Izrael: Obećana zemlja

Piše: Ivana Kovačević, B92

Nije da smo imali nameru da se sunčamo, ali prosečna temperatura u Tel Avivu od 19 stepeni za novogodišnje praznike nije loša. Let avionom traje u proseku četiri sata, što je takođe u redu.

Istina je da Jevreji ne slave Novu godinu, ali to je grad koji sam po sebi ne spava - snaći ćemo se već.

Imam sreće da mnogo putujem, ali nigde nisam videla kontrole kakve su na Aerodromu Ben Gurion u Tel Avivu. Prolazi se kroz million punktova, million kontrola da biste ušli ili izašli sa aerodroma. Sa razlogom je jedan od najsigurnijih aerodroma na svetu.

Bitno naglasiti je da morate da ih zamolite da vam ne "udare" u pasoš pečat pri ulasku u njihovu zemlju i izlasku iz njihove zemlje, već na papiru koji ćete držati u pasošu dok ste u Izraelu. Postoji mnogo zemalja koje ne žele da puste putnike u svoju državu ako imaš izraelski pečat u pasošu.

Sa aerodroma vozom se lako stiže do grada - za nekih 20 minuta. Znala sam odranije da njihove vojnike - i momke i devojke - možeš videti na ulicama u punoj ratnoj opremi. Da, mi dolazimo iz zemlje koja je rat osetila na svojoj koži, ali kada sedite u vozu a pored vas stoji grupa vojnika i automatsko oružje im visi okačeno kao školski ranci i skoro da vas dodiruju, nije baš lep osećaj. Međutim, posle se priviknete i manje-više ne primećujete takve stvari.

Bili smo smešteni u stanu koji se nalazi na samoj plaži, pa smo odmah pojurili da prošetamo plažom i slikamo se pored Sredozemnog mora. Na desnom kraju plaže se nalazi Tel Aviv. Luka je moderna, nedavno izgrađena, široko šetalište, još bolji restorani i butici, a na levoj strani je Jafa - najstarija luka na svetu.

Sa razlogom ovaj grad nazivaju Majamijem Bliskog Iitoka. Mnogo svetskih hotela se nalazi pored plaže, šetalište je puno boja.

Vetar je jako duvao, ali nismo odustajali svih 14 km, koliko je dugo šetalište koje smo prepešačili i uživali. Divne peščane plaže, surferi koji čekaju pravi talas, ljudi koji šetaju i uživaju.

Plaža Tel Aviv (Foto: Ivana Kovaèeviæ)

Jafa je deo grada koji pripada Arapima, šarmantno, lepo mesto, sa vidikovcem i pogledom na Tel Aviv.

Stare sačuvane građevine, uske ulice i najbolja ceđena narandža koju sam pila. Gusta, skoro pa otužno slatka, ali vraća energiju. Narandže iz Jafe su specifične, imaju debelu koru i poznate su po svojoj slasti.

Kada prepešačite kilometražu kao mi toga dana, mišići su vam prenapregnuti i ako se desi da želite po svaku cenu da se slikate dok skačete sa jedne od zidina tvđave da biste napravili najbolju sliku, onda zadobijete povredu kolena i tetiva i uz velike bolove provedete ostatak odmora. Da ne spominjem da i dalje osećam posledice toga. Na greškama se uči.

Ali zato jedan od boljih obroka nedaleko odatle pojeli smo na pijaci Carmel. Inače, jedna od bitnih stvari na putovanju nam je obilazak lokalne pijace i klopa na njoj sa lokalnim stanovništvom.

Tako je bilo i ovaj put, slastan obrok sa mnogo domaćeg začina, salata i namaza nas je poprilično usrećio.

Narednog dana smo obišli kvart Neve Cedek koji je za mene najšarmantniji deo Tel Aviva. To je prvo naselje izvan zidina Jafe koje je nastalo kada je Jafa postala mala za toliki broj Jevreja koji su dolazili i naseljavali se u Svetoj zemlji. Prvo naselje modernog Tel Aviva.

Tu se nalazi i stara železnička stanica od koje su oni napravili odličnu turističku zonu.

Ono što sam zapazila u Tel Avivu i upada u oči je da ljudi ovde, a pogotovo devojke ne robuju komercijalnim brendovima, kojih ima u velikim tržnim centrima, nego oblače odeću njihovih dizajnera, malo se šminkaju i jako su prirodni i opušteni.

Treba istaći da je Tel Aviv izuzetno skup. Za naše turiste iznad proseka.

Novu godinu smo dočekali u lokalnom kafiću/klubu uz čudan melos, ali s mnogo nasmejanih i raspoloženih mladih ljudi. Inače, u Tel Avivu je prosek godina 34 i stanovništvo im je vrlo mlado. S obzirom na to da Jevreji dolaze sa svih strana sveta u Izrael i naseljavaju se ovde, većina stanovništva zna minimum jedan strani jezik. Svi govore engleski, ruski možete čuti na svakom ćošku, španski takođe…

Država Izrael postoji od 1948. godine i jedna je od mlađih država. Iznenadila sam se kada smo u jednom od restorana tražila nešto njihovo, autentično, a dobila odgovor od ljubaznog i prijateljski raspoloženog konobara da u Izraelu mogu samo da probam nešto iz ostatka sveta, recepte i hranu koju su Jevreji doneli sa sobom kada su dolazili da se nastane u Palestini.

Ono što ovde još možete da vidite i po čemu je ovaj grad autentičan i pod zaštitom Uneska kao kulturna baština jesu Bauhaus građevine, bele kuće koje su jevrejske arhitekte gradile i kojih ovde još ima oko 4.000.

U Tel Aviv se mnogo ulaže, kažu da brzo raste i da se gradi. Nove moderne zgrade i kvartovi koje možete videti u ostatku sveta su ovde sve više zastupljeni. Međutim, još se oseća duh Istoka i nadam se da će tako i ostati.

Put za Jerusalim je bio više nego čudan. Udaljenost između ovih gradova je oko 70km, međutim izlazak iz Tel Aviva i ulazak u Jerusalim traje još sigurno sat više nego što ste planirali.

Autobuska stanica u Tel Avivu je nešto što se ne zaboravlja. Niz uskih hodnika, sa mnoštvom pekara, radnjica i sve to na minimum 20 nivoa. Nema šanse da se iz prve snađete. Podsetilo me je na Aziju i njihovu neorganizovanost.

Spomenula sam da je Tel Aviv pakleno skup - Jerusalim je deset puta jeftiniji.

Takođe, temperatura u Jerusalimu je niža desetak stepeni od one u Tel Avivu.

Svakog petaka od 17h do subote u 17h je Šabat. Ništa ne radi - prodavnice, kafići, muzeji, prevoz..

Zato nas je Jerusalim dočekao pun smeća i prljav pa na mene nije baš ostavio dobar prvi utisak.

Grad po sebi jeste lep, beli grad: u Jerusalimu su sve zgrade i kuće sagrađene od belog, takozvanog jerusalimskog kamena. Zakon o gradnji na ovaj način postoji još od doba vladavine kralja Davida i još se poštuje. Pun je parkova, interesantnih instalacija po ulicama.

Glavna ulica se završava sa jedne strane trgom preko koga prelazi most i delo je čuvenog španskog arhitekte Kalatrava, a sa druge se njom dolazi do starog grada Jerusalima.

Iskreno, interesantno je videti i doživeti i to, mada sam ja mnogo više očekivala.

Uzeli smo turističkog vodiča da nas provede kroz staro jezgro i danas, pored istorijskih činjenica koje svakako možete pročitati u svim priručnicima, uputi i u nešto što nema u knjigama ili na netu a znaju samo lokalci.

Kada niste vernik onda za vas ovo nema specijalnu važnost, ali svakako kao i bilo gde na svetu želim sa svim da se upoznam i dobijem sve moguće informacije.

Grad je nedavno renoviran i po meni izgleda kao stari grad Budve. Isključivo i samo podređen turistima koji hrle ko muve bez glave. Očekivala sam bar malo više duha i osećaja nečeg svetog.

Stari grad se deli na četiri dela: Jevrejska četvrt, Muslimanska, Jermenska i Hrišćanska.

Vrlo brzo će vam biti jasno u kom delu starog grada se nalazite i u kojoj četvrti se nalazite.

U džamiju Al Aksa ne možete da uđete kad vi želite - postoji tačan raspored kada je dozvoljeno turistima da ulaze, takođe može da se desi da kao žena ne možete da uđete čak ni kada je dozvoljeno za turiste.

Al Aksa džamija u Jerusalimu (Foto: Ivana Kovaèeviæ)

Kod Zida plača ili Zapadnog zida možete da vidite veliki broj ortodoksnih Jevreja u crnim odorama i šeširima koji se mole. Inače, zid je nekada predstavljao granicu do koje su Jevreji mogli da dođu i pošto nisu mogli da odlaze na Maslinovu goru, oni su dolazili do ovog zida i molili se, odatle mu naziv Zid plača.

Ono što je na mene ostavilo snažan utisak jeste to da sam u Jerusalimu videla veliki broj ljudi koji izgledaju čudno, a vodič nam je skrenuo pažnju da je to zbog toga što je u nekom momentu istorije bilo dozvoljeno da od drugog kolena mogu da stupaju u brakove da bi se njihova zajednica proširila.

Nisam baš bila sigurna da je ova informacija tačna, pa sam okrenula sve brojeve telefona jevrejskih zajednica u Beogradu da proverim ovu informaciju, ali nažalost odgovor nisam dobila.

Takođe nam je vodič rekao da među turistima koji posećuju Jerusalim najviše ima Jevreja.

Zid plaèa (Foto: Ivana Kovaèeviæ)

Prijatno iznenađenje bila je Crkva Hristovog groba. Tu se na jednom mestu mole ljudi šest različitih konfesija i to pravoslavci, rimokatolici, Jermeni, Kopti, Sirijci i Etiopljani.

Iznad ulaza u crkvu se nalaze merdevine koje označavaju status kvo.

Status kvo određuje da svaka struja ima sopstvene prostorije, ali da postoje i zajedničke koje svako ima pravo da koristi. Takođe, sve ono što se nalazi na zajedničkoj teritoriji mora da ostane tako kako je dok se svi ne dogovore o promeni pa čak do najsitnijih detalja kao što su pomeranje svećnjaka.

Vodič nam je objasnio da sve vere u Starom gradu dopuštaju drugim verama da “izmišljaju priče” i to ne predstavlja problem.

Znači, ako hrišćani kažu da se Isus šetao određenom ulicom, tako je bilo. Ako Jevreji tvrde da se spustio određenim stepenicama, svi će potvrditi da je baš tako bilo.

Ulaz u Crkvu Hristovog groba (Foto: Ivana Kovaèeviæ)

Nažalost nismo imali dovoljno vremena da obiđemo sve što smo zamislili i sve što ova zemlja ima da ponudi tako da radujem se sledećem povratku. Bilo da ste vernik, obični turista ili proučavalac istorije, verujem da će vam ova nesvakidašnja zemlja i ovaj srdačan i prijateljski nastrojen narod pružiti nešto baš za vas.