboravljene oblasti", kaže Maria Ruis.

Svakog vikenda odredište porodice Ruis je kancelarija, koju koriste kao bazu iz koje siromašnima dele robu koju su dovezli sa sobom.

"Kada dolazimo, ne donosimo samo hranu, već i potrepštine za higijenu i školski pribor za decu", objašnjava Maria Ruis.

Stanovnici Huaresa èekaju u redu za pomoæ u hrani i odeæi

Do 9 sati ujutro, skoro 200 ljudi skupi se u redu ispred kancelarije. Volonteri koji pomažu porodici Ruis pakuju im pirinač, konzerviranu hranu i povrće u papirne kese. Svi ljudi u redu dobiju besplatan obrok i veliku kesu, u koju će samo staviti desetak odevnih predmeta, jedan par obuće, sapun i šampon.

Hesusu Ruisu siromaštvo nije strano, pošto je rođen i odrastao u Huaresu. U Sjedinjene Države ušao je ilegalno kada je imao 14 godina. Odmah je primetio razliku i to ga je razbesnelo.

"Tokom tih 14 godina u Huaresu iskusio sam siromaštvo i bedu. Sve ono što i dan danas preživljava sirotinja Huaresa. Ništa se nimalo nije promenilo. Kada sam prešao granicu, u El Paso, obećao sam sebi, jer sam bio ljut na državu i društvo, i na način na koji se stvari rade, da se nikad neću vratiti u Huares. Samo sam se okrenuo i otišao", priseća se Hesus.

Međutim, njegova današnja supruga Maria, koja je rođena i odrasla u Sjedinjenim Državama, uticala je na njega da promeni mišljenje. Prvi put je posetila Meksiko pre 10 godina, zbog sahrane člana porodice, i bila je šokirana siromaštvom.

"Morala sam da ispričam svom mužu... Rekla sam mu 'Moram se vratiti u Huares i učiniti nešto'. Nisam jednostavno mogla da se pravim da ništa nisam videla. Rekla sam mu da želim da uradim nešto, a on me je pitao šta. Sećam se da sam rekla da želim da odnesem jabuke, narandže, banane i kolače deci koja idu u školu", kaže Maria.

Ubrzo, kada se pročulo šta Ruisovi nameravaju, mnogi žitelji El Pasa i okoline počeli su da prilažu novac, odeću i hranu njihovoj dobrotvornoj organizaciji. Uz dozvolu lokalnih vlasti u Huaresu, Ruisovi su finasirali izgradnju crkve i zgrade za pružanje pomoći na jednoj napuštenoj parceli u sred siromašnog kvarta.

Porodica Ruis gradi javnu kuhinju za 500 osoba

Porodica Ruis, za američke standarde, nije bogata porodica. Toliko su uložili u humanitarnu organizaciju za pomoći stanovnicima Huaresa, da im je životni standard u El Pasu bio blizu standarda onih kojima su pomagali.

"Uprkos tome što smo živeli na granici siromaštva, kada bih prešla u Meksiko i videla šta je je sve drugim ljudima neophodno, shvatila bih da moje potrebe nisu ništa prema njihovim", priča Maria Ruis.

Kako se njihova dobrotvorna organizacija uvećava, tako rastu i ambicije porodice Ruis. Trenutno grade javnu kuhinju u kojoj će moći da se hrani i do 500 osoba, sirotište za 100 dece i trgovačku školu.

Zbog čega ova porodica radi sve to? Maria Ruis jednostavno će reći da je najveća nagrada dečije nasmejano lice.

Rodžer Šu