"Telma": Film u kojem se "happy end" pojavljuje niotkuda

Piše: Aleksandra Jovanović, student treće godine osnovnih studija dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu

“Telma” je priča o sazrevanju. U okviru nje, proizilaze i druge teme pa je “Telma” takođe film o ljubavi i iskušenjima. Kao i o porodičnim odnosima i borbi za samostalnost, tj. oslobađanje od brutalnog uticaja roditelja. Pored svega, tu je i nadrealni aspekt filma, o Telminim moćima, kojima ne zna poreklo niti uspeva da ih kontroliše. Film obiluje totalima i generalno širim planovima. Njihovo preterano korišćenje sugeriše distancu publike od likova, čak toliko da empatija izostane i u potresnijim scenama, poput Anjinog nestanka ili smrti Telminog brata. Radnja je drastično usporena, sa statičnim i predugim kadrovima, bez ikakve ponuđene alternative u vidu eksterijera od koga “zastane dah”, bilo kakve dinamike ili nečeg na šta bi trebalo da se obrati pažnja. Osuđeni smo da dva minuta zurimo u zgrade, sa nadom da će se možda nešto dogoditi. To se ne desi. Jedino objašnjenje za ovakvu upotrebu kamere mogu da pronađem u odluci reditelja da jednostavno voli tako, pa je razlog čisto estetski i samoudovoljavajući. Priča u “Telmi” je jasna i jednostavna ali je iz nepoznatog razloga prikazana tako, da deluje zamršeno i neverovatno komplikovano za razumevanje. Ovo nepotrebno maskiranje je dovelo do toga da film ispadne bled, loše uvezanih situacija, bez utvrđenih pravila, sa nedoslednim likovima i neopravdanim postupcima ali iznad svega loš i to zahvaljujući sredstvima korišćenim da izazovu potpuno suprotni efekat.

Glavna junakinja, Telma (Eili Harboe) je nesnađena na fakultetu. Nema prijatelje i jedine osobe sa kojima razgovara su njeni zabrinuti i religiozni roditelji Trond (Henrik Rafaelsen) i Uni (Ellen Dorrit Petersen) To se menja, kada nakon Telminog iznenadnog epileptičnog napada u čitaonici, upozna Anju (Kaya Wilkins). Paralelno sa Telminim uklapanjem u društvo i razvijanjem romantičnih osećanja prema Anji, njeni napadi postaju učestaliji a neobjašnjive stvari poput vizija i telekinetičkih sposobnosti počinju da je prestravljuju. U prvoj polovini filma, Telmin najveći problem predstavljaju osećanja prema Anji, budući da je vaspitana u strogo hrišćanskom okruženju, gde joj ni alkohol nije dozvoljen. Želeći da pobegne od novonastalog “štetnog” uticaja, Telma nastoji da isključi Anju iz svog života, kao i da ispita poreklo svoje neobjašnjive bolesti. Na institutu za proučavanje epilepsije, nakon isprovociranog napada, Telma učini da Anja nestane sa lica zemlje. Takođe, saznaje da je verovatno imala traumu u detinjstvu i da je njena mrtva baka zapravo živa. Odlazi da je poseti samo da bi saznala da je njena baka takoreći u komi i nema mogućnost da rasvetli poreklo Telminih sposobnosti. Medicinska sestra joj otkriva da su svi mislili da je Telmina baka luda, jer je verovala kako može da učini da neko nestane. Spoznavši šta je uradila Anji, Telma se vraća u rodni grad, samo da bi otkrila kako njeni roditelji znaju sve vreme o čemu se radi, mada ne nude adekvatno objašnjenje. “Kad nešto jako želiš, onda učiniš da se to ostvari”. Tako otprilike Uni, Telmina majka objašnjava prirodu njenih moći. Onda je drogiraju i drže u zatočeništvu, razmišljajući sve vreme da li da je ubiju, što reditelj pretpostavljam, neubedljivo pravda njihovim religijskim uverenjima, kao i činjenicom da je u detinjstvu Telma slučajno učinila da se njen mlađi brat udavi u zaleđenom jezeru, za šta je roditelji okrivljuju a da nisu učinili sve što je u njihovoj moći da Telma prihvati i razume svoje sposobnosti. Bez ikakvog nagoveštenog okidača, Telma odjednom uspešno kontroliše svoje moći, ubija oca(tačnije, učini da izgori) i ode od kuće. Zvršetak filma prikazuje nepovređenu Anju i Telmu, kako se držeći za ruke šetaju po dvorištu kampusa.

Ono što najviše zbunjuje i nervira je uslovno rečeno “srećan kraj”, koji je iskrsao niotkuda i ničim opravdan. Ne može da se poveruje u njega. Reditelj je pokušao da spoji više priča, a na kraju nismo videli ni jednu celovitu. Sve u ovom filmu je na pola. Junaci su večito nedorečeni, lepi ali beživotni, a njihovi postupci ostaju neuverljivi. Onog trenutka kad se radnja “zahukta”, ona se prekine i više ne nastavlja. Tokom trajanja filma, stalno se ima osećaj kako se nešto “pumpa”, nadograđuje, čeka da eksplodira. Šteta što je to samo lažna uzbuna.