Albanija - zemlja orlova, bunkera i mercedesa

Boraveći na Krfu, nekoliko dana pre našeg izleta za Albaniju, jednog vetrovitog popodneva na plaži smo puštali zmaja. Prišli su nam dečkić i njegova mama, koja je pričajući na grčkom, oduševljena što smo iz Srbije, rekla da su oni iz Albanije. Još smo pokušavali da prikrijemo iznenađenje, a ona je nastavila: "Serbia & Albania…" i stisnutim šakama obe ruke pokazala pokret zajedništva(?). Zatim je upitala kako se zove "ona lepa pesma koja je pobedila na Pesmi Evrovizije i o čemu govori…"

Zbog već poznatih političkih prilika između Srba i Albanaca na Kosovu, retki su oni koji će se bez razmišljanja uputiti u "Škiptariju" ili Shqiperise (na albanskom: "Zemlju orlova"), nekad najzatvoreniju, a i dalje najzaostaliju zemlju Evrope. Međutim, ako letujete u Grčkoj - na Krfu i u sebi nosite barem malo avanturističkog duha, za ukupno 57 eura po osobi možete uplatiti veoma reklamirani i (među turistima Zapadnjacima) posećeni jednodnevni izlet brodom do centra Albanske rivijere - grada Sarande i dvadesetak kilometara južnijeg Butrinta - arheološkog nalazišta iz antičkog perioda, koji je pre petnaestak godina uvršten u UNESCO-vu Svetsku kulturnu baštinu.

Priznaćete da vas barem malo kopka kako izgleda Albanija. Svakakve ste priče čuli o ovoj pretežno planinskoj zemlji, ali malo toga iz prve ruke. Očigledno dovoljno neobavešteni, a verovatno među prvim turistima iz Srbije, nas troje smo na jednodnevni izlet u susednu, samo nekoliko kilometara morem udaljenu Albaniju, poneli svu flaširanu vodu koju smo mogli da stavimo u ranac (julska tempratura bila je blizu 40˚C) - spakovali smo sve što bi u toku dana "moglo da nam zatreba". Ispostavilo se da u Albaniji, barem organizovano za turiste - to već postoji!

Photo: Nomad Tales

U julu 2007, za ulazak u Albaniju građanima Srbije nije bila potrebna viza. Mesec dana ranije, u Albanskoj ambasadi u Beogradu, rečeno nam je da to važi do kraja septembra 2007, kada očekuju set novih skupštinskih zakona među kojima bi možda mogla biti i uredba o viznom režimu sa nekim zemljama, između ostalog i Srbijom. Međutim, kako stvari danas stoje Srbima, kao uostalom i drugim strancima, nije potrebna viza za turističk posetu Albaniji. Računajte samo da ćete prilikom ulaska u zemlju morati da izdvojite 10 eura na ime takse. Ono što obavezno morate imati pri izlasku iz Grčke i ulasku u Albaniju je viza za Grčku - sa dva ulaska (tražite ovu opciju prilikom podnošenja dokumenata za grčku vizu). U suprotnom, sa jednim ulaskom u Grčku, koji obično dobijate uz turističku vizu (bez obzira što u pasošu nećete dobiti albanski pečat), Grci vas neće pustiti da se vratite nazad na Krf!

"Sarris cruises" ime je jedne od dve grčke brodske kompanije sa brodićima srednje veličine, koja je na vreme "namirisala" pustolovni evropski duh i turiste uvek željne nečeg novog, te svakodnevno plove za "egzotičnu" Albaniju. Reklame za izlet veoma su primamljive, jer poruke u stilu: "Otkrijte jednu od poslednjih oaza Evrope" i "Još neotkriveni predeli Evrope", zaista privlače veliki broj stranaca. Tokom turističke sezone, svakog dana, samo Sarris-ovim brodom "Tzortzia" ("Džordžija"), sa Krfa put Sarande krene oko 250 turista.

Do Albanije svakodnevno idu i grčki hidro-gliseri (Flying Dolphin) kompanije "Ionian Cruises", kao i neki prilično stari albanski (koje su Albanci kupili polovne od Grka). Po ceni od 39 eura kupićete povratnu brodsku kartu sa lučkim taksama, i posle 25 minuta plovidbe, oko 09.30h naći se u luci Sarande prepušteni lutanju po gradu (povratak svih brodova je oko 18.30h).

Photo: r_gordani

Međutim, za doplatu od 18 eura - dobićete mnogo više. Posle osamdesetak minuta plovidbe do Sarande, u luci ćete ući u stare grčke autobuse bez savremenih klima-uređaja (hlađenje je kao nekada - na duvanje). Oni će vas odvesti do obližnjeg velikog arheološkog nalazišta - Butrinta, uz usputne stručne komentare albanskog vodiča o istoriji Albanije i životu za vreme Envera Hodže (na jednom od svetskih jezika koji izaberete). Posle toga, svratićete na osveženje u novoizgrađen restoran sa baštom, tik uz lokalitet, na sladoled (iz sanduka: Algida), coca-colu, fantu, ili flaširanu albansku vodu ("uji") - "Tepelene". Autobusima ćete poći nazad i proći pored predivnog poluslanog jezera Butrint koje se uliva u more (zovu ga Butrint laguna ili na albanskom: Laguna e Butrintit), a zatim na organizovani ručak (švedski sto) u restoran kod sela Finike (takođe poznatog po arheološkim ostacima iz starogrčkog perioda). Na kraju izleta, odvešće vas autobusima nazad do centra Sarande, gde ćete prema planu, dobiti još oko 1,5 - 2 sata za šetnju do polaska broda nazad za Krf.

Za zaljubljenike u antiku, obala Albanije mogla bi vremenom postati pravi mali raj. Priobalje je puno još neotkrivenih arheoloških nalazišta, najviše iz perioda antičke Grčke i Rima. Za sada je Butrint (na albanskom: Butrinti), lokalitet na delti jezera zbog kojeg godišnje tone po 1 cm - najznačajniji. Proveravajući neke stare spise, pronašao ga je niko drugi do Musolini, kada je 1928. godine okupirao Albaniju. Doveo je svoje arheologe i počeo je sa iskopavanjima, ali ga je nakon 15 godina kapitulacija omela u nastavku posla. Ipak, uspeo je da pokupi nešto vrednih iskopina i odnese za Italiju.

Za vreme Envera Hodže, ni jedan kamen nije iskopan, pa je sve zaraslo u duboku travu. Danas je Butrint - "Mesto gde je umro žrtvovani bik" iz 6. veka pre naše ere, u obimnim arheološkim iskopavanjima. Do sada je pronađeno nekoliko slojeva naseobine, sa hramovima posvećenim bogovima Apolonu i Asklepiju (bogu medicine), amfiteatar, terme, buleterion, kao i veliki Akropolj na brdu sa gotovo kiklopskim zidinama i "Lavljom kapijom" (kao u čuvenoj grčkoj Mikeni), svi iz perioda antičke Grčke. Za razliku od dva propeta lava iz Mikene, iznad kamene "lavlje kapije" Butrinta reljefno je prikazan lav koji ubija bika - detalj iz legende po kojoj je lokalitet i nastao. Tu su i ostaci Krstionice - u doba Vizantije, po značaju nekada odmah posle one čuvene u istanbulskoj Aja Sofiji, a zatim i bazilika iz istog perioda. Iznad toga nalaze se Venecijanska tvrđava i ostaci iz turskog perioda, a na samom vrhu brda (i lokaliteta) je kula sa topovima i odmorište sa klupama i toaletom.

Prema legendi, posle pada Troje, jedan od sinova trojanskog kralja Prijama, mladi princ i ratnik Helenus isplovio je ka zapadu u želji da osnuje novu Troju. Na svom putovanju dospeo je na ostrvo Krf, gde je odlučio da žrtvuje bika bogu Apolonu - jednom od šest božjih zaštitnika nekada moćne Troje. Slučaj je hteo da za vreme ceremonije žrtvovanja, bik uspe da se otrgne i ranjen dođe do obale mora, gde je na najužem delu moreuza (3km), preplivao sa Krfa do Albanije. Iznenađeni princ ga je pratio brodom i video kad je iznemogao, uginuo na kraju prirodnog jezerskog kanala Vivari, kojim se jezero Butrint, kao kratka vijugava reka, uliva u Jonsko more.

Iznenađen događajem i siguran da je ovo bio božji znak, princ je na tom mestu odlučio da sagradi novu Troju, sagradivši prvo hram i svetilište bogu Apolonu. Mesto je nazvao Butrint ili "Vousthrotos", od "vous" - bik i "throtos" - ranjeni.

Photo: etrit

Butrint je u 4. veku p. n. ere već bio prosperitetan grad sa 10.000 stanovnika, lukom i hramovima, a od 49. do 48. godine p. n. ere služio je kao baza Cezarevoj vojsci. Godine 1992. Svetska organizacija koja brine o kulturnom nasleđu planete - UNESCO, uvrstila je Butrint na svoju listu.

Uski asfaltni put kojim smo u julu 2007. nešto više od pola sata putovali od Sarande do Butrinta i nazad, nekada je smela da upotrebljava samo vojska. Najgore je bilo kada se neko razboli, a niko ne sme njime da ga transportuje do bolnice… Kada prođete duž čitavog velikog jezera i dospete do lokaliteta Butrint, put do obližnjeg sela prekida vodeni tok Vivari, kojim se jezero uliva u more. Ako poželite u selo, na tom mestu sačekaće vas skela, koja prevozi ama baš sve, od mercedesa do autobusa - ali pojedinačno. Osim seoske skele, danas u Albaniji postoji i novi autoput, ali u severnom delu, kod Tirane. A nekada je, priča nam Amira, mlada vodičkinja našeg autobusa, bilo znatno drugačije.

Godine 1993, kada su počeli prvi izleti sa Krfa u Albaniju, jedna Britanka opisivala je svoje utiske: tada u Albaniji još nije bilo automobila, a jedino što je osim dva turistička autobusa, sa turistima pristiglim sa Krfa, krstarilo drumovima, bili su tenkovi i oklopna vojna vozila. Na plažama Sarande nije bilo žive duše, a upotreba fotoaparata i kamere u Albaniji bila je zabranjena, pa niko od turista nije uspeo da svoje utiske podeli sa ostatkom sveta…

U doba komunizma, za rođenje 12. deteta Albanka bi dobijala kravu. Kažu da navodno zbog toga, mnoge nisu htele da se školuju - imale su cilj da dobiju kravu. Danas je nešto drugačije. Krava više nije u opticaju, ali se pedesetpetogodišnji radni staž albanske žene skraćuje za pet godina u slučaju da rodi 6. dete! Ipak, komunizam je izgleda imao i svojih dobrih strana - osim u selima na severu zemlje, na ulicama Sarande muslimanski, ženski deo populacije nije pokriven zarovima. Amira kaže da su u poslednjih nekoliko decenija imali toliko zabrana, da im ne pada na pamet da uvode nove.

Kuriozitet "onog" vremena su sigurno i bunkeri (i oni kažu "bunker"). Viđali smo ih putujući autobusom, pored puta, uglavnom na brežuljkastom terenu. Iako više nisu u upotrebi, svojevremeno ih je sagrađeno (i još uvek postoji) ukupno 730.000! Budući da Albanija trenutno ima oko 3,5 miliona stanovnika, te da je pre tridesetak godina taj broj bio nešto manji, pretpostavka je da je u slučaju umišljenog napada, u svaki bunker trebalo da stane po četvoro ljudi!?

Posle smrti Envera Hodže i pada Berlinskog zida, mnogi su mladi Albanci pošli trbuhom za kruhom u Ameriku, Australiju i evropske zemlje. Posle nekoliko godina, vraćali bi se kući sa, za albanske uslove značajnim sredstvima, kupili obavezni mercedes i započinjali privatni biznis. Mercedes je danas najpoznatiji statusni simbol u zemlji. Kao pravi "gastarbajterski" auto, u Evropi (a i šire) poznat je podatak da je Albanija zemlja sa ubedljivo najvećim brojem mercedesa po broju stanovnika, pa je u šali zovu i "Zemlja mercedesa". Kupuju se kako novi, tako i polovni - u zavisnosti od imovinskog stanja.

U malom šumarku blizu sela Finike, jedan od mnogobrojnih povratnika sa rada u inostranstvu, sagradio je simpatičan rustični restorančić sa stablom drveta koje je ostalo u sredini kuće i čija krošnja izbija kroz krov, i jezerom po kome se šepure patke i labudovi, u kome smo u debeloj hladovini ručali. Izbor jela na "švedskom stolu" sličan je onom po hotelima u Grčkoj - i uopšte, mnogo kopiraju Grke, čak i u arhitekturi kuća - nove privatne kuće u Sarandi i okolini, veoma podsećaju na one sa njima najbližeg Krfa.

Photo: Piedmont Fossil

Najveći biznis u ovom delu Albanije ipak su nekretnine. Samo u Sarandi, na rivi - promenadi, 90% kuća se ili gradi, ili je izgrađeno u poslednjih nekoliko godina. U pitanju su novi, višespratni, ultramoderni stanovi i apartmani, zgrade pastelnih boja sa velikim balkonima, uglavnom sa pogledom na rivu i gradsku plažu. Amira nam je objasnila da su za vreme Envera Hodže mnoge porodice ostale bez domova i da je to glavni razlog zašto se toliko gradi. Nije nam do kraja razjašnjeno na koji način su ostajale bez kuća, osim ako ih vlasti nisu rušile (možda je to razlog što grade nove).

Tik uz luksuzne višespratnice sunčane Sarande, smestilo se par manjih i jedan veliki hotel "Butrinti" sa 5*, koji izgleda sablasno prazan, sa zastavama: Albanije, EU, SAD-a, Turske i arapskih zemalja na jarbolima ispred ulaza. Pored hotela postoji priličan broj savremeno sređenih kafića i picerija, a na rivi i jedna jedina radnja sa suvenirima u kojoj osim crvenih sitnica sa crnim dvoglavim orlom (privesci, šolje, majice), i dalje nema bog zna šta autentično da se pazari (nema potrebe da menjate novac jer svi primaju i vraćaju sitne eure). Na kraju rive, starije Albanke turistima nude miljee i vezene šustikle (kao na Kalemegdanu). Na samoj promenadi pored mora nalazi se nekoliko belih skulptura i spomenika, drvored palmi, žbunovi oleandra i bugenvilije.

Ispod šetališta, skoro celom dužinom centralnog dela grada, postoji uska gradska plaža puna kupača - lokalaca, sa skakaonicom na kraju doka. Na albanskim Internet stranicama pročitala sam da je "…Saranda najomiljenije letovalište građana Albanije i Kosova" (na sredini šetališta postoji noviji kafić "Prizren"), čije se stanovništvo leti, zbog velikog broja uglavnom domaćih turista, čak utrostruči. Među mladim Albancima, ovo je i omiljeno mesto za medeni mesec.

S obzirom na to da je kaskadno, polukružno smeštena na obronku brda iznad mora, već u drugom redu zgrada iza onih "besnih" i modernih, nalaze se i one koje podsećaju na višegodišnje siromaštvo. Između novih i okrečenih, smestile su se i pretežno nesređene kuće i radnje… kad bolje razmislim, ne sećam se da smo videli i jednu samoposlugu - samo pijacu sa tezgama po sred ulice.

Lutajući ulicama Sarande, primetićete ekspoziture svih stranih banaka koje postoje i kod nas, reklame za tri albanska mobilna operatera (domaći, grčki Cosmote i britanski Vodafone), kao i mesne odbore nekih od 60 albanskih političkih partija… - sve znake "tranzicije". Iako nam je i sama vodičkinja rekla da je Albanija i zvanično najsiromašnija zemlja Evrope (prosečna mesečna plata je 250 eura), napredak se vidi.

Legenda kaže da su, slično kao i u slučaju Butrinta, prvi antički stanovnici Sarande bili potomci grčkog kraljevića i heroja trojanskog rata - Ahila. Ahilov sin se navodno oženio udovicom trojanskog prestolonaslednika Hektora i tako začeo novu, grčko-maloazijsku porodičnu dinastiju koja je trajala barem 1.000 godina (majka Aleksandra Velikog - Olimpija, jedan je od potomaka ove loze).

Za razliku od Butrinta, ime Saranda je nešto novijeg datuma. Nastala od prethodnog grčkog naziva "Agia Saranda" (što znači "Sveta četrdesetorica"), ime grada vezano je za nemili događaj iz 15. veka, kada su turski okupatori od 40 grčkih monaha iz manastira na brdu iznad sadašnjeg grada, zahtevali da pređu u islam. Pošto su odbili, ubijeni su i tim činom za crkvu (i narod) postali sveti mučenici - Sveta četrdesetorica.

I danas u ovom delu Albanije postoji popriličan broj pravoslavnih crkava, dve ili tri u centru Sarande. Albansko stanovništvo je oko 60% muslimanske, 20% pravoslavne i 20% katoličke veroispovesti. U centru Sarande, u velikim, novim mercedesima, često ćete, baš kao i kod nas, viđati novopečene albanske bogataše (i vernike) sa velikim "krstačama" na retrovizoru automobila.

Photo: jansmetsfoto

Saranda, nekada antički Onchesmus (po imenu oca trojanskog princa Anhisesa), sada ima oko 30.000 stanovnika. Nalazi se samo 26 kilometara severno od kopnene granice sa Grčkom, a morem, na najužem delu - samo tri kilometra od Krfa. Stanovništvo u ovom delu Albanije uglavnom živi od poljoprivrede (drveće banane često raste kao korov usred grada!), kao i uzgoja dagnji na već pomenutom poluslanom jezeru Butrint.

Turizam (makar onaj strani) u "najturističkijem" mestu na obali Albanije - Sarandi, još je u začecima. Iako su veoma ljubazni prema turistima, nova odmorišta i restorani na bitnim turističkim punktovima (Butrint i Finike, na primer) sagrađena po visokim standardima, hrane po restoranima ima u izobilju, a toaleti su čisti i imaju WC papir, u Albaniji na još mnogo toga mora da se poradi.

Naime, na našem jednodnevnom putovanju, pojavio se fenomen koji smo zvali "Vodičkinja & Co". Naime, osim što je simpatična Amira i sama rekla da je i njen otac bio turistički vodič (?), te da je (prirodno) od njega "naučila posao", kada je naša grupa od nekoliko autobusa stigla u Finike i kada smo ručali, vozač autobusa je otvorio prazan gepek autobusa iz kojeg su: Amira, jedna mlađa devojka i jedna starija žena (za koje smo zaključili da su joj najverovatnije sestra i majka), izvukle ogromnu sportsku torbu, postavile je na improvizovani stočić na samom izlazu iz restorana i počele da vade suvenire. Nije bilo druge nego da sačekamo da posle ručka svi turisti iz svih pet autobusa pogledaju i odluče se za neki od njenih suvenira. I opet: miljei, privesci, nekoliko navodno 50 godina starih srebrnih minđuša (od 15 eura), "raki" - albanska rakija i ona čuvenija - "Skender-beg", male staklene čašice za rakiju sa dvoglavim orlom, majice sa albanskom zastavom… Zajedno sa još nekim turistima, kupili smo razglednicu (sve sa markicom: 1 euro) ispisali je i ostavili Amiri da pošalje (razglednice su stigle u Srbiju posle nedelju dana).

Kada je prošlo neko vreme, vozači ručali, a one zaključile da više niko ne kupuje, spakovale su sve nazad u torbu i vratile u gepek autobusa, pa smo najzad, sa barem sat vremena zakašnjenja, mogli da krenemo za Sarandu - u šetnju promenadom. Na kraju našeg druženja, prilikom izlaska iz autobusa, umesto da kao do tada otvore i zadnja vrata, otvorili su samo ona prednja - kako bi svi turisti mogli da njoj i vozaču, u maramicu na pultu, daju eventualni bakšiš.

Iako ste i pre izleta, sa Krfa odlično videli albansko kopno, tek kada se odande vratite, umećete bez problema da negde od Kalamija, Kouloure, sve do Agios Stefanosa, prepoznate i lepo vidite samo 3-4 kilometra udaljeni Butrint, dok se soliteri Sarande odlično vide iz Kasiopija i mesta zapadnije od njega (sa plaže Kalamaki, na primer).

Dok se odmarate na nekoj od krfskih plaža, sretaćete, kako turiste iz Albanije, koji porodično u sve većem broju dolaze na odmor na Krf, tako i one sa nižim primanjima koji dolaze na privremeni rad tokom letnje sezone. Očigledno da je svet sve "manji" i da izolovane zemlje kao što je bila Albanija, polako nestaju - uz ostale turiste iz nekadašnjeg Istočnog bloka i stanovnici Albanije polako počinju da putuju…