Uvod u Nikaragvu: o vulkanima, revoluciji i poeziji

"Si la patria es pequeña, uno grande la sueña."
Ako je domovina mala, snovi o njoj su veliki.
Ruben Dario

Kada se upućujemo ka nekoj novoj destinaciji, predznanje koje o istoj imamo u velikoj meri će odrediti naš prvi utisak i ubrzati istinsko razumevanje i spajanje sa zemljom u koju dolazimo. Ipak, ponekad mi se čini da je bolje ići bez predznanja i otvorenih očiju, nego sa polovičnim informacijama koje se graniče sa predrasudama i mitovima.

Prelazak iz južne Azije u centralnu Ameriku za mene je doslovno predstavljao odlazak iz starog u novi svet. Očekivanja su se graničila sa onom malom dozom predznanja o novoj destinaciji koju sam sa sobom nosila – odlazak iz drevne, tradicionalne, duhovne i socijalno duboko podeljene sredine u liberalniju, post-revolucionarnu, duhovno i socijalno oslobođenu i ravnopravniju, ako ne kulturom, duhom i novcem bogatiju. Ipak, prvi susret donosi potresno osvešćenje: bledi tragovi post-revolucionarnih vrednosti, nigde ravnopravnosti, nigde nasleđa slavne teologije oslobođenja kojom su latino-američke generacije dvadesetog veka vođene u svom revolucionarnom idealizmu. Zatičem prelepu zemljicu kojoj neumitno preti gubitak identiteta u senci velikog severnog suseda. Ali i dalje vrednu poznavanja.

O vulkanima i drugim lepotama
Za razliku od južne Azije (sa kojom neizbežno poredim svoje prve korake na novom kontinentu), literatura o Nikaragvi je veoma ograničena i uglavnom se svodi na bedekere, koje ova zemlja najčešće deli sa drugim centralno-američkim susedima, od kojih su neki mnogo poznatiji i turistički razvijeniji, kao na primer Kosta Rika. Iako je uglavnom poznata po brojnim vulkanima i jezerima, Nikaragva ima mnogo bogatije i šarolikije prirodne lepote, na relativno malom prostoru i još uvek – ali ne zadugo - neiskvarene masovnom komercijalizacijom. Tu su: Tihi okean – ''surfers' paradise'' – s zapadne strane, a Karipsko more – ''simply paradise'' – s istočne; živopisne plantaže kafe na svežim brdima severne i centralne Nikaragve; stari kolonijalni gradovi Leon i Granada sa očuvanom originalnom arhitekturom i duhom vremena u kome su izgrađeni; prirodni rezervati i nacionalni parkovi koji zauzimaju petinu površine cele zemlje, sa šarolikom tropskom florom i faunom, uključujući jaguara, tukana, iguanu, armadila i druge živopisne i retke životinje.

Big Corn Island (Photo: Olivera Burgess)

Za razliku od zapadne obale, koja je pristupačnija i turistički nešto razvijenija, značajan deo istočne obale, poznatije pod nazivom Mosquito (Miskito) Coast, tako nazvane po Miskito Indijancima koji su bili njeni originalni stanovnici, teško je pristupačan i zahteva sate i dane jahanja i plovidbe čamcem, što je znatno otežalo i humanitarnu pomoć posle udara velikog uragana Feliks u Karipskom moru u septembru 2007. Nedaleko od istočne obale nalaze se Corn Islands, dva devičanska karipska ostrva koja, kao i cela istočna obala Nikaragve, poseduju sasvim drugačiju atmosferu od ostatka zemlje i celog centralno-američkog regiona, zahvaljujući britanskom kolonijalnom nasleđu s te strane zemlje. To su crni Karibi, engleski (u tragovima) jezik, i rege muzika.

Skora istorija Nikaragve, obeležena ratom, ekonomskom izolacijom i neizmernim siromaštvom koje je rezultiralo (Nikaragva je i danas druga najsiromašnija zemlja američkog kontinenta, posle Haitija) usporila je njen turistički razvoj a time i očuvala broje prirodne i istorijske lepote. Naravno, ta relativna netaknutost se rapidno gubi pred najezdom globalnih turističkih korporacija, kao i brigada severno-američkih penzionera koji u svojim snovima o sunčanoj starosti kupuju placeve i kuće u ogromnim, modernim i bezličnim naseljima uz devičanske plaže Tihog okeana. «Buy your own piece of paradise» uobičajeni su slogani po internet sajtovima i časopisima.

O revoluciji, politici i religiji
Prvo stidljivo upoznavanje sa ovom zemljom i njenim ljudima nameće jednostavno pitanje: gde se dede revolucija? Ta slavna revolucija, koja je, poput španskog građanskog rata, inspirisala jednu čitavu generaciju slobodoumnih mladih Evropejaca. Revolucija zbog koje su se nemački, italijanski, skandinavski studenti, doktori, inženjeri, progresivni misionari, preselili ovamo sedamdesetih i osamdesetih godina da pomognu potlačenima u ostvarivanju ideala ravnopravnosti i slobode, lečeći po zabitima, gradeći škole i bolnice, berući kafu na brdovitim plantažama. Upoznajem neke od njih koji su ostali ovde, izgradili živote i porodice u ovoj zemlji, i postavljam im to pitanje. «Naivna si», sledi očekivan odgovor. «Ne zaboravi da je sam narod koji je vodio tu istu revoluciju davno rekao dosta.» Podsetimo, posle naizgled uspele revolucije 1979, usledio je totalni ekonomski embargo od strane SAD-a kao i ilegalno finansiranje kontraša, što je zemlju bacilo na kolena. Posle decenije mučenja, narod je 1990. godine na demokratskim izborima okrenuo leđa sandinistima i priznao poraz u svom očajničkom pokušaju suprotstavljanja manipulatorskoj politici SAD-a. Usledilo je 16 godina desničarske vladavine, koja je sistematski u zemlju vratila vrednosti liberalne ekonomije, a sa njom i korupciju, ogromne socijalne razlike, i produbila ekstremno siromaštvo većine kao i ekstremno bogatstvo moćnih porodica koje se mogu izbrojati na prste jedne ruke. Taj kontrast je danas najočigledniji u glavnom gradu Managvi: jedna kratka vožnja kroz grad vodi kroz privilegovane rezidencijalne kvartove, auto-putem pored velikih komercijalnih centara, potom kroz sirotinjska naselja u kojima ljudi žive u kutijama od limenih ploča bez prozora koje se samo ovlaš naslanjaju jedna na drugu i leže na utabanoj zemlji. Pakao leti (leto je ovde suvi period od novembra do maja, a zimski onaj kišni od maja do oktobra), a klizišta zimi. Gde se dede revolucija?

Ometepe (Photo: craig_352)

Van grada slika lokalnog života ne sadrži tolike kontraste – siromaštvo je sveprisutno, i moje ranije uverenje da nikada i nigde neću videti takvu bedu kao u Indiji počinje ozbiljno da se ljulja. Ipak, ta sirota provincija obiluje bojom, mirisom i životom, pulsira. Lakše plače, lakše se i smeje. Kao što reče Zuko Džumhur, «svi ovi bogataši svijeta sve više liče jedni na druge. Svi oni pate od obilja istih poroka i od nedostatka istih vrlina. Izgleda da se među sirotinjom mnogo više održalo šarenilo svijeta.”

Osim siromaštva, i crkva je sveprisutna. Nekada apsolutni religiozni i moralni autoritet u ovom delu sveta, katolička crkva polako ustupa teren motivisanim i snažnim evangelističkim pokretima iz Severne Amerike. Metodisti, Jehovini svedoci, kvekeri, mormoni i ostali praktikuju glasnu i agresivnu misionarsku kampanju. Na časovima jezika često presrećem grupe pripadnika severno-američkih crkava, sa prigodnim fluorescentnim natpisima na XXL majicama i blaženim osmesima na licu, u pokušaju da svoje nedeljne crkvene govore uz pomoć profesora prevedu na španski jezik.

Katolička crkva je, ipak, i dalje moćna i u direktnoj sprezi sa svakom vlašću. Iako je trenutno na vlasti ponovo Daniel Ortega, vođa sandinističkog pokreta sedamdesetih i prvi post-revolucionarni lider zemlje, konzervativni katolički lobi je jedan od njegovih glavnih oslonaca vlasti. Zahvaljujući tome je, na primer, Nikaragva postala jedna od samo 3 zemlje u Americi u kojoj je zakonom u potpunosti zabranjeno vršenje abortusa, čak i u slučaju rizika po život majke. Ortega, nekada strog kritičar crkve i njenog upliva u politiku, u međuvremenu se vratio veri, ili možda samo shvatio da bez pomoći crkve nema ni povratka na vlast.

O pesmi i patriotizmu
Ovo je verovatno prva istinski poetska zemlja u kojoj boravim. Ovde su, kaže se, svi pesnici dok se ne dokaze suprotno. U jednom bedekeru sam pročitala: «svaki nepismeni radnik sa plantaža kafe znaće ko je Ruben Dario, moći će da izrecituje bar jednu njegovu pesmu, posle koje će vam verovatno izrecitovati i par svojih.» Zaista je tako. Ruben Dario (1867–1916), verovatno najveći latino-američki pesnik svih vremena i veliki nikaragvanski patriota, sin je i najveća ljubav ove nacije. Inspirisao je i danas inspiriše generacije pesnika, pisaca, intelektualaca.

Vulkan Masaya (Photo: Olivera Burgess)

Poezija je bila jednako važno oružje revolucionarnog pokreta koliko i meci. I do danas je ostala snažna i moćna, važna svakome – od običnog campesina do leonskog intelektualca. Neizmerna gordost i patriotizam provejavaju kroz poeziju, muziku i folklor ove zemlje, još uvek nošeni duhom revolucije. Ali, o propasti nasleđa revolucije ne morate im govoriti. Sve je ostalo na pesmi. Dok pesma ponovo ne probudi duhove.

Ay Nicaragua, Nicaraguita
La flor mas linda de mi querer
Abonada con la bendita, Nicaraguita,
Sangre de Diriangen.

Ay Nicaragua sos mas dulcita
Que la mielita de Tamagas
Pero ahora que ya sos libre, Nicaraguita,
Yo te quiero mucho mas

Carlos Mejía Godoy

(Autorka živi u Nikaragvi i bavi se humanitarnim radom u Centralnoj Americi)