Klasika za svakoga, škola za sve

Mladi dirigent Rafael Pajare na mini-turneju kroz zemlje bivše SFRJ krenuo je kao pobednik prestižnog takmičenja dirigenata „Nikolaj Malko“ u Kopenhagenu. Preko Ljubljane i Zagreba došao je do Beograda gde je 22. februara održao koncert sa Beogradskom filharmonijom i zagrebačkim solistima Marijom – Kuhar Šošom i Matijom Meićem.

Iako ne ume jasno da izgovori naziv ciklusa „Pika – Točka – Točka“ u okviru kojeg nastupa, simptačno dodaje da se na njegovom maternjem španskom to kaže jednostavno: „Punto punto punto“. Poteškoća sa izgovorom jedina je na koju je naišao tokom svoje balkanske avanture, jer je u sve tri zemlje doživeo je samo lepa iskustva.

„Ljudi su veoma ljubazni i sve tri zemlje su lepe. Nisam znao šta da očekujem pa sam prijatno iznenađen. Iznenadila su me i sva tri orkestra jer su sačinjena od veoma brzih i dobro uvežbanih muzičara. Radimo isti program i zabavljam se sve vreme jer su muzičari prilično opušteni i, mogu reći malo luckasti“, kazao je Pajare u razgovoru za B92.

Ova dirigenstka zvezda dolazi iz Venecuele, zemlje za koju bi se na prvi pogled reklo da nema veliku tradiciju, bar kada je klasična muzika u pitanju. Međutim, ono što je izdvaja od ostalih zemalja sveta jeste jedinstveni sistem muzike i kreativnosti. Upravo tu se krije tajna generacije dirigenata koji su osvojili svet krećući baš iz Venecuele.

Foto: Beogradska filharmonija

„U mojoj zemlji postoji obrazovni program El Sistema, koji se sada naziva ’Fundación Musical Simón Bolívar’ (FMSB). To je program koji nam je ostavio velikan Hose Antonio Abreu i kojim je on ‘dovukao’ svetsku muzičku tradiciju u našu zemlju. Taj program je u potpunosti promenio način na koji muzika ulazi u svet mladih ljudi i pomogao je mnogima, uključujući tu i mene“, priznaje Pajare.

Iako još nema ni četiri decenije, ovaj program učinio je mnogo za Venecuelu i njene muzičare. Naš sagovornik objašnjava da je program „El Sistema“ postavio visoke standarde za sve koji dolaze iz Južne Amerike.

„Kada u svetu kažete da ste vi izdanak ovog programa, od vas se očekuje da pokažete zavidno znanje i raskošan talenat. Pretpostavljam da su ranije, kada bi čuli da dolazi neko iz Venecuele da vodi orkestar, odmahivali rukom ili se podsmejavali. Sada je svojevrsni prestiž reći da ste venecuelanski muzičar. To ponekad može stvoriti pritisak, ali ne žalimo se“, dodaje kroz smeh sležući ramenima.

U čemu je tajna ovog magičnog programa?

„To je jedan savršeni mali konzervatorijum u koji može da uđe svako ko želi da se bavi muzikom. Kako se finansira iz budžeta i uz podršku brojnih akcija i mecena, tamo svi dobijaju besplatne instrumente i besplatne časove kako teorijske, tako i praktične“, objašnjava Pajare naglašavajući da je zbog takvog funkcionisanja klasična muzika, ali i muzika uopšte, sve privlačnija mladim ljudima.

Foto: Beogradska filharmonija

„U Venecueli se u poslednje vreme dešava vaskrsnuće muzike! Recimo u poslednjih deset, petnaest godina klasična muzika zauzima istu poziciju kao i popularna muzika, koliko god to zvuči neverovatno. Postoji i jednostavan razlog za to – ulaz na skoro 99.99 posto koncerata koje El Sistema organizuje je besplatan!“

Nastavljajući priču punu hvale o pomenutom programu ističe i dve, kako on vidi, najvažnije karike u programu ovakvog obrazovanja.

„Kako sam se uverio, u većini zemalja studenti koji žele da se posvete dirigovanju najčešće rade samo uz klavir. Kod nas od početka radite sa orekstrom koji čine najčešće mladi ljudi, i vrlo brzo naučite kako oni dišu. Učite zajedno sa njima i znate kako da se postavite u odnosu na takav orkestar. Takođe, svi oni koji su na starijim godinama posle svojih časova mogu da ostanu, ukoliko to žele, i pomažu mlađim kolegama. I, uprkos mišljenju mnogih da niko neće provoditi dodatno vreme u školi, veliki broj njih koristi tu priliku jer u radu sa mlađima uče dosta o pedagogiji. Ne kažem da je sve ovo siguran recept za uspeh, ali čini mi se da funkcioniše malo bolje.“

Međutim, dodaje da osim stvaranja mladih muzičara neraskidiv deo programa čini i negovanje publike.

„Tokom cele nedelje održavaju se koncerti širom Venecuele. Okupi se grupa od nekoliko desetina muzičara – učenika i autobusom obiđu nekoliko dvorana, ali i škola, trgova i drugih javnih prostora. I za njih je to odlična škola, jer uče kako da rade ne samo sa publikom koja je tu došla da ih sluša, već i sa onima koji su tu u prolazu i baš ih briga za klasiku.“ Posebna prednost ovog programa je u tome što se ne izučava samo klasična muzika. Tu su i vrlo ozbiljni časovi salse, proučava se i merenge…

„To često privlači i publiku koja nema sluha za klasiku, ali uz popularne ritmove prihvata i nju bez problema. Tako je na koncertu Gustava Dudamela, koji je naravno bio besplatan, došlo dvadeset hiljada ljudi! Ta brojka u Venecueli je velika stvar i to za svetske pop i rok zvezde, a ne za klasiku.“

Upitan za preporuke van „klasičnog sveta“, sa neizbežnim osmehom odgovara:

„I ja volim pop muziku, merenge i salsu. Odličan je recimo Huan Luis Gera (Juan Luis Guerra), koji kombinuje merenge sa ostalim ritmovima i stvara genijalnu muziku. Kada je merenge u pitanju,tu svakako treba pomenuti niz Dominikanaca i Portorikanaca koji su neprevaziđeni u tome. U slučaju salse obavezno treba pratiti Oskara de Leona (Oscar D’Leon) koji je ponos Venecuele. Kada je u pitanju popularna muzika, volim da slušam toliko različitih stvari, od neverovatne Bjork do malo komercijalnijeg sastava Koldplej.“

Pajero za kraj dodaje da nema sumnej u to da će više ljudi pre izabrati da sluša popularnu muziku nego klasiku. Objašnjava kako danas mnogi nemaju ni vremena da slušaju duge kompozicije, dok prosečna pop pesma traje oko četiri minuta.

„Ali čvrsto verujem da ukoliko ljudima ponudite izbor, samo to – da imaju nekoliko različitih opcija, polako će prihvatiti i klasiku kao deo svakodnevice. Zašto? Pa shvatiće da nije važno koja je vrsta muzike u pitanju, već to šta ona izaziva kod tebe, koje emocije oživljava, koje uspomene budi!“