Extreme Slovenija

Nekada je Slovenija bila socijalistička republika u sastavu SFRJ, poznata po marljivim i ljubaznim ljudima, koji malo čudnije govore nego mi, za koje je večno bila vezana misterija “šta je s ovima, pa su zapeli da budu s nama”. Sad, kad je misterija odavno rešena, to jest, otkako su konačno tamo gde im je i mesto, Slovenci, kao prva brana Evropske unije prema krvavom Balkanu, danas najponosnije od svih nas uzvikuju da su im dede bili partizani i da je njihova zemlja direktan i očigledno najuspešniji potomak nekadašnjeg planetarnog državnog čuda čiji smo nekada (skoro) svi bili članovi. Ali, nije lako biti sam u belom svetu. I zato, oni sve češće uprćuju svoj pogled ka jugu, iščuđujući se koliko je on odjednom u stvari lep, misteriozan i dalek. A njegovi stanovnici nekako više srcu gode od Italijana i Austrijanaca.

Iz udobnog nacionalističkog sanjarenja probudiće vas činjenica da je vreme da s ostalima izađete iz autobusa i postrojite se ispred slovenačke policijske kućice, da provere da li imate važeću vizu i udare vam pečat u pasoš. I dok se polako približavate golobradom uniformisanom licu, na pamet vam padaju horor epizode vaših prijatelja, pa čak i vaše lične, kada su vas na slovenačkoj granici izuvali iz gaća i sumnjičili da švercujete tone marihuane i falsifikovani nepostojeći novac, misleći pri tom na srpske dinare. Neki su ih čak i pravdali činjenicom da su, eto, oni sad u šengenu, pa moraju biti malo oštriji iz rispekta prema braći Zapadnoevropljanima, mislim, svi znamo, je l' te, kakva stoka može odavde da zapuca u svet. Ali, aman, bre, braćo Slovenci, zašto i mali džep na farmerkama da izvrćem!? Zar se toliko odrodismo? “Zato što tu narkomani štekojo marihuano”, kaže mi hladni glas nekog ko mi je danas mogao biti i kao mlađi brat, da se u krvi ne rastadosmo. Ali, to je bilo prošli put kad sam ulazio u Sloveniju. Sad nam nisu tražili ni kofere da otvorimo.

Ovog puta, s bezbednog i geografski odavno utvrđenog četvorougla Ljubljana – Maribor – Kranj – austrijska i italijanska granica, autobus kod Novog Mesta skrenu nekud desno i poče da vijuga nekakvim slovenačkim bogazama, naravno s besprekornim asfaltom pod točkovima i brižljivo podšišanim pašnjacima sa strane. Bela Krajina. Tako vam se to zove. Dolina Kupe, a tu je odmah pored i Krka, a okolo su brda, ma, kao Švajcarska, što bismo mi umeli da se našalimo. Na pauzi za konzumaciju lokalnog alkoholnog proizvoda, pod nazivom koji kod svakog ponosnog džukca izaziva osmeh na licu – karapampuli – saznajemo da je Bela Krajina zapravo uskočki kraj, gde se odjednom osetismo svi kao braća, jer zna se ko su vazda najhrabriji uskoci i ‘ajduci bili, a eto sad saznasmo i gde završiše. Bela Krajina, znači. Lepo. Lepo, bogami. Odjednom, onako pomalo nacvrcani, hvatate sebe kako idete okolo s rukama na bokovima, i odmeravate krajolik, kao da odmeravate kuću s okućnicom nekog vašeg daljeg brata od strica, negde u pečalbi. Odmah zaboravite na onu gomilu prljavih sudova kod kuće i pretvorite se u nekakvog poluprinca, samo zato što vas je s domaćinima zbližio pomen uskoka. Ma, ko da smo i mi s njima u Evropskoj uniji, eto toliko vam bude milo. Naravno, na sve strane pljušte fazoni o tome kako Slovencima i Srbima fali samo tunel ispod Hrvatske da budemo srećni i ti vidiš da je to među njima još, kao, i ozbiljno, jer si i u Hrvatskoj čuo fazone o stazi za Formulu 1 oko Slovenije i budeš u fazonu starijeg burazera koji se vratio s dvadesetogodišnje robije i zatekao mlađu braću kako obijaju trafike. Uhvatiš sebe kako na fazon o tunelu nekako prirodno reaguješ sa: “Ma, ajmo, bre, i s Hrvatima, nije fer, a i koj' se sad i vi tu svađate, jedva se nekako i s nama izmiriste”. A o čemu mi to do đavola pričamo? O tajnoj zaveri na nivou viceva da se ponovo stvori SFRJ? Na ivici ludila od evociranja istorijskih uspomena pod dejstvom alkohola, najslađe ćete zaspati u hotelu u gradiću Metilka, u srcu Bele Krajine.

Idućeg dana, posramljeni od tolike jugonostalgičarske raspilavljenosti (kad je grupa potpuno nepoznatih Slovenaca počela da igra Žikino kolo, taj prizor ste mogli isprati samo ovećim gutljajima domaćeg, kako crnog, tako i belog vina), nastavljate putovanje Belom Krajinom. Tamo ćete obići jedno klasično belokrajinsko imanje, začuđujuće nalik vranjanskom, zatim košnice s pčelama, tu će biti i dve-tri starice, koje će vam rado pričati kako je nekad u SFRJ bilo baš lepo. A veoma blizu, ni na petsto metara od njih, nalazi se granica s Hrvatskom. Poseta Beloj Krajini ne bi bila toliko gotivna kada ne biste imali i vinara od poverenja, koji će vas odvesti u obilazak ogromnog vinskog podruma "Vinska klet", uz besplatnu degustaciju po tri vrste belog i tri vrste crnog vina. Još ako ima i da se bocne, kačkavalj, šunka, njam-njam, obećavate sebi da ćete se svakako još neki put u životu tu vratiti.

Photo: isoglossia

Ipak, život je takav, tera vas da idete napred, a u ovom slučaju to je zapadno, ka Novoj Gorici, lokalnom kockarskom raju, gde u klasičnom Las Vegas style hotelu, možete pući sve pare na kocku i završiti kao perač sudova na ime duga, a možete i pamet u glavu, pa kad vidite da na ruletu ne ide, a vi lepo pravac u noćni klub, pa na sto. Ako tamo sve bude išlo kako treba, posle idete gore s bliznakinjama, u hotelsku sobu. A ako ne, u policijsku stanicu, s bradatim bajkerima. Jer, Slovenija je, možda to niste znali, postala meka za ekstremne sportove. Motobajking, daunhil bajking, paraglajding, snoubording, rafting, zmajing, RC avioning, you name it, Slovenia does it. Zato, po izlasku iz slovenačkog zatvora (nismo bili, ali pretpostavljamo da ima srpskih hotela B kategorije, koji su manje udobni), ili po rastanku s bliznakinjama, kraškim krajolicima ćete se zaputiti ka krajnjem zapadu Slovenije - Bovecu. Još odavno poznat kao ski-centar, danas je Bovec i stecište kajakaša, bajkera, klajmbera, hajkera, raftera i ostalih ponosnih nosilaca ekstremnih zvanja. Ako vam je do zdravog života, s malim rizikom od uganuća i fraktura, Slovenija ima sasvim pristojan meni. Ono što je u sklopu redovne turističke ponude Boveca, a čime ćete i vi ovom prilikom da se vozite, jeste rafting na Soči. Soča je, razumljivo, planinska reka, hladna je kao Slovenka kojoj se ne dopadate, a svake godine po nekoliko, uglavnom pijanih ljudi, udavi se u njenim brzacima. Pre odlaska na rafting, potpisaćete lažno svedočanstvo o tome kako ste fizički i psihički zdravi, kao i da niste konzumirali ništa od alkohola ili, ne daj bože, nečeg šašavijeg. Posle toga dobijate odeću za rafting, gumenu, plastičnu, mokru i tesnu, zajedno sa šlemom koji će vam pomoći da se osetite nikad gluplje u životu, iz čega ćete bezuspešno pokušati da se izvučete imitirajući Atomskog Mrava. Vreme je za ulazak u vodu.

U jedan čamac može da se smesti šestoro ljudi, ali je ovaj rafting, za razliku od nekih drugih, utoliko bezbedniji što svaki čamac ima i jedno mlado momče, koje upravlja plovilom, dok će vaše iznemoglo mlataranje veslima samo poslužiti za ubrzavanje i usporavanje, u zavisnosti od toga kojom brzinom teče Soča. Posle jednog mirnog perioda, tokom kojeg se svi histerično smejete, zamišljajući svoja maštovito izvajana tela u letu sa čamca, kao i udaranje glavom o stenu veličine tašte iz košmara, kreću prvi brzaci. Momak urla "svi napred", a vi se i dalje histerično smejete, nemoćni pred podivljalom prirodom. Plastična vesalca veselo i aritmično bućkaju po vodi i uskoro postaje jasno da bi bez kormilara broj ljudi nasukanih na stene i udavljenih u plićacima bio daleko veći. A ne bi morali čak da budu ni pijani. Onoga ko je išao u vojsku sve to naređivanje i uzaludno veslanje možda će malo i smoriti, a one koji su u vojsci bili desetari osokoliće da počnu da urlaju na drugove iz čamca isto onako kao kad su u stara dobra vremena guštere slali po pivo.

U jednom trenutku, baš kad ste zaključili kako ste na putu da osetite kako izgleda iščašenje desnog ramena (pod uslovom da ste okupirali levu stranu čamca), krmanoš objavljuje pauzu u kojoj ćete svi veselo poiskakati iz svojih plovila, bućnuti se u ledenu Soču i pomokriti nizvodno, ka ostalim članovima ekspedicije, pokvareno se kikoćući. Onda ponovo nazad u čamce i udri po veslima, pošto je taj poslednji deo brz i pun stena na koje uporno nalećete i poskakujete u čamcu, na ivici ispadanja napolje. Ima i toliko iskusnih splavara da ćete, ukoliko im budete baš simpatični, moći da doživite i rollover celog čamca, bez ispadanja iz njega, što je veoma zabavno, uglavnom jedino splavaru.

Isto kao što su nas neprijatno iznenadili na poslednjem zasedanju Saveza komunista Jugoslavije, Slovenci su nas neprijatno iznenadili i činjenicom da učesnici raftinga svoje čamce posle više od jednog sata provedenog u vodi moraju na glavama da iznesu na čistinu gde će biti utovareni u džipove. Upravo na ovom delu avanture ćete osetiti svoje najdalje limite. Foliranja da nešto nosite.

Posle raftinga na Soči više ništa neće biti isto. Spavaćete kao da vas je ceo dan tukao inspektor Beli u Majke Jevrosime, a u životu će vas održavati sećanje na sladoled koji ste pojeli u lokalnoj boveckoj poslastičarnici. Vlasnik Albanac. Nije da ima neke veze, al te natera da se setiš “Pelivana” u Bulevaru. Sladoled i u snu, naravno, kao iz sna.

Ukoliko imate još dana na raspolaganju, možete otići na izlet do Lipica, da se divite svetski čuvenim grlima koje tamo uzgajaju i pospešujete svoje komplekse, gledajući razgolićene bele pastuve kako frkću na sve što ispušta ženske hormone. Možete da odete i do obližnje Postojnske pećine, jednog od najsjajnijih bisera turističke ponude bivše Jugoslavije i sadašnje Slovenije i uočite koliko čovečja ribica liči na vas posle radnog dana. A ukoliko imate vizu, možete da skoknete i do Trsta, to vam je odmah tu, preko puta, a kad ste već tamo, na Ponte Rosu ćete svakako sebi naći i neke gotivne farmerke. Nije Slovenija, ali je deo paketa. Jer, na kraju krajeva, Trst je naš.

Kupatila iz sna

Kompanija Kolpa osnovana je kao fabrika za proizvodnju opreme za kupatila 1976, u okviru Novolesa. Godine 1990. osnivaju se preduzeća Kolpa San i Kolpa Ker, koja nastavljaju aktivnosti fabrike po raspadu bivše Jugoslavije. Kao i najveći deo poznatih slovenačkih preduzeća, Kolpa nije prodata strancima, već menadžerima kompanije koji su sami uspeli da se izbore za svoje mesto na evropskom tržištu.

Danas Kolpa, koja je jedna od tri vodeća evropska proizvođača kada i tuš-kabina, ima svoje fabrike u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Osim po ogromnom izboru kada, đakuzija i drugih neophodnih elemenata za vaše uživanje u kupatilu, poznata je i po posebnoj vrsti materijala - kerrock - od koga se prave njihovi proizvodi. U Sloveniji Kolpa ima ukupno 385 zaposlenih, a prihod od prodaje u 2007. godini je 41 milion evra.

Kompanija je smeštena u Beloj Krajini, delu Slovenije koje ima samo 26.000 stanovnika, ali zato pravi godišnje preko četiri milijarde dolara. Pa vi vidite.

PLAYBOY U NOVEMBARSKOM BROJU DONOSI:

- Poklon DVD sa Pamelom Anderson

- Beba Tošić iz Survivora na duplerici Playboya

- Strongmen: Porno planeta

- Hju Hefner: Zasto sam raskinuo sa Holi

- Lepotice Putinove Rusije

- Klub najbržih: Testirali smo najmocnije automobile na svetu