„Falsifikator“: Zbogom Tito

U razdoblju koje samo sebe naziva post-ideološkim, ideologija je više nego ikad područje borbe – između ostalog, i borbe za prisvajanjem tradicija iz prošlosti. A jedno od područja takve borbe predstavlja i sećanje na 1968. godinu. Tako je za jedne, ova oluja koja je prohujala svetom 1968. godine u svom korenu bila „pobuna protiv gušećeg tata-najbolje-zna-konzervativizma“ i dosade ekonomski procvetale Francuske generala Šarla de Gola iz 60-ih godina, dok je za druge, poput bivšeg predsednika Francuske Nikole Sarkozija, nasleđe 1968. krivo za sve: od loših ocena u školi do visoke stope kriminaliteta i opadanja staromodnog patriotizma. Za proslavljenog srpskog reditelja Gorana Markovića, ta godina ispod koje leže Margaret Tačer i Ronald Regan, je godina početka kraja nekada zajedničke države Jugoslavije.

Jer, Tito je vešto iskoristio jun 1968, da pomoću ideološkog salto mortalea, obnovi svoj položaj neprikosnovenog autoriteta u zemlji, pa je ta iskra koja je s istim revolucionarnim žarom zapalila ulice Pariza, Londona, Njujorka i Beograda, u našem slučaju, priča o tome kako se jedna mladost razbila o laži starije generacije. A, kao što znamo i porodice, države i ideologije počivaju na lažima. A o tome upravo govori novi film Gorana Markovića „Falsifikator“.

U središtu Markovićeve priče o velikoj laži koja govori istinu bivšeg nam društva je nastavnik Anđelko (sjajni Tihomir Stanić), neodoljivi varalica i idealista koji iz čistog osećanja da svako zaslužuje da bude srećan - bez ikakve nagrade - masovno falsifikuje diplome i ostala školska svedočanstva. Već sam njegov lik predstavlja jezgrovitu „metaforu“ protivurečnosti društva koje je, s jedne strane, bilo razrovareno karcinomom nestručnosti i korupcije, ali i snabdeveno emancipatorskim potencijalima I iskrenim idealilzmom, s druge. Pri tome, u Anđelkovom slučaju, taj idealizam ima svoje konkretno utemeljenje, u bezrezervnoj veri u jedno od najvećih sekularnih božanstava prošlog veka – druga Josipa Broza-Tita, kome on u borbi za pravdu i istinu često piše, a na kraju se upućuje i u potragu za njim...

Marković na samom početku filma metaforično ukazuje na to da je vera u vrednosti titoističkog režima bila filmska iluzija, time što film počinje istinitom pričom o terorističkom napadu ustaške emigracije na beogradski bioskop “20. Oktobar”, i to baš u trenutku dok se na platnu emituju scene iz “Filmskih novosti” koje prikazuju proslavu “Dana mladosti”, te simbolične predstave masovnog spektakla tela i pozornicu spektakla progresa u čijem je središtu bila figura velikog i slavnog vođe, koja je uspešno zaklanjala i maskirala stvarnu manupulaciju ljudima.

Trenutak kada se gigantska pozorišna dekoracija jedne zemlje koja sada postoji još samo na filmu, rasprši na dnevnom svetlu realnosti dešava se prilikom Anđelkovog odlaska u zatvor, kada temeljni sastojci Titove Jugoslavije ne samo da nestaju, već ujedno i dolaze do svoje istine: pa se današnje nacionalističke orgije, po Markoviću, pokazuju kao prava istina ’bratstva i jedinstva’. Naime, multinacionalna reprezentacija ljudi, koje Anđelko sreće u zatvoru, (a koja već tada, kao u onom vicu s početka devedesetih: „Čovek iz Istočne Nemačke kaže čoveku iz Zapadne Nemačke: Mi smo jedan narod, na šta mu ovaj odgovara, „I mi isto“.) ukazuje na različite pojave koje autor pronalazi u osnovi raspada Jugoslavije a koje onda ni on ni drugi, koji su naivno verovali u iluzije iz filmskih žurnala kao i Anđelko, nisu videli: srpsko nasilništvo, hrvatski nacionalizam, islamski fundamentalizam...

...Dakle, sve ono na šta je Titov režim odgovorio samo ućutkivanjem problema, umesto diskusije i pokušaja da se na ta pitanja nađu odgovori.

Tako se naprsla ideološka fasada velike Titove Jugoslavije pokazuje kao nemoćni san, san koji se raspršuje čim dodirne realno. Ali, istovremeno, time se naglašava osnovna struktura tog sistema, koji se u sferi javne vidljivosti oslanjao na medijske ceremonije i spektakle.

Jer, mistika koja je pratila čoveka koji se „podsmehnuo svima i umro neodgonetnut“ porodila je zaista spektakularan spektar „istina“ o njemu, pa se Tito može videti kao svojevrsna filmska zvezda i vesnik vremena u kome je „imidž“ zamenio suštinu. Otud, završnica filma s Titovim ubistvom se donekle naslanja na tarantinovsko viđenje istorije kao jedne od mnogobrojnih filmskih priča, koje su određene istim takvim bezbrojem mogućih činilaca.

Time se, naposletku, jasno podvlači činjenica da je Jugoslavija uvek bila nešto više od obične drugačije države – ona je bila ovaploćenje mašte. Čak i kada se mašta pretvorila u košmar... Da li su, onda, i snovi i nade iz 1968. i oni o Jugoslaviji bili samo uzaludne sanjarije? Ili su 1968. i ta „gola ideja“, bez čudljivog ćebeta karte i teritorije „moderna Troja – koja se odaziva na ime Jugoslavija“ – nešto što u svetu bez kolektivne utopije i bez osvešćene alternative samom sebi, nastavlja da inspiriše ljude širom sveta. Odgovor je na vama.

Goran Marković se posle istoimenog dramskog komada koji je postavio u Beogradskom dramskom pozorištu, i filma „Tito i ja“, još jednom vratio Titu, ostajući veran svojim poznatim idejama.

Na kraju, ono što je sigurno u vremenu u kome nam nostalgija, kao i uvek, govori univerzalnim jezikom više o tome čega danas nema, šta nedostaje ovde i sada, nego o tome kako je to bilo lepo nekada, je da Markovićev film nam kroz asemblaž muzealizacije različitih komunističkih rekvizita pomaže da, nakon što smo rekli „zbogom“ J.B. Titu, a „zdravo“ Ronaldu MekDonaldu, prebolimo komunističku epohu jednom i zauvek, izvodeći nežno odbacivanje ove političke iluzije čija je „najveća mana bila što nas je ubedila da je kapitalizam bolji“. Ali to je već neka druga priča...

FALSIFIKATOR
Režija i scenario: Goran Marković

Uloge: Tihomir Stanić (Anđelko), Branka Katić (Mirjana), Dušan Plavšić (Slobodan), Mihailo Stanić (Jugoslav), Haris Burina (Smajo), Dragan Petrović (Ljubinko), Sergej Trifunović (Enes), Momčilo Pićurić (Veselin), Goran Navojec (Kangrga), Svetozar Cvetković (Janez), Emir Hadžihafizbegović (Sujo), Jernej Šugman (Drago), Nataša Marković (Slavica), Miodrag Krstović (Inspektor), Ratko Tankosić (Sudija), Srđan Timarov (Bora Tri), Anja Stanić (Devojka iz cirkusa) i Radko Polić (Josip Broz Tito)
Muzika: Zoran Simjanović
Trajanje: 100 minuta