Sve što treba znati o Evroviziji 3

USPESI KOD KUĆE

Najveći kritičari «Evrovizije» vole da kažu kako ova manifestacija nije dala svetu mnogo poznatih imena i da je većina izvođača zaboravljena istog momenta kad im se završio nastup. To uglavnom nije tačno, jer je veliki broj onih koji iako nisu ostvarili međunarodne karijere stigao do samog vrha u svojim sredinama, a neki od njih slave za tamošnje najveće zvezde. Teško da u Švedskoj neko ne zna za Carolu koja je nastupala tri puta na Evroviziji zauzevši jednom prvo, jednom treće i jednom peto mesto. U okvirima Skandinavije ova pevačica je jedna od najpopularnijih. Album sa pesmom «Främling» sa kojom je nastupila u Minhenu 1983. godine je najprodavanija ploča u Švedskoj svih vremena, a evrovizijski je prenos te godine pratilo 85% populacije, što je apsolutni rekord u istoriji švedske televizije. Dobila je odlikovanje i od samog kralja Gustava.

Udo Jürgens koji je u tri navrata predstavljao Austriju, a 1966. godine doneo toj zemlji i jedinu pobedu slovi i danas kao najveće ime zabavne muzike u svojoj zemlji.



Anna Vissi je, takođe, tri puta učestvovala na «Evroviziji», i to jednom braneći boje svog rodnog Kipra, a dva puta Grčke. Nekoliko godina zaredom je proglašavana najboljom pevačicom Grčke. Slično je i sa njenim sunarodnicima: Katerinom Garbi, Sakisom Rouvasom i Marinellom.

Za mega-zvezde u svojim državama slove i: Ukrajinka Ruslana, Turkinja Sertab Erener, Birthe Kjaer i braća Olson iz Danske, Ruskinja Alla Pugachova, Izraelka Rita, Stefan Raab iz Nemačke, Holanđanke Ruth Jacott i Willeke Alberti, Poljakinja Edyta Gorniak, Španac Raphael...

Od onih koji više nema nemoguće je ne spomenuti najboljeg makedonskog pevača svih vremena Tošeta Proeskog, obožavanog na prostoru cele bivše Jugoslavije ili prvu damu flamanske muzike Ann Christy.

IZBOR JEZIKA

Uspeh uglavnom u lokalnoj sredini, može da se tumači i time što je «Pesma Evrovizije» dugo zabranjivala učesnicima da pevaju na nekom drugom osim na službenom ili regionalnom jeziku zemlje koju su zastupali. U početku nije bilo nikakvih pravila o izboru jezika na kome se kompozicija izvodila, ali, osim u par navrata kada bi se deo pesme izveo na francuskom ili engleskom, sve zemlje su slale melodije na svojim oficijelnim jezicima. Tek su Šveđani 1965. priredili šok kada su na smotri u Napulju izveli svoju kompoziciju isključivo na engleskom. Oko ovoga se digla tolika prašina da od tada pa sve do 1973. države nisu imale slobodu izbora jezika. Nakon bojkota «Evrovizije» u Amsterdamu 1970. godine od strane brojnih zemalja, odlučeno je da se neka pravila malo ublaže tako da su od 1973. sve do 1976. zemlje mogle da biraju da izvode evrovizijske numere na kom god jeziku im je bilo volja. Iako je od 1977. vraćeno strogo pravilo o upotrebi nacionalnog jezika, Nemcima i Belgijancima se te godine «progledalo kroz prste» jer su već ranije izabrali pesme na engleskom, a nije bilo ni vremena, ni mogućnosti da se one u kratkom roku prepevaju na nemački, odnosno flamanski.

Nakon učestalih irskih pobeda početkom devedesetih godina i zahteva većine zemalja da se ponovo ublaži stavka o jeziku, od 1999. godine po tom pitanju više nema ograničenja. Najveći broj država učesnica je izabrao engleski kao jezik izvođenja, dok su pojedine zemlje, naročito one nastale raspadom bivše Jugoslavije, kao i Francuska, Turska, Izrael, Portugalija ili Španija odlučile da najčešće nastave da se bore za «evrovizijski» gran pri pevajući na svojim službenim jezicima. Upravo su u periodu od 1999. do 2006. godine sve pobedničke pesme izvedene na engleskom. Nakon trijumfa Srbije u Helsinkiju prošle godine i pesme «Molitva» koja je otpevana na srpskom, u Beogradu će skoro polovina zemlja da se što delimično, što potpuno Evropi predstavi na svom jeziku.

Oko ovog jezičkog pitanja i dalje se lome koplja. Evrovizijski čistunci se i dalje zalažu da svaka zemlja peva samo na svom službenom jeziku, dok drugi pak smatraju da je nekim državama mnogo lakše da se domognu višeg plasmana intepretirajući svoje kompozicije na širem auditorujumu razumljivijem engleskom (ili u manjoj meri francuskom, italijanskom ili španskom jeziku) nego na finskom, islandskom, litvanskom ili holandskom na primer.



«Evrovizija» je upravo bila i mesto gde su mogle da se promovišu neke regionalne osobenosti, pa su se tako čule i kompozicije na jezicima ili dijalektima koje većina Evropljana ima retko kad priliku da sluša kao što su: retoromanski (Švajcarska 1989.), irski (1972.), bretonski (Francuska 1996.), luksemburški (1960. i 1992.), malteški (1971. i 1972.), kreolski (Francuska 1992.), katalonski (Andora 2004.-2007.), forarlberski (Austrija 1996.), vöro dijalekt (Estonija 2004.), samogitski dijalekt (Litvanija 1999.), napolitanski (Italija 1991.) ili bečki dijalekt (Austrija 1971.). Monako je čak 2006. poslao pesmu koja je delimično bila izvedena na tahićanskom jeziku, mada je teško odgonetnuti šta ovu malu kneževinu vezuje za Polineziju, dok su Belgiju 2003. kao i Holandiju 2006. predstavljale numere na potpuno imaginarnom jeziku. Belgijanci, verovatno poučeni odličnim uspehom koji je ostvarila njihova kompozicija «Sanomi» (2. mesto u Rigi 2003.) su odlučili da i ove godine primene isti recept, pa u Beograd dolaze sa pesmom «O julissi» koja ce biti izvedana na skroz izmišljenom jeziku!

GLASAČKI SISTEM

Pored jezičkih zavrzlama i sistem glasanja je zadavao puno glavobolje, posebno tokom prve dve decenije takmičenja za najbolju pesmu Evrope. Način bodovanja koji važi danas se primenjuje od 1975. godine i po njemu najveća ocena (12 poena) odlazi najboljoj pesmi po mišljenju žirija jedne zemlje, 10 poena drugoplasiranoj, a poeni od 8 do 1 pesmama koje su ocenjene od trećeg do desetog mesta. Umesto nekadašnjeg žirija kojeg uglavnom nisu sačinjavali muzički stručnjaci, glasove se od pre nekoliko godina daje publika i to putem telefona ili sms-a, a princip dodele bodova je ostao isti. Pesma kojoj tv gledalište određene zemlje da najviše simpatija dobija i najveći broj poena. Ovakav sistem se pokazao najobjektivnijim do sada, mada nezadovoljstvo među pojedinim članicama «Evrovizije» raste, jer u poslednje vreme najbolje plasmane ostvaruju države koje imaju veliku dijasporu (Turska, Srbija, Rusija, Jermenija...) i mnogi smatraju da one time imaju izvesnu prednost u odnosu na ostale. Zato je od ove godine uvedeno novo pravilo gde iz svakog polufinla u sledeći krug ide po 9 najboljih pesama po oceni tv gledališta i još po jedna koja bude ocenjena kao najbolja od strane stručnog žirija. U velikom finalu pravo glasa za sada ima isključivo publika.



Prethodni načini glasanja su bile razne varijante istog principa gde je svaki član žirija jedne zemlje davao samo po jedan bod pesmi koju je smatrao najboljom, dok su se tokom šezdesetih godina jedno vreme poeni davali za najbolje tri, odnosno najboljih pet pesama po mišljenju žirija. Samo je u periodu od 1971-1973 postojala nešto originalnija podela bodova, jer je svaka zemlja članica delegirala po dva predstavnika žirija, jednog starijeg a drugog mlađeg od 25 godina, a oni su sve numere osim one iz svoje matične zemlje ocenjivali poenima od 1 do 5.

NORVEŠKI PUT OD TRNJA DO ZVEZDA

Kada je rec o čuvenim «nulama» i zemljama koje su se nalazile na dnu tabele, teško je a ne spomenuti Norvešku koja je godinama važila za najmaleroznijeg učesnika «Eurosonga». Ovi severnjaci su se festivalu priključili još 1960. godine, a takmičenje završili čak deset puta na poslednjem mestu, od toga u četiri navrata bez ijednog osvojenog boda.



Pevačica Kirsti Sparboe koja je nekoliko puta branila boje Norveške na «Evroviziji» tokom šezdesetih godina, uspela je da sakupi tokom svoja tri nastupa jedva četiri poena, skor kojim teško da neko drugi može da se «pohvali». I kada se mislilo da ova zemlja neće nikad uspeti da se vine do evrovizijskog vrha, stigao je duet Bobbysocks sa melodijom «La det swinge» i doneo toliko željenu pobedu Norvežanima. Publika u geteborškoj Scandinavium dvorani gde se 1985. godine održavalo takmičenje je bila oduševljena, a među evrovizijskim fanovima, trijumf Bobbysocksa važi za jedan od najdražih, iako ni grupa, ni pesma nisu ostvarile značajniji uspeh van severne Evrope. Deset godina kasnije, Rolf Lovland koji je bio autor muzike prve norveške pobedničke pesme, doneo je svojoj zemlji i drugi «Grand prix» sa melodijom «Nocturne» koja se sastojala od svega 25 reči.

VODITELJI

Po onom po čemu se osim prvog norveškog trijumfa, «Pesma Evrovizije» u Geteborgu možda najviše i pamti jeste voditeljka Lill Lindfors, svestrana pevačica, glumica, producent i jedno od vodećih lica švedske televizije. Po najvećem broju anketa i posle više od 20 godina ona spada u najomiljenijeg domaćina ceremonije, iako je za nju vezan i jedan gaf. Dolazeći na binu ona je zakačila svoju haljinu za skalameriju koja je stajala kao scenski dekor tako da se ova «pokidala», a svi oni koji su pratili taj prenos mogli su prvi i jedini put da vide evrovizijskog voditelja koji je ostao u donjem vešu. Sve je naravno bilo do tančina izrežirano a šarmantna Lill je poručila publici da je to uradila da razbudi one koji su se eventualno uspavali. Trik je itekako upalio.



Među onima koji su ocenjeni kao izvrsni voditelji su svakako: dve Luksemburžanke, Helga Guitton (1973.) i Desirée Nosbusch (1984.) zatim Norvežanka Ase Kleveland (1986.), koja je neposredno nakon «Evrovizije» postala ministarkom kulture svoje zemlje, potom Belgijanka Viktor Lazlo (1987.), kao i Letonci Renars Kaupers i Marija Naumova (2003.). Posebno mesto zauzima Engleskinja Katie Boyle koja je izuzetno profesionalno čak četiri puta vodila festival (1960, 1963, 1968. i 1974.).

GRUPA ZA ISTORIJU

Upravo na poslednjoj «Pesmi Evrovizije» gde je domaćin bila Miss Boyle pojavila se grupa koja je prodrmala i promenila ovu manifestaciju. Iako je prvi nastup Švedske bio 1958. godine, sve do sredine sedamdesetih ova zemlja nije mogla da se pohvali naročitim rezulatima, ako se izuzme drugo mesto 1966. u Luksemburgu (zemlju je zastupala upravo buduća voditeljka Lill Lindfors), dobijeno pre svega glasovima najbližih suseda: Danaca, Finaca i Norvežana. Na takmičenju u Brajtonu 1974. za najvećeg favorita je važila čuvena italijanska pevačica Gigliola Cinquetti sa melodijom «Si». Međutim četvorka iz Švedske koju su činili: Anni-Frid Lyngstad, Björn Ulveaues, Benny Andersson i Agnetha Fältskog je praktično «oduvala» sve svoje konkurente.



Dirigent Sven-Olof Waldorf, koji je stao pred orkestar obučen kao Napoleon nije izgubio bitku. Kompozicija «Waterloo» je nadmoćno trijumfovala u odnosu na drugoplasiranu Italiju, a grupa ABBA je posle ove «Evrovizije» krenula u osvajanje sveta. Ređali su se hit za hitom: «Mamma mia», «S.O.S», «Fernando», «Dancing queen», «Money, money, money», «The winner takes it all» a za ove popularne Šveđane se govorilo da donose svojoj zemlji više profita nego sama fabrika «Volvo». Grupa je ostala na vrhu svetske muzičke scene do početka osamdesetih godina, kada se sastav i raspao. Na proslavi pedesetogodišnjice «Eurosonga» kada se birala najbolja pesma svih vremena «Waterloo» je ubedljivo pobedio u konkurenciji: «Nel blu dipinto di blu» (Italija '58), «Poupée de cire, poupée de son» (Luksemburg '65), «Congratulations» (Velika Britanija '68), «Eres tu» (Spanija '73), «Save your kisses for me» (Velika Britanija '76), What's another year» (Irska '80), «Ein bisschen Frieden» (Nemacka '82), «Hold me now» (Irska '87), «Ne partez pas sans moi» (Svajcarska '88), «Diva» (Izrael '98), «Fly on the wings of love» (Danska '00), «Everyway that I can» (Turska '03) i «My number one» (Grcka '05).