Mark Ajcel: Sirova iskrenost

Bez obzira da li je “drunk on the kind of applause that gets louder the lower you sink” ili peva “i broke my promise that I wouldn’t write another song about you” Mark to uvek čini sa stilom i sa sirovom iskrenošću koja nekada ume da zaboli. I taj recept koristi preko tri decenije. Uostalom, ne bi svojevremeno magazin “Rolling Stone” nekom baš tek tako dodelio titulu songwritera godine.

Sa svojim matičnim bendom American Music Club objavio je desetak albuma, a otprilike isto toliko i pod svojim imenom. Oprobao se u raznoraznim žanrovima: od gitarskog roka, preko popa, džeza, soula, folka, kantrija i elektronike. U Beogradu je bio već dva puta – jednom solo, a jednom sa American Music Club.

Mark Ajcel (Mark Eitzel) treći put dolazi u naš glavni grad u nedelju 3. februara, kada će u Domu omladine sa svojim tročlanim bendom predstaviti aktuelni album “Don’t Be a Stranger”, za koji kritika kaže da je njegovo najlepše solo izdanje u poslednjih desetak godina. Kao neko ko pomno prati svaki Markov korak poslednjih petnaestak godina (da, 15 veselih godina), samo mogu da se složim sa tim. Dan nakon beogradskog koncerta, Mark Ajcel će svirati u Novom Sadu u klubu CK13.

Kako si zadovoljan sa albumom “Don’t Be a Stranger”?
Mark Ajcel: Više sam nego zadovoljan. Mislim da je to odlična ploča. Posebno me raduje što primećujem da se publici jako dopada.

Znam da postoji zanimljiva priča oko načina uz pomoć kog si došao do novca za snimanje albuma…
Da. Jedan prijatelj je na lutriji dobio 13 miliona dolara i pošto nismo imali dovoljno love da odemo u veliki studio, pozajmio mi je 5.000 dolara. Čim smo snimili album uspeli smo sve da mu vratimo. Koliko je proces snimanja ove ploče bio drugačiji u odnosu na snimanje nekih tvojih prošlih albuma?
Prvo sam snimio sve pesme na svom kompjuteru, pa sam onda ušao u studio i preko svega toga smo nasnimili gudače. Obično uđem u studio sa celim bendom. To je ovoga puta bilo drugačije.

Kakvo je iskustvo bilo raditi sa Šeldonom Gombergom (Sheldon Gomberg) koji je producirao “Don’t Be a Stranger”?
On je divan čovek skroz naskroz. Da nije njega, ova ploča nikada ne bi bila ovako dobra. Iako boluje od multipleks skleroze, iako je u invalidskim kolicima, on se nikada ne žali ni na šta, ništa mu nije teško. Predivan čovek.

Pre godinu i po dana si doživeo srčani udar. Kako si sada, da li osećaš neke posledice?
Još uvek sam živ, što je dobar znak (smeh) Mislim da sam OK... Iako svaki put kada osetim da me nešto boli, plašim se da ću da umrem (smeh)

Čitao sam u jednom intervjuu da si bio potpuno švorc nakon toga, da si sve pare potrošio na lečenje. Istina?
Da, to ti je Amerika, nije kao u Evropi. U stvari sada je već tako svuda, mada u Americi je najgore. Ako nemaš para, umrećeš. Nikog nije briga za tebe.

Poslednji put kada smo razgovarali bio je septembar 2008. godine, malo pred američke izbore u kojima su učestvovali Obama i Mekejn. Ti si tada bio pesimista povodom Obamine pobede i rekao si da već imaš spreman album sa pesmama koje govore o atmosferi u kojoj je Mekejn predsednik. Šta se desilo sa tim pesmama? Da li si ih preradio, odbacio?
Sve sam ih odbacio. Drago mi je da je Obama pobedio, to je dobra vest za svet generalno.

Kada se sada osvrneš na ponovno okupljanje American Music Club od pre nekoliko godina i na dva poslednja albuma koja si snimio sa njima, kako ti to izgleda?
Radili smo naporno kao i uvek i mislim da je sve prošlo odlično, skoro da nije moglo bolje. Istina je da kada sada preslušam ta dva albuma imam utisak da su malo previše produkcijski ispeglani, ali to bi bilo traženje igle u plastu sena. Ponosan sam na taj period sa American Music Club.

Pretpostavljam da se bend više neće okupljati?
Ne, zato što gitarista Vudi to ne želi, a i bubnjar nam je umro. Nema više volje za tim. Vudi još uvek vozi gradski autobus i nema nameru da batali taj posao zbog dugih turneja sa bendom.

Na ovoj turneji nastupaš sa bendom - pored tebe tu su basista, gitarista i bubnjar - ti sviraš gitaru?
Ne, neću svirati gitaru ovog puta. Malo mi je postalo komplikovano da sviram gitaru i pevam. Istina, možda se desi da je zasviram u nekoj pesmi, ali uglavnom to neću raditi na ovoj turneji.

Nakon ploče “The Invisible Man”, objavio se nekoliko elektronskih albuma koje je kritika dočekala na nož. Koliko te to pogodilo?
Nije me uopšte pogodilo. Te elektronske albume sam snimio jer sam se u tom momentu bavio time, zanimalo me je pravljenje takve muzike. Uopšte nisam brinuo da li će se nekome to svideti ili ne. Mada, iako ponekad još uvek pravim takvu muziku, sumnjam da ću ikada više objaviti neki elektronski album. Kada si bio mlad živeo si van Amerike – u Tajvanu, u Japanu, u Engleskoj. Kakvo je iskustvo bilo živeti van Amerike?
Da, živeo sam u Tajvanu, na Okinavi i u Engleskoj dok nisam napunio 19 godina, a onda sam se preselio u Ameriku. Taj period koji sam proveo u Engleskoj sedamdesetih godina bio je možda najbolji period u muzici generalno: progresivni rok, pa Bouvi, zatim pank, pa rege, pa post pank…Imam utisak da sam za tih sedam godina u Engleskoj čuo sve.

Trenutno živiš u Los Anđelesu?
Da

Kako je živeti tamo?
Nemam pojma. Za sada mi se ne dopada preterano. Mislim da je Los Anđeles OK mesto za ljude koji imaju velike snove, ali ako želiš samo da živiš običnog čoveka, mislim da nije preterano prijateljski nastrojen grad.

Ako se ne varam, pre neko veče si se sreo sa Ronom Seksmitom (Ron Sexsmith)?
Da. On je pre neko veče u Londonu održao koncert iznenađenja na tajnoj lokaciji i bio sam tamo. Svirao je uglavnom pesme sa novog albuma koji će uskoro biti objavljen i mogu ti reći da sve zvuče fenomenalno. Dugo niam gledao tako dobar koncert.

Šta planiraš u budućnosti, pišeš li pesme, razmišljaš li o novom albumu?
Planiram da uradim jedan mjuzikl u Amsterdam u martu ili aprilu na poziv jednog prijatelja. Pored toga, uvek pišem nove pesme.