L’OREAL PARIS CINEMANIA 2008

VICKY CRISTINA BARCELONA/ LJUBAV U BARSELONI (r. Woody Allen)

Ja mislim da su Woodyjevi filmovi postali manje zanimljivi od kada se on ne pojavljuje u njima. Približavajući se tački susreta sa svojim velikim inspiratorom, Allen sve više pretvara svoje filmove u ekranizovane kontemplacije na ključne teme poput života, smrt, ljubavi, ali to čini sa daleko manje humora nego što je pre bio slučaj. Kao da sopstvenim izmeštanjem iz priče traži novi ugao gledanja na stvari, nekakav novi smisao. I što se mene tiče, ta nova perspektiva nije naročito zanimljiva.

Vicky Cristina Barcelona je film o tome koliko je naš („običan“, „normalan“) život spreman za fantazije. Da li iste treba samo gricnuti ili im se treba potpuno prepustiti? Da li fantazija treba da traje samo jednu noć ili se u njima može živeti (zauvek)? Neke odgovore, Allen nam daje kroz doživljaje dve prilično različite drugarice- Vicky (solidna Rebecca Hall) koja u Barselonu dolazi da se bavi katalunjskom kulturom za svoj magistarski i koju očekuje udaja za japija Douga (čije ime sve govori). Cristina (ponovo izgubljena u prevodu Scarlett Johansson) je rediteljka, pisac, fotograf, umetnica koja želi da joj život, baš kao i ljubav, bude ispunjen strašću, čije prisustvo najbolje dokazuje osećanje bola. Njih dve u Barceloni sreću Juana (muževni Javier Bardem) koji svojim boemskim životom i alfa-mejl kalibrom uspeva i jednoj i drugoj da pomuti život. To je prvi deo filma. Drugi je kada na scenu stupi Marija Elena, Juanova „večita ljubav“ (neodoljiva i nepodnošljiva poput razmaženog deteta Penelope Cruz) , koja je upravo pokušala da se ubije. Ona, Cristina i Juan započinju život u troje, dok u paralelnom toku radnje Vicky postaje sve manje sigurna da Doug, nakon one-night-stand avanture sa Juanom, predstavlja život koji ona želi.

Barselona, kao neki treći junak ovog filma, prikazana je bledo, kroz prilično neatraktivne kadrove opštih mesta ovog grada (Gaudijeva arhitektura, Miroova umetnost, vino i gitare) i zapravo nije jasna njena uloga i simbolika u filmu, obzirom da se više strasti uzburka tokom jednog vikenda u susednom gradiću Ovijedu koji je prikazan daleko fantazmagoričnije.

Kroz neku vrstu neo-ibzenovskog čačkanja Almodavarovog sveta, Allen je prikazao da ljubav u svim formatima pati od nemogućnosti trajanja, ali da čovek ne bi trebalo da se usteže od toga da joj uvek da priliku. Ipak, bez autentičnih detalja, živopisnijih likova i burlesknijeg zapleta, Ljubav u Barseloni ostaje sladunjava, ljubavna TV novela u kojoj će najviše uživati nešto starije dame čiji vlažni snovi zauvek ostaju samo neprospavana intima (šifra: Mamma Mia). Malo allenovske auto-ironičnosti moglo je staviti ovu Ljubav rame uz rame sa nekim od najuspešnijih Almodavarovih radova na slične teme.

HELLBOY 2: THE GOLDEN ARMY/ HELBOJ 2: ZLATNA ARMIJA (r. Guillermo Del Toro)

Činjenica da je na premijeri ovog filma bilo jedva dvesta ljudi govori da su distributeri ispravno procenili da Hellboyu nema života međ’ Srbima i s razlogom odustali od njegovog prikazivanja nakon Cinemanije. S druge strane, u trenutku ovog pisanja, Del Toroov film je zaradio nešto malo manje od 150 miliona dolara širom sveta što, kada se oduzme procenat koji ostaje bioskopdžijama, znači da se tek jedva isplatio. Ovaj podatak trebalo bi najviše da brine producente koji su pomenutom Del Torou prepustili režiju dva nastavka Hobita, a od kojih se očekuje da budu blokbasteri, barem, koliko i serijal Lord Of The Rings iz koga su potekli. Del Toro je svakako maštovitiji reditelj od Petera Jacksona, ali pitanje je da li će se i kao pripovedač pokazati boljim. Ako je suditi po drugom delu Hellboya, nekome se sigurno tresu gaće.

Priča o Zlatnoj armiji ispričana nam je odmah na početku kroz povratak u dane kada je Hellboy bio dečak kome je otac pre spavanja čitao bajke. Kao i u većini Del Toroovih filmova i ovde imamo dva paralelna sveta- jedan u kome žive ljudi, a drugi u kome žive trolovi i druga bajkolika čudovišta. Ono što preti svetu ljudi je povratak neuništive Zlatne armije, čiju mobilizaciju može da zaustavi samo Hellboy i njegova „družina iz Oza“ (pored Abea i Liz, tu je i novi lider grupe- endoplazmatični Johann Krauss). Zlatnu armiju želi da podigne zli princ Nuad koji izgleda kao frontmen nekog norveškog death metal benda, a sa puno uspeha dočarava ga Del Toroov stari pajtos, Luke Goss, koga se neki sećaju kao jednog od dva blizanca iz grupe Bros (o, da!).

Iako (pazite sad-rastrčavaju se spojleri na sve strane!) je scenario loše skrpljena zbirka nekoliko skupoceno orkestriranih fajtova, dramski potencijal samog sukoba, kao i svih likova ponaosob, koji je poslužio kao osnov za njegov nastanak bio je ogroman, ali i ostao neiskorišten. Pre svega, zli trolovi nisu zli- oni su ekološki osveštena svojta koja želi da preuzme Zemlju iz ruku onih koji su je doveli do tačke raspadanja. Ovim potezom film je neočekivano dobio na aktuelnosti koja se, nažalost, svodi na samo jednu prekornu repliku princa Nuada i nedopustivo epizodno stradanje Šumskog boga. Nesposobnost Hellboya da postane prihvaćen od strane ljudske vrste otvara dilemu da li bi možda trebalo da se prikloni (svom) svetu trolova. Ali, opet nažalost, i ova dilema traje 15 sekundi, pre nego što Hellboy potegne svoju golemu pesnaju na princa Nuada. Kolateralno, novonastale okolnosti teraju i epizodne likove na samo-preispitivanje sopstvene humanosti, ali sve ostaje samo češkanje po površini nečega što je mogla biti dublja i intrigantnija studija karaktera i našeg sveta.

Del Toro se, očekivano, razbaškario maštom i napravio vanserijski zanimljivu galeriju likova koja je u ovom obimu bila poslednji put bila viđena u prva tri nastavka Star Wars serijala. Scenografija, kostimi i maska glavni su aduti ovog filma i tu je njegov očigledni rival, Tim Burton, trijumfalno pobeđen. Zahvaljujući odličnom Ronu Peralmanu Hellboyeva razmaženost i dalje ima šarma, baš kao što i zaljubljeni Abe budi najviše emocija trapavom spoznajom ovog osećanja (scena njihovog pijanstva svakako je ne-vizuelni vrhunac filma).

123 minuta, ipak, deluju predugo i Hellboy kako vreme odmiče sve manje deluje kao film, a sve više kao zamorno listanje bogato opremljenog kataloga sa modelima noćnomornih čudovišta i njihovih polu-montažnih skrovišta.