Tokio, kadar iz Blade Runnera

Postoji nekoliko gradova na svetu koji imaju takvu energiju da im čovek, hteo ne hteo, ne može odoleti. Magija takvih gradova živi već vekovima, prenosi se na ljude i čini život u njima potpuno drugačijim. Najobičniju situaciju takvi gradovi pretvaraju u filmski momenat, a svaku sitnicu u bitan deo stvarnosti.

Činjenicu da gotovo svako ko dođe u ovakav grad ima identičan osećaj kao da je baš na tom mestu bio milion puta, a upravo je kročio na njegovu teritoriju, mogu da vam pruže upravo takvi megalopolisi u kojima reke ljudi, u brzacima svakodnevnog života, oblikuju tok vremena i menjaju poglede na način savremenog življenja. Takav je i Tokio, glavni grad Japana, smešten na istočnoj obali ostrva Honšu.

Photo: Mark Burdett

Čim sletite na međunarodni aerodrom „Narita“, shvatite da sve one nebulozne priče kojima ste do sada bili izloženi i sve predrasude o Japanu i Japancima — nekako nemaju nikakve veze sa realnošću. Suočavanje sa Zemljom izlazećeg sunca desi se gotovo odmah, uprkos džet legu, i čovek zaista vrlo brzo postane svestan da se nalazi na drugoj planeti i da mu gledanje Travel Channela ili filma Sofije Coppole neće mnogo pomoći da se bolje snađe.

Ono što sasvim sigurno svi pomisle kad dođu u Tokio, jeste da je manje-više sve suprotno od onog na šta ste do sada navikli. Istok umesto Zapada. Levo umesto desno. Sa zadnje umesto sa prednje strane. Pravo umesto koso. Koso umesto pravo. I čim prihvatite takav sled stvari, život vam tamo postaje lakši, a kontradiktornost čak počne da vam prija, i u kratkom roku naviknete se da do kraja boravka tako i gledate na stvari — sve je moguće, a i naopako.

Photo: SBA73

Sigurno ste čuli bar nešto o Japanu. Ili ste bar jednom gledali neki njihov film u kojem vam ništa nije bilo jasno. Ili ste pokušali da jedete suši premazan vasabijem. Ili vas je fascinirao manga strip. Ili vam se sudbina neke gejše učinila mnogo tužnom. I valjda je normalno da svaki čovek ima neka očekivanja od grada u koji se uputio. Međutim, kada je Tokio u pitanju, sva očekivanja prestaju već prvog dana, jer tek tada uviđate da zaista niste imali pojma šta vas čeka.

Posle leta od punih dvanaest sati, čovek najpre mora da se navikne na vremensku razliku od osam sati. Dakle, kad je ovde noć, tamo je dan, i obratno. Međutim, čim na aerodromu uđete u voz koji vas vodi direktno u središte Tokija, zaboravite da vam se ikada u životu spavalo. Gotovo svi savetuju da nikada, osim u slučajevima kada vam neko drugi plaća, sa aerodroma ne uzimate taksi, jer za naše, a i za svetske prilike, usluge taksija su abnormalno skupe.

Photo: James Horan

Vožnja vozom, koja traje gotovo tri sata, učiniće da odmah budete šokirani fascinantnom japanskom uličnom modom, koja je gotovo na svakom koraku potpuno autentična, do te mere da ne prestajete da buljite u ljude i detalje. Osim toga, ako baš niste ljubitelj ljudi i gužve, kroz prozor vam se pruža neverovatan pejzaž u vidu pirinčanih polja u selima nadomak Tokija.

Grad neprestano živi — bilo da je jutro, vreme ručka, špic kada se ljudi uglavnom vraćaju sa posla ili dva sata posle pola noći. Ljudi su bukvalno na sve strane. Imate utisak da bi Tokio bio uzbudljiv i da se ceo grad iseli, s obzirom na činjenicu da je svaki pedalj ulica osvetljen, da ima neku svetleću reklamu, ogroman ekran na kome se vrte muzički ili reklamni spotovi, ili već neku zanimaciju koja skreće vašu pažnju. Histerija od mnoštva natpisa na japanskom jeziku stvara vam konfuziju u glavi, da se posle tri dana osećate potpuno predozirano od informacija i ponude. U jednom trenutku kao da se ceo grad vrti oko vaše glave.

Photo: Jordan Cvetanoviæ

Prva komplikovana stvar na koju možete da naletite sasvim sigurno je toalet. Čuvene japanske WC šolje sa milion dugmića, displejom i prskalicom koja izleće ne znam odakle, nećete znati kako da koristite, jer su retko gde uputstva na engleskom jeziku, tako da mogu da vam zadaju dosta muke i da boravak u toaletu produže više nego što ste planirali.

Digitalizacija i humanizacija prostora na svakom su koraku, ne samo po toaletima, pa se čovek vrlo brzo navikne na ugodnost života. Svuda su mašine, automati, senzori, pokretne stepenice, trake, poketna vrata, taksi vozila u kojima se vrata sama zatvaraju... koji život u ovakvom velegradu zaista čine prijatnim. Sve to kako bi se ljudima omogućio maksimalan komfor u životu, jer ako već „rade kao Japanci“, da se u svakom trenutku osećaju kao da cela država radi samo kako bi olakšala svaki minut proveden od kuće do posla.

Photo: Jordan Cvetanoviæ

Nemojte se plašiti, u Tokiju ima svega da se jede. Nećete biti osuđeni, kao što se misli, samo na alge i nešto ljigavo iz mora. Svakako treba iskoristiti mnoštvo restorana u kojima se nude svi japanski specijaliteti za koje ste već čuli (po ultrapovoljnim cenama), ali i neka hrana koju možda nikada ne biste ni probali — na primer, meso od svinje koja jede lešnike ili neodoljivo ukusna supa od lotosovog korena. Naravno, cene variraju, ali u vreme pauze za ručak, u svakom pristojnijem restoranu možete kompletno ručati za nekih 1.000 jena, što je u prevodu 500 dinara. Za one kojima i nije neki trip da jedu sirovu ribu i tako to, postoji mnoštvo evropskih i američkih lanaca restorana u kojima se sasvim pristojno jede za male pare.

Šibuja je prva stanica koju sam video u Tokiju. Mnoštvo izlaza iz stanice metroa vodi ka statui psa Hachika, gde se ljudi čekaju kao „kod Konja“. U Šibuji se nalazi i onaj pešački prelaz koji Scarlett Johanson stalno prelazi u filmu „Lost In Translation“. Na tom mestu je nenormalna buka, sa svih strana dopire neka muzika, laseri, japanska omladina se cereka, klinke u uniformama kao iz nekih trash porno filmova trčkaraju i prelaze ulicu i vi ponovo ne znate gde da gledate. U Šibuji se nalazi mnoštvo tržnih centara, što je inače karakteristično za Tokio, da gotovo na svakom koraku postoji poneki mall sa pregršt brendova, što vam svakako otežava kupovinu, s obzirom na to da je izbor robe i proizvoda toliki da ni u jednom trenutku nemate pojma šta biste kupili. Najpre biste sve, a onda ne biste ništa.

Photo: Jordan Cvetanoviæ

Oblakoderi i staklene zgrade su svuda. Stiče se utisak da nijedna zgrada nema manje od trideset spratova i da svaka ima bar po dva panoramska lifta koja neprekidno, kao da lete, nenormalnim brzinama idu gore-dole. U stvari, ceo grad, naročito noću, deluje kao kadar iz Blade Runnera. Posebno je zanimljivo da noću sve te velike zgrade na krovovima svetle, pa iz daljine izgleda kao da imaju ogromne crvene oči. Šinđuku je deo grada u kome su najveći oblakoderi, a zgrada uprave grada je najupadljivija. U zapadnom delu Šinđukua nalazi se i potpuno savršen Muzej mačeva, u kome su izloženi najstariji samurajski mačevi.

Iako Tokio nema centar grada, Ginza se smatra njegovim središtem. U stvari, ta ogromna ulica na koju naiđete čim izađete iz stanice metroa, nekako podseća na Knez Mihailovu, jer su u njoj hramovi svih vodećih modnih brendova. Te prodavnice zaiste izgledaju kao neki oltari mode u kojima ljudi gotovo 24 sata neprekidno kupuju, vukući kese u svim pravcima.

Photo: mikeleeorg

Ropongi je deo grada u kome će vas ljudi razumeti ako im se obratite na engleskom jeziku, jer tu živi mnogo stranaca. Noću je taj deo veoma atraktivan: ne samo što izgleda moderno i možda najbliže nečemu na šta smo navikli, već i zbog velikog broja savršeno dizajniranih klubova koji nude izuzetnu zabavu. Osim toga, u tom delu grada nalazi se i najveća zgrada u Tokiju — Roppongi Hills, koja osim poslovno-trgovačkog centra ima i vrlo važnu umetničku funkciju, s obzirom na to da se na samom njenom vrhu nalazi Muzej savremene umetnosti Mori iz čijih se prostorija pruža najluđi pogled na celi grad.

Karaoke klubovi nalaze se na svakom ćošku i rade po celu noć. Kad god vam se ukaže prilika, možete da iznajmite gluvu sobu samo za sebe i svoje društvo i da do zore urlate iako nemate sluha. Izbor pesama je ogroman, a zabavi i smejanju nikada kraja.

Photo: Mikael Dalkvist

Ponekad će vam se učiniti da je u toku neki teroristički napad usred bela dana, kada budete videli ljude sa maskama preko lica. To su one maske koje nosi i Michael Jackson, a kako su mi objasnili, nose se zbog ogromne zagađenosti vazduha, a i mnogi stanovnici Tokija skloni su alergijama, pa im boravak na ulici znatno pogoršava zdravstveno stanje. Zato maske, poput onih hirurških, možete kupiti u svakom supermarketu.

Klima u gradu je užas živi. Em je toplo, em je vlažno, tako da klima-uređaji u zatvorenim prostorima i metrou snižavaju temperaturu do najmanje moguće granice izdržljivosti. Toliko su jaki, da imate osećaj da vam probijaju do same kosti i lede krv u žilama.

Sve u svemu, tek sada vidim da je boravak u Tokiju teško prepričati na bilo koji način. A moglo bi da se piše i piše. U većini trenutaka mislite da konstantno sanjate, i to onaj najslađi san iz kog vas, ne daj bože, bez preke potrebe niko neće probuditi, nego će vas pustiti da spavate do mile volje, sve dok sami ne otvorite oči i shvatite da je to bio samo još jedan san.

Nažalost, morao sam brzo da se probudim.