Da li je nestala kultura pobune duha?

Bogavac je, govoreću o stanju u pozorišti i njegovoj ugroženosti, kazala da je Bitef teatar uspeo da nađe dobro prelazno rešenje.

“Onog trenutka kada smo postali ugroćeni, mi smo došli u situaciju da u saradnji sa nezavisnim umetnicima, koji se finansiraju na sasvim drugačiji način, pravimo koprodukcije, što je za nas bilo veoma dobro”, kazala je ona dodajući da na taj način dobijamo hrabro i slobodno pozorište.

Urban je predstavio i niz komada subotičkog pozorišta Deže Kostolanji, objašnjavajući da se na repertoaru tog pozorišta nalaze predstave koje se bave stvarnošću na svim mogućim nivoima.

“Ipak, živimo u vremenu kada se teško prepoznaju određene vrednosti, to najbolje zanju oni koji rade u umetnosti. Više nisam ni siguran da li je dobro da se po svaku cenu zadržava rad pozorišta”, kazao je Urban. Prema njegovim rečima opšte je poznato mesto da je kultura devalvirana svuda, pa i u Subotici.

Nadovezujući se na tu priču, Bogavac dodaje da je gašenje ustanova, naročito avangardnih, podržavanje novog, diskutabilnog kulturnog modela dovodi do diskontinuiteta.

Ona tvrdi kako već duže vreme postoje želje i očekivanja, ali se osim razgovora nije mnogo toga desilo: “To su te priče koje kreću od budžetskog problema, toga da li je nešto ugašeno ili nedovoljno podržano, da li je u pitanju cenzura ili ne...”

Bogavac dodaje kako je pozorište savršena politička alatka koja ima dvostruki ideološki način, koji se manifestuje kako na unutrašnjem tako i na spoljašnjem planu.

“U Bitefu trenutno igraju predstave Patriotic Hypermarket, Prst, Izopačeni... Imam utisak da svaki projekat, koji je pokrenut ove godine, u sebi ima jaku potrebu za osvajanjem izvesne slobode”, navodi ona zaključujući da je sloboda labava te da se sve vreme gubi ali i dobija.

Slična je situacija i sa pozorištem Deže Kostolanji, sa čijeg je repertoara Urban izvdojio predstavu “Bikini demokratija” koja odlično odslikava današnju, prema njegovom mišljenju, nezavidnu situaciju.

“Svaki dan gledamo tri rečenice političara koje će nam odrediti život na dvadeset godina, a to već sutra ne važi. Pozorište sa zaposlenima je sretno ako uopšte dobije platu”, objašnjava on. “Ne mogu da kažem da li je bolje ili gore nego ranije. Činjenica je da danas postoji neki trend ili konvencija o tome kakva treba da bude umetnost u Srbiji. To se do sada nije čulo, ne na tako patriotski način.”

Na pitanje da li poltika mora da bude prisutna u umetnosti i koliki stepen slobode umetnost u ovim vremenima može da zadrži, Bogavac odgovara da svaka stranka može da pokreće tribine koje će se baviti umetnošću i kulturom, te da je to njihova legitimna stvar.

“Ali, mi ćemo se uvek boriti da se oni što manje mešaju u naš svet”, zaključuje ona.