Burgas i Sozopol

Tokom leta, grad Burgas - u koji su naši roditelji išli na letovanje još davnih 60-ih i 70-ih godina, kada masovnih, brzosagrađenih, ultrazabavnih naselja tipa Albene, Hurgade, Djuna, Paralije, Estepone, ili njima sličnih, nije ni bilo u tolikoj meri, a socijalističke zemlje su nam bile i te kako pogodne zbog ekstremno niskih cena - pretvori se u grad sa karnevalskom atmosferom. Nalik je na rivalsku Varnu, na severu. Sozopol, nalik na rivalski Nesebar, okupiraju turisti koji žele zabavu ili, pak, bekstvo od velegrada. Ako ste ljubitelj megazabavne atmosfere, zasigurno ćete odsesti u nekom od onih naselja sa lepim imenima nadenutim pomalo u "kineskom stilu" - da reflektuju harmoniju: Zlatni pjasci, Sunčev breg ili u onima koji se zovu nešto jednostavnije i manje poetski: Albena, Primorsko... Ako niste, bićete u Nesebru ili Varni. Ili u ova dva grada koja vam danas opisujemo. Zavisi da li ste za gradsku atmosferu na letovanju ili, pak, želite da pobegnete od nje. No, bez obzira na to gde ste se smestili, posetite i ove dve destinacije. Kako su oba grada relativno blizu jedan drugom, nije loše posetiti ih "u cugu", u jednom danu. Krenimo od većeg.

Burgas
Istorija Burgasa nije duga. Naime, tek u 17. veku ribari iz Pomorja su se dosetili da se nasele na ovom prostoru, na mestu drevnih ribarskih sela, u periodu od 6. do 3. veka pre nove ere, između Burgaskog jezera i Crnog mora. To nije nimalo čudno, ako se ima u vidu da se posle turske okupacije nije živelo naročito dobro, da se trgovina i industrija nisu preterano dobro razvijale, kao, recimo, na zapadu Evrope. U podnožju drevne grčke tvrđave Pirgos (grčki: kula) nikao je grad sa istim imenom. Turci su imali problema sa izgovorom ovog mesta, tako da su ga nazvali Burgás, što je ostalo i do dan-danas, sa sve izgovorom na poslednjem slogu. U vreme oslobođenja 1878. godine, gradić je imao svega 7.000 žitelja, uglavnom Grka, ali se situacija naglo menja izgradnjom pruge od Plovdiva, 1890. godine, i  završavanjem moderne luke, 1903. godine.

Od tada se grad veoma brzo razvija, da bi danas imao čak 210.000 stanovnika. Danas je to grad koji ima pravi industrijsko-primorski šmek, nešto imeđu Budve i Bara, ako tako mogu da vam dočaram atmosferu. Južni deo grada je važan za turiste, sa svojom plažom, centrom, parkom i gomilom otvorenih kafića, avenija i prodavnica, dok severni komotno možete da zaboravite ukoliko vam ne treba privatan smeštaj. Burgas, grad talenata (takav nadimak je dobio zbog velikog broja umetnika i sportista koji potiču iz njega), jeste, ako tako odlučite, idealna baza za istraživanje južnog dela Crnomorja, grad u kome vam uveče nikako neće biti dosadno, a dani će vam proticati u ležernoj atmosferi...

Ako dolazite autobusom iz nekog od letovališta, ili vozom iz Srbije (imajte u vidu da postoji redovna letnja linija Beograd - Burgas!), iskrcaćete se u blizini obale. Interesantno, prvo što ćete ugledati jeste zgrada koja se nalazi na razglednicama grada, arhitektonski vrlo vredna, sa visokim tornjem, zgrada koja podseća na gradske kuće po Vojvodini. Samo to nije to. Ovo je, jednostavno, železnička stanica. Naviknuti na monumentalnost i funkcionalnost stanica svuda u okolini, ne odolevamo, i fotografišemo svetloplavu "palatu"... I, naravno, upućujemo se prema plaži, za početak. Ona se nalazi ispod Primorskog parka, verovatno najlepšeg i najimpresivnijeg mesta u gradu, zelenog srca Burgasa. Građen po ugledu na ruske carske parkove, ovaj ogromni prostor pun zelenila, ispresecan stazama, bogat je spomenicima posvećenim različitim ličnostima iz bugarske istorije, ali i istorije svetske književnosti, poput Puškina, recimo. Cvetni "kreveti", kako to Englezi umeju da sroče ("tepisi od cveća", rekli bi Srbi) prelepi su i ogromni. Bugari poštuju svoju istoriju i nijedan spomenik sovjetskim vojnicima nije ni oskrnavljen, ni oštećen, već se uklapa u opštu atmosferu ležernosti i tolerancije, atmosferu koju upotpunjuju svakako i penzioneri koji igraju šah, mladi ljubavnici, klinci koji jure na rolerima, mladi i stari koji ispijaju "nalivnu biru" (pivo na točenje)...

Svega nekoliko desetina metara niže nalazi se plaža, koja je pravo otkrovenje za nas koji smo godinama bili prinuđeni da letujemo na crnogorskoj obali (sada inostranoj koliko i bugarska!). Nedaleko od luke, ali odvojena dokovima koji ne dozvoljavaju mešanje voda, burgaska Azurna obala (Lazuren Brjag), kako se naziva gradska plaža, predstavlja zaista osveženje za oko i dušu, sa nekoliko kilometara peska i ravnice. I kada je najveća gužva, nema gužve - na tolikom prostoru je nije moguće napraviti. To nam ostavlja, upravo kao i na tropskim plažama, dovoljno mesta za sportske aktivnosti, poput odbojke na plaži, na uređenim terenima ili, recimo, za fudbal na pesku. Voda je plitka, a struje su slabe. More je prepuno života, jer ima mnogo malih riba, školjki, i morskih konjića... Ali, najprijatnije iznenađenje su mali rakovi koji se vrzmaju svuda oko nogu i koji su strašno bojažljivi - ni uz najbolju volju nije moguće uhvatiti ih, a sasvim su bezopasni! Ne postoji nikakva opasnost (uprkos svim kricima dece koja žele, čini mi se, roditeljsku pažnju) da vas uhvate svojim kleštima - jednostavno, oni se više boje vas nego vi njih.

Mnogi su pričali o tome kako Crno more i nije neko more, jer voda nije slana i nema "onaj miris mora", što nikako nije tačno - voda jeste slana, doduše, nešto manje nego u Jadranu, ali vetar (morski briz - na bugarskom) zaista nosi onaj slani, prepoznatljivi miris svuda unaokolo. Iako možda nećete morati toliko dugo da ispirate so sa kože, morski ugođaj vam neće nedostajati. Izuzev ukoliko niste baš neko ko obožava borove, čemprese i slično rastinje, koje ovde ustupa mesto lipama, koje šire izuzetno opojan miris sve do početka jula, bagremovima i sličnom zimzelenom drveću... Sve ovo stvara neobičan osećaj da ste i kod kuće, ali i na moru. Posebno kada vidite ćirilične natpise i čujete jezik koji kao da je vaš. Ko voli, nek izvoli. Mada, kada vidite cene u kafićima i restoranima, recimo soka ili kafe na plaži, biće vam jasno da niste kod kuće - ako je nešto dva puta jeftinije nego u Novom Sadu i četiri puta jeftinije nego u Beogradu, onda definitivno niste kod kuće! Srećom. Ovde novac puno vredi, tako da i nije zgoreg odreći se "mediteranske egzotike", čak i ukoliko ste njen obožavalac. Ja, srećom, nisam, jer znam da postoje mnoga mora, koja jedno drugom nisu ni nalik, a uopšte nisu nalik Jadranu. No, razumem, navika je druga priroda, ali navike i jesu tu da se menjaju, barem s vremena na vreme!

Posle plaže preporučujem odlazak u centar. Stari centar grada je krcat buticima i kafeima, tako da bih svakome prijateljski savetovao dve stvari: prva bi bila da sedne u neki od flashy-kafea u glavnoj ulici, Aleksandrovskoj, u kojoj se mladi Bugari takmiče ko će se lepše obući, bolje provesti, više tura obrnuti i više uživati. Kako nam ni taj vid zabave nije stran, lako se uklapamo. Jelo je takođe preporučljivo, a koja reč bugarskog jezika nije na odmet, iako se i srpski sasvim dobro razume, kao prvi susedni jezik. Drugi savet bi glasio: iskoristite situaciju u kojoj ste se našli i kupite neki odevni predmet za male pare, budući da Bugari imaju tekstilnu industriju na vrhunskom nivou, koja je u ravni sa turskom, ako ne čak i ispred nje. Posle osveženja, nastavljamo put ka Trgu Trojkata (Ploštadi Trojkata), na kome se nalazi velelepna fontana i monumentalni Spomenik sovjetskim oslobodiocima. Tu je i pijaca na otvorenom, gde bi obavezno trebalo pazariti grnčariju za kuhinju, glaziranu i sjajno ornamentiranu. Neki je zovu "đuveče", neki "tavče" (za gravče, naravno), neki "sač", ali u svakom slučaju, ovo posuđe je toliko izdržljivo i zdravo (netoksično) da kod nas ljudi obično izdvajaju velike svote novce kako bi dobili ovakve primerke u specijalizovanim zanatskim radnjama...

U blizini se nalazi monumentalna Crkva svetih Ćirila i Metodija (Crkva sv. Kiril i Metodij), sa svoja dva tornja i tri kupole. Simbol je grada i svakako je vredna posete. Tu je i zanimljiva mala jermenska crkva sa šestokrakim zvonikom i upečatljivim jermenskim freskama, nepoznatim našoj kulturi još otkada su komunistički  gradonačelnici Novog Sada u svojoj fascinantnoj težnji ka progresu zaključili da jermenska crkva u centru Novog Sada treba da se sruši, da bi se izgradila pešačka staza za bulevar. Vreme je za povratak na železničku stanicu, ispred koje kreću autobusi za...

Sozopol
Sozopol jeste manji, ali ima i te kakvu istoriju. Grad smešten na sjajnom mestu, na poluostrvu "zavijenog" oblika, osnovali su (a ko bi drugi u ovim krajevima voleo da živi pored mora?) Grci, 610. godine pre Hrista, pod imenom Apolonija. Jasno je kom božanstvu je bio posvećen grad. Osnivači su bili grčki kolonisti iz Mileta, iz Male Azije.

Grad je cvetao kao nezavisna trgovačka postaja sve do 72. godine pre nove ere, kada su ga opljačkali (opet, ko će drugi?) Rimljani. Tom prilikom su odneli ogromnu, 13 metara visoku bronzanu statuu Apolona kao ratni plen u Rim. Kada je u vreme kasnog Carstva hrišćanstvo postalo zvanična vera, ime Apolonija postalo je politički nepodobno, tako da  su ga, u skladu sa vladajućom ideologijom, preimenovali u Sozopol, odnosno "Grad spasenja". No, posle one katastrofalne pljačke od pre nekoliko vekova, Sozopol, ma kako pompezno zvučalo sada njegovo ime, nije se nikada oporavio, ostao je malo ribarsko seoce, sve do kraja 19. veka, kada je oko 150 kuća u centru grada obnovljeno u takozvanom crnomorskom stilu.

Takvih kuća ima mnogo i u Nesebru i tek pokoja u Varni, a njihova karakteristika je sledeća: donji sprat, to jest prizemlje, građen je od kamena i grube je završne obrade, zato što se, slično kao i u italijanskoj renesansi, ovde nije živelo - za to su bili predviđeni viši spratovi. Prvi sprat je, opet, za jedan nivo širi od donjeg (tako da, nalik na arhitekturu južne Srbije i Makedonije) izgleda kao nadstrešnica nad donjim. Ovo je trebalo da omogući prohodnost uskim uličicama, ali i da dâ veći stambeni prostor za ukućane na spratu. Prvi sprat i eventualno oni viši od njega, obloženi su drvetom, što je poseban vizuelni doživljaj i  karakteristika upravo crnomorskog stila. Oplata od drveta je tu kako bi sprečila da vlaga, koju "morski briz" donosi sa mora,  uđe u zidove i ovlaži ih. Celokupan utisak ovog pitoresknog grada je sjajan - pomenute drvom obložene kućice, uske kamene ulice, žene koje prodaju čipku i hekleraje posetiocima... Galebovi, sa svojim prepoznatljivim kričanjem i dostojanstvenom pojavom, zaštitni su znak Crnomorja i daju poseban šmek svakom gradu svojom "hrabrošću", jer se ponašaju poput naših golubova i ne daju se lako zaplašiti samo zato što su "tamo neki ljudi rešili da se nastane na njihovim vekovnim ognjištima". O turistima da i ne govorimo...

U svakom slučaju, grad se deli na dva dela: stari deo je na poluostrvu, dok je novi na obalama ispred njega. Hoteli u duginim bojama niču svake sezone. Onaj ko voli "najstilskije" crnomorsko odmaralište, Djuni (Dine), koje su projektovali Austrijanci još u vreme socijalizma, 1987. godine, otići će šest kilometara južnije od Sozopola. Onaj ko voli stare gradove, noćni život, kafiće i živu umetničku scenu, uputiće se u centar Sozopola. To i mi činimo.

Autobuska stanica je na samom ulazu u Stari grad. Neposredno sa desne strane nalazi se prva interesantna građevina - Kapela svetog Zosima, mala kamena građevina koju vredi obići, kada je otvorena. Ispred ulaza u Stari grad je mala tržnica na kojoj, ako to želite, možete povoljno da nabavite heklane stolnjake i miljee, ukoliko vam majka ili baka već nije napunila kuću pomenutim predmetima. U svakom slučaju, pošto su narodni običaji u Srbiji i Bugarskoj slični, prolazimo pored čipki i hekleraja relativno neuzbuđeni, ali istovremeno zatečeni saznanjem koliko je "zapadnjacima" ovaj vid ručnog rada fascinantan i koliko su oni spremni sve to da plate.

Mnogobrojni restorani u nacionalnom stilu prosto vas mame da uđete i potrošite koji lev na sjajnu hranu. Definitivno, Bugarska nije mesto na kome možete da smršate, niti da planirate dijetu! Nije ovo Turska, sa svojim "biljnim menijima" i salatama - bugarski specijaliteti su mnogo više "mesnati" i roštiljske su prirode. Prigodne cene su faktor zbog koga često kažete "još" i kada to nije preporučljivo za vašu liniju.

Ispod borova (naravno, ima i njih, niko nije rekao da ih nema, samo ih je manje!) i lipa, uživate u miru, gledajući ćilime na zidovima, koji liče na pirotske. Naravno, kada je Pirot odmah pored bugarske granice, setiće se neko. I imaće pravo. Ćilimi! Svaki grad ima svoj dezen i šaru, tako da nije svejedno da li kupujete ćilim satkan u Pirinskoj Makedoniji, Plovdivu ili Trnovu. Uvek ima mesta za još koji, a kao što smo mogli da primetimo u "Ivkovoj slavi" ili "Zoni Zamfirovoj" , ćilimi sjajno stoje na zidu, što je postalo opredeljenje mnogih elitnih porodica i kod nas i u Evropi...

U centru poluostrva nalaze se i iskopine starog Sozopola, odnosno Apolonije, a tu je i Crkva svete Bogorodice u ulici Anaksimandra broj 13 (primetite da su mnoga imena ovde grčka, a to je zato što je Crnomorje bilo naseljeno Grcima sve do razmene stanovništva posle Prvog svetskog rata, kada su na njihovo mesto došli Bugari iz Grčke). Sedeti u modernom baru, ispijati kapućino i uživati u fasadi crkve predstavlja sjajan odmor. Crkva ima divan drveni ikonostas, koji zavređuje pažnju. Kako obilazite poluostrvo, nailazićete na veliki broj kafea i restorana smeštenih na divnim mestima i sa sjajnim pogledom na stenje i pučinu. Na samom vrhu poluostrva su zidine sa, takođe, primamljivim pogledom i primamljivom hranom. Pri povratku, sledi plaža - ponovo se zove Lazuren Brjag, što već znate šta znači. Pogled na Stari grad i na njegov novi deo vam ne gine, što samo pojačava mediteranski doživljaj kupanja u podnožju istorije i lepote. Obala je, kao što se može već i zaključiti, neuporedivo strmija od burgaske, pa je time i gužva malo veća, ali ne mari.

Kada padne noć, celo poluostrvo se pretvara u veliki kafe-bar, sa svim onim što veče na moru leti može da obeća... i da pruži! Na vama je samo da uživate. Ne samo u tome što ne morate da računate i preračunavate koliko vas šta košta, već i zato što ste na mestu gde (skoro) sve razumete, gde ne postoje kulturne barijere i neprotumačeni gestovi, gde ne postoje opravdavanja i beskonačna upoznavanja... Možemo da sumiramo ovako: govori srpski da te ceo svet razume. A možemo i ovako: uživaj bugarski da te ceo svet razume! I nećeš se pokajati, ni jednog dana. Ni jednog trenutka u tom danu.