“Tonemo dublje nego devedesetih”

“Način na koji se Ministarstvo kulture odnosi prema institucijama i umetnicima najbolje odslikava Bijenale u Veneciji. To je jedina svetska izložba na kojoj umetnici izlažu svoje izložbe predstavljajući svoju zemlju. Muzej savremene umetnosti je organizator predstavljanja Srbije, ja sam bio uključen u proces i znam koliko je on bio mučan i ponižavajući od strane ministarstva, da smo se u jednom trenutku pitali zašto uopšte to radimo. Sada znamo i da se na otvaranju našeg nacionalnog paviljona, koje je kroz nedelju dana, neće pojaviti nijedan predstavnik Ministarstva kulture. To je šamar, ne samo umetnicima i muzeju, već čitavoj savremenoj umetnosti”, kazao je kustos MSU Dejan Sretenović.

Prema njegovim rečima, ova priča odličan je pokazatelj odnosa prema savremenoj umetnosti, a time i Muzeju savremene umetnosti u kojem ovih dana nagomilani problemi kulminiraju. Osim višegodišnje rekonstrukcije muzeja kojoj se ne nazire kraj, već duže vreme postoje sukobi u upravljačkim strukturama muzeja.

“Sve je to jedna ujdurma iza koje stoji master plan da se sadašnja direktorka MSU Branislava Anđelković Dimitrijević, koja je bila najjači i najozbiljniji kandidat, skloni sa toga mesta, i ostavi se ministru da izabere direktorka po svojoj volji”, tvrdi Sretenović predviđajući da za kulturu dolazi još teže vreme.

“Kultura je svih ovih godina bila zaštićena od surovih partijskih preraspodela funkcija, ali u poslednje vreme jasno je da je u pitanju raspodela funkcija među novim vladajućim strukturama. Ali nije tu samo reč o uništavanju MSU, već celokupne mreže muzeja”, zaključuje on.

PROČITAJTE MSU: Ko se seća ovog muzeja?

Istoričarka umetnosti Irina Subotić smatra da kriza u našoj muzeologiji traje već duže vreme, i da se pre svega ogleda u zatvorenim muzejima, poput Narodnog i Muzeja savremen umetnosti.

“Devedesetih godina se desio ogroman pad u kulturi. Potom smo pokušali da podigenemo kriterijum u svakom pogledu, da bismo danas ponovo bili još dublje nego tada”, navodi ona. “S druge strane, ni muzejski radnici nisu učinili dovoljno da pokažu zašto su muzeji važni, kakvu oni ulogu igraju, da su transmisiona stanica od prošlosti do budućnosti.” Na pitanje da protumači vezu stanja u muzeju i promene vlasti, Sretenović kaže da je politika umešala prste u sve.

“I to što je MSU ušao u šestu godinu rekonstrukcije takođe je nedostatak političke volje da se ona završi. Taj talas uzimanja dela kolača onih koji su na vlasti sada je počeo da preplavljuje sektor kulture i prosto nemate instrumente da se tome suprotstavite. I kolege ćute. Mi u MSU ne želimo da ćutima, borimo se za institucije, standarde, kriterijume. Ako se samo setimo šta se devedesetih dešavalo sa MSU i koliko je vremena posle trebalo da ga uzdignemo... Ovi procesi nas vraćaju u devedesete”, izjavio je on.

Subotić smatra da postoji niz mogućnosti kojima bi situacija mogla da se poboljša, a taj napredak između ostalog koče i loše doneseni, a potom i neprimenjivi zakoni. “Kriza je svetska pa i lokalna”, smatra ona, ali to nije razlog za nerešavanje problema. “Oko Milanskog edikta su date ogromne pare, a ne znamo ni ko je radio program niti kakav je umetnički program to bio. To je bila partijska stvar, a ne stvar kulture.”

Oboje su saglasni u tome da i muzejski radnici moraju biti glasniji i otvoreniji u priči o svojim problemima.

“Vrlo često se ne zna šta se dešava u muzejima. Mislim da je mnogo bolje izneti sve na videlo, da vidimo zašto nemamo sale, izložbene prostore, zašto ne možemo da dovedemo svetske izložbe, zašto ostajemo na margini”, rekla je ona pitajući se kakva će biti projekcija današnje kulture i šta će naše generacije ostaviti svojim pokoljenjima.

Sretenović je kritikovao i strukovna udruženja koja, kako tvrdi, nisu pružila podršku muzejima u Srbiji.

Upitani da iznesu svoje mišljenje o fenomenu Noći muzeja, kada za nekoliko sati korz muzeje prođu desetine hiljada posetilaca, Sretenović kaže: “Ona ima svoju ulogu, ali ovde kod nas ne porizvodi dugotrajne efekte koji bi napravili publiku. Ne omalovažavam tu manifestacju, ali mnogo sam više zainteresovan za to da institucije rade 365 dana.”