Dušanbe, bazar ponedeljkom

Aerodrom je dobar reality check za ono što vas očekuje posle skoro 3 sata stajanja u redu za vizu. CCCP je ipak duboko ukorenjen u Čumhuriji Točikistonu (pravilan naziv države), pa od 8 kabina međunarodnog terminala aerodroma koji se nalazi u samom centru grada, i koji je barem za 3 klase gori od Tivatskog, radi naravno samo jedna, gde usnuli državni činovnik rukom ispunjava vize i uporno vam na ruskom postavlja dodatna pitanja

Posmatrani ste ispod šapke na svakom koraku. Iskusniji posetioci Dušanbea su odmah nakon izlaska iz aviona pohrlili da uzmu vizu koju je skoro nemoguće dobiti bilo gde drugde u svetu zbog manjka ambasada. Ovo dođe i kao savet ako se ikada uputite putem svile ili stare Persije, u kojem je Tadžikistan nezaobilazna destinacija.

Šest sati ujutro. Mračne ulice sa čkiljavim osvetljenjem prepune čistačica koji metlama ulepšavaju Dušanbe, na putu od aerodroma koji je u samom centru grada za hotel Avesto. A Avesto je pravi relikt komunizma kombinovan sa kičom savremenog islama, gde čak i u kupatilima imaju tepihe. Tu možete da nabavite barem flaširanu vodu u rano jutro, jer je ova iz česme puna peska i raznih bakterija, pa je ne samo zabranjena za piće, već i za pranje voća i povrća.

Photo: Ranko Vukèeviæ

Budim se posle samo nekoliko sati sna, i kreće avantura po Dušanbeu, okruženom prelepim planinama.

Egzotika prekrivena siromaštvom, ali i fizički prelepim stanovništvom koji najviše sačinjavaju Persijanci, i negde oko 20% Azijata. Kao i svugde u Aziji, često su nasmejani, ali i ne toliko voljni da pomognu kada se zagubite lutajući, ili se naprosto zbunite oko nečega.

Photo: Ranko Vukèeviæ

Taksi je, kao i svugde, u početku neophodan, pa je neophodno cenkanje oko cene vožnje, pošto se taksimetri, kao u većini zemalja bivše CCCP, ne koriste.

Lade, volge i po koja čaika su i dalje glavne marke automobila. Ali, kao i u Srbiji, novopečeni bogataši voze BMW, Mercedese, i slično.

Photo: Ranko Vukèeviæ

Gradski prevoz čine neobični hibridi autobusa na gas i trolejbusa. Dakle, energija po potrebi. U nekoliko navrata sam već video i momke koji se kešaju na zadnji kraj autobusa kako bi na vreme bocnuli trolu na električnu mrežu.

Sve se skoro odvija u glavnoj ulici, Rudaki, prepunoj DVD šopova i menjačnica, ali i sovjetskih CUM (centralni univermag) šoping centara, sa cenama dosta nižim nego u Srbiji. Ipak, lokalci imaju daleko manju platežnu moć, uz prosečnu platu od nekih 40 dolara mesečno.

Na kraju ulice je ponos Dušanbea, glavni gradski trg Somoni, što je ujedno i naziv lokalne valute. Jedan euro je nešto ispod 5 somonija.

Photo: Ranko Vukèeviæ

Točikiston je zemlja koju je pregazio građanski rat od 1992. do 1997, ali to na prvi pogled, barem u Dušanbeu, nije vidljivo. Malo se o tome zna, zato što su u to vreme svi svetski mediji daleko više pokrivali dešavanja u bivšoj Jugoslaviji.

Politička scena je prilično slična kao u mnogim državama bivšeg CCCPa. Na poslednjim izborima aktuelni predsednik je samo potvrdio svoju vlast osvojivši preko 90%, a opozicija je skoro pa nepostojeća.

Photo: Ranko Vukèeviæ

S obzirom da ostajem ovde skoro 2 meseca, odlučio sam da napustim hotel Avesto već posle par večeri i nađem si stan.

Imao sam suludu sreću da ulovim lep stančić na desetom spratu jedne od najlepših zgrada u Dušanbeu. Jeste da od posla uspevam samo da prespavam u njemu, ali imam prelep pogled na planine uz jutarnji zeleni čaj, i sendvič sa crvenim hlebom i kozijim sirom.

Photo: Ranko Vukèeviæ

Klopa je ovde odlična. Istina je da još uvek nisam uspeo da utvrdim šta je nacionalno jelo Točikistona, možda zato što ne mogu da odolim sjajnim indijskim i kineskim restoranima.

Ali tokom ramazana, komplikovanog posta od preko mesec dana, mnogi restorani zatvoreni radi renoviranja. U toku posta, zabranjeno je jesti i piti BILO ŠTA, uključujući i vodu, od ranog jutra do zalaska sunca oko 6.30 popodne.

Moj asistent se strogo pridržava, a i ja ga negde sledim zbog velike količine posla. Ovo jeste prilično religiozna zemlja, ali sam ja do sada uspeo da vidim samo jednu džamiju i to prilično zavučenu u odnosu na glavnu ulicu Rudaki.

Photo: Ranko Vukèeviæ

Lokalni pozdrav je salam aleikum, a sam gest pozdrava je jako lep. Pored ovog izrečenog Peace be upon you, treba staviti desnu ruku na grudi i blago se nakloniti.

Jezik pripada persijskoj grupi, ali se piše ćirilicom koja je skoro identična našoj. Neke su reči tipa Sveže pivo ili Kafe bar napisane potpuno isto kao i na srpskom.

Ruski govore svi koji imaju više od 20 godina. Još uvek je zvaničan jezik uz tadžikistanski, mada se trude da ga potisnu. Engleski retko ko govori.

Noćni život je odličan, ali ga tokom ramazana ima samo u tragovima.

Jedno od glavnih mesta za izlazak je klub koji je kombinacija odlične diskoteke, snack restorana, i kuglane. Pije se najčešce BALTIKA 9 pivo koje u sebi sadrži vodku. Moram priznati da mi je samo jedno od pola litra bilo dovoljno!

Autor već nekoliko godina radi za jednu međunarodnu organizaciju i često boravi po nekoliko meseci godišnje u bivšim republikama CCCP na području Centralne Azije i Kavkaza.