Tamo i ovde

Američku kritiku je Mira Karanović podsetila na Suzan Sarandon a ovo ostvarenje svojim ležernim šarmom na rane radove Džima Džarmuša poput filma "Čudnije od raja" – što je debitantu Lungulovu, neskrivenom ljubitelju ovog reditelja, sigurno prijalo. "Tamo i ovde" je emotivno minimalistički intonirana romantična komična drama koja se na zabavan način poigrava s fakturom nekadašnje američke nezavisne produkcije, pri čemu je interesantno spomenuti i da je jedan od koproducenata filma veteran Džim Stark, potpisan na Džarmušovim naslovima kao što su "Down by Law", "Tajanstveni voz" i "Noć na Zemlji".

Priča počiva na često viđenoj premisi koju srećom inteligentno tretira. Robert (Dejvid Tornton) je depresivni sredovečni Njujorčanin – otrcani saksofonista zarastao u trodnevnu strnjiku koji ne svira već mesecima. Pošto je izbačen iz rupe koju naziva stanom a zatim ga ljubazno odjavi i bivša devojka Rouz (Sindi Loper), Robert nema drugog izbora do da prihvati dil kog mu nudi Branko (Bane Trifunović), mladi Srbin koji radi selidbe na crno. Branko obećava Robertu 5000 dolara ako ode u Beograd i oženi se njegovom devojkom Ivanom (Jelena Mrđa), kako bi je s vizom legalno uveo u SAD.

Darko Lungulov je studirao u Njujorku i poput njegovog junaka Branka neko vreme je i selio nameštaj – tako da priča jeste delimično autobiografska. Lungulovljev prethodni film, dokumentarac "Bekstvo" (Escape, 2004), priča je o ženi koja je s decom pobegla od bombardovanja iz Srbije samo da bi se zatekla u Kulama bliznakinjama 11. septembra – koje su, kako Robertu besno otkriva Ivanin brat, taksista Mirko (Goran Radaković), Amerikanci sami porušili da bi ostatak sveta mrcvarili kako im se hoće. U Beogradu će se između Roberta i Brankove mame, učiteljice Olge (Mira Karanović), roditi nenadane simpatije – on se uz Olgu otvara ka stranom svetu oko sebe, zbližava se s komšijom Tošom (Feđa Stojanović), te najzad i ponovo zasvira svoj saksofon...

Prijatno iznenađenje ovog filma svakako je uloga Dejvida Torntona, ponajviše poznatog iz filmova Nika Kasavetisa i epizoda TV franšize "Zakon i red" (Law & Order). Svedeno igrajući ciničnog i otuđenog ali ipak nekako simpatičnog Roberta, Tornton zavidno vešto nosi film. Iako je na premijeri izjavila da je u filmu učestvovala "uglavnom zato što živi u istoj kući" s Torntonom, Sindi Loper je prilično neposredna i scene između njih dvoje odaju ih kao supružnike u stvarnom životu: ta količina toksične familijarnosti poznata je samo ljudima u braku.

"Tamo i ovde" prikazuje – kako kažu i naslov i njegovo grafičko oblikovanje, za koje je zaslužan naš u Njujorku proslavljeni dizajner Mirko Ilić – uporedo melodramu između Roberta i Olge, njihove romantične šetnje po strmim dorćolskim ulicama i Bajlonijevoj pijaci, sa Brankovim nevoljama u trci za dolarima. Njujorška polovina priče, u kojoj portorikanski automehaničar Hoze Eskobar (odlični TV epizodista Anton Pagan) pomaže / odmaže Branku oko kombija, oštra je, brza i realistična.

Beograd je pak upakovan okom stranog posetioca, Roberta, za oko stranog gledaoca. Lungulov i njegov direktor fotografije Nemac Matijas Šuning ređaju odlično odabrane lokacije, veoma rečite vizure i Beograda i Velike jabuke, gradeći lepu atmosferu. Međutim, dok Robert ispija pivo s pomalo karikiranim komšijom Tošom i izbegava saletanja prsate prodavačice u dragstoru koja sanja o odlasku preko bare – stiče se, barem domaćem gledaocu, utisak jednog simplifikovanog Beograda poznatog iz mnogih domaćih filmova namenjenih stranoj publici, razglednice u kojoj svi akteri žive na istom ćošku sa sve trubačima plus par nenametljivih sponzorskih pojava Raiffeisen banke.

No, već pomenutom oku stranog gledaoca ovo je pre svega zanimljivo niskobudžetno ostvarenje s istočnoevropskim šmekom – film je zahvaljujući svojoj dopadljivosti i veštini s kojom je izrađen izvrsno primljen u Americi i festivalima širom sveta. U saradnji sa montažerom Dejanom Uroševićem i kompozitorom Dejanom Pejovićem, Lungulovu uspeva da se priča uglavnom duhovito i bez mnogo napora kreće napred tokom 80 minuta koliko traje. Film povremeno klizi ka sentimentalnosti, kao kad Robert pleše s Olgom u zapuštenoj kafani ili Toša govori o svojoj ženi i vremenu crvenih pasoša – ali na sreću ostaje taman dovoljno gorak i dobronameran u isto vreme, te se ne završava šmrcavim, pojednostavljenim hepiendom već ostavlja zrelo otvoren kraj.