Kako je Memfis zapalio Beograd

Ne njegovih derivata ili virtuoznih struja, već one suštine manifestovane kroz jednostavan, topli gitarski zvuk i slatke i gorke reči. Zvezde: Jack Oblivian, Harlan T. Bobo i John Paul Keith.

Nije prvi put da je ovakva zgoda zadesila naše krajeve - Jack Oblivian & The Tennessee Tearjerkers, koje čine navedena trojica sa bubnjarem Paul Buchignanijem, održali su koncert u SKC-u septembra 2007. Međutim, tada je Bobo imao svega polučasovni nastup, dok je J.P. Keith imao samo funkciju gitariste Tearjerkersa, bez izvođenja sopstvenog repertoara. Događaj od dva dana omogućilo je ovoj dvojici fenomenalnih i pomalo potcenjenih muzičara da zabave publiku punim repertoarima prve večeri. Treba naglasiti da je ovo jedini takav koncert na čitavoj turneji benda. Drugo veče je bilo rezervisano za Jack Obliviana i Tearjerkerse, uz podršku Apača (Apache) - „glam spolja pank unutra“ benda iz San Franciska.

Prve večeri, led je probio holandski bend The Works. Osim „žanrovske“ odrednice: bahati pank-rok, ne osećam se pozvanom da preterano komentarišem njihov nastup. Jednostavno se nisu uklopili u koncept celokupnog događaja, sa daleko drugačijom vibracijom od one koju su nosili ostali nastupi. Bilo... Prošlo...



John Paul Keith je u potpunoj simbiozi sa svojim Telekasterom, jedno su. Isijava diskretnim, ali opojnim cvikeraškim šarmom – repertoar slatkih rokenrol pesmica iz sopstvenog repertoara presečen čuvenom murder baladom: „Knoxville Girl“. Baš kao što je njegova smerna pojava presečena vrcavim južnjačkim akcentom.

Publika je bila osvojena. Repertoar se uglavnom sastojao od pesama sa Keith-ovog prvog samostalnog albuma – „Spills And Thrills“. Kuriozitet je bila (još) nesnimljena pesma koju je napisao inspirisan prethodnim boravkom u Srbiji - „I Could't Say No“. Zaključke izvodite sami :)

Harlan T. Bobo, Foto: Reakcija

Ubrzo, gitaru i usnu harmoniku uzima Harlan T. Bobo. Čovek koji večito deluje kao da je na izmaku snaga, kao da svaki put izvodi svoj poslednji nastup. Ali ne dajte se zavarati - ti poslednji atomi snage gore veoma, veoma intenzivno, svetle veoma jako. Njegova polu-šaljiva izjava posle koncerta - „Ja pišem muziku za sredovečne muškarce“ je tačna, ali samo donekle. Ne radi se o onoj prisilno umirenoj sredovečnosti, u skladu sa „zrelim dobom“. Radi se o večnoj borbi sa ličnim demonima, koji na sredini puta počinju pojačano da sisaju krv svojih žrtava.

Harlan svakao izgleda kao neko ko je preživeo mnoge bitke sa njima, na kraju ih ovekovečivši u pesmama. „Too Much Love“, „Bottle And Hotel“, „Left Your Door Unlocked“, „I'm Your Man“, „One Step“... Glavni hitovi o (često sumanutim) emotivnim vrteškama, nostalgiji i tužnim i manje tužnim krajevima su bili na broju, u tipičnom ludačkom ritmu. Tu su bile i pesme sa novog, daleko vedrijeg albuma „Sucker“, inspirisanog novootkrivenim dražima porodičnog života. Ipak nije sve tako mračno.

Apache, Foto: Reakcija

Drugo praznično veče otpočeli su Apache. Iako je u suštini predstavljaju očigledni stereotip – egzaltirani garažni pank-rok iznikao pod uticajem glam-a, imaju sjajnu energiju i vrlo su harizmatični. I nije teško ne zameriti im neke tekstove prilično infantilno-obscenog sadržaja (primer: „Fingerbanger“ - naslov sve govori) – sve što rade, rade sa spontanošću koja ne može da ne bude simpatična. Pržeći rifovi, divlje igranje, znoj, bele špicaste čizmice i tračak golotinje – sve je bilo tu.

A onda kulminacija – Jack Oblivian & The Tennessee Tearjerkers. Preko dva sata prženja. Stari i novi hitovi - od garažnih klasika Obliviansa („Trouble“), preko kantri i soul („Chills And Fever“) momenata, do ubitačne himne mnogih koji su propustili koncert - „Ain't Got No Money“. Razmena oduševljenja i dobrih vibracija između benda i publike, vazduh ispunjen elektricitetom i gitarska vožnja koja je izgledala kao da se nikada neće zaustaviti.

Jack Oblivian izgleda kao čovek koga je vreme zaboravilo, na apsolutno pozitivan način – iako je od nastanka pesama Obliviansa prošlo dosta godina, Džekova prezentacija je jednako sveža kao nekada. Oduševljena publika poziva bend na bis dva (ili tri?) puta. Tenesija nikad dosta.

John Paul Keith, Foto: Reakcija

Ono što mi je posebno zapalo za oko, obe večeri, jeste atmosfera koja je vladala u publici. Nije bilo ni traga od nesigurnosti i ambivalentnog odnosa prema ljudima na bini. Masa je bila pozitivna, njihala se, pevala, bez obzira što je na Akademiji polako, ali sigurno nestajalo kiseonika. Opustili su se, dopustili da ih zvuk nosi, napokon.

No, koncerti su svakako zasluživali veću posećenost. Očigledno su manjku ljudi doprineli nezgodni radni dani (ponedeljak i utorak), kao i nastupi velikana spomenutih na početku. Međutim, mnogi tipični strahovi radnih ljudi na klupskim svirkama ostali su neostvareni - organizacija je bila dobra, satnica ispoštovana, a zvuk za akademijske uslove sasvim solidan. Sve se nekako skladno skockalo. Ostaje nam da se nadamo da će oni koji su izostali imati priliku za popravni – odnosno, da će sličnih praznika biti još. „Too much love“ za ovakav događaj.