Pismo s kraja sveta

Ove godine već smo imali prilike da čitamo jedan izvanredni roman na temu hispanskog osvajanja Amerike – remek-delo Ramona Sendera Agire, gnev božji. Dok se ova knjiga bavi jednom epizodom iz druge polovine XVI veka, Fahardovo Pismo s kraja sveta obrađuje jedan raniji period, sa samog početka španske transatlantske avanture, naime ono što se 1493. godine desilo sa delom Kolumbove posade koji je ostao u Americi da čeka povratak svog admirala.

Prilikom svog prvog putovanja, Kolumbo je najpre prispeo na jedno od bahamskih ostrva, koje je nazvao San Salvador. Zatim se iskrcao na obalu Kube, a posle toga, u decembru 1492. na Espanjolu, ostrvo na kome se nalaze današnje države Haiti i Dominikanska republika. Na tom ostrvu osnovao je naselje Vilja de la Navidad u kome je ostavio 39 svojih ljudi (posadu svog najvećeg broda Santa Marija, koji se na Božić 1492. nasukao i ostao neupotrebljiv), a sam je otišao nazad za Španiju. Bilo je to prvo evropsko naselje u Novom svetu. Kada se u novembru 1493. Kolumbo vratio na Espanjolu, našao je naselje Vilja de la Navidad razoreno. O tome šta se u međuvremenu desilo sa Kolumbovim ljudima na Espanjoli govori ova knjiga.

Pismo s kraja sveta u osnovi sledi logiku avanturističkog romana: potraga za zlatom, istraživanje nepoznatog ostrva, sukobi sa domorodačkim stanovništvom. Međutim, još zanimljivije je to što ovaj roman, slikajući izolovanu zajednicu Španaca, prikazuje u malom ono što se inače dešava sa svim ljudskim zajednicama. Lični interesi i želja za bogaćenjem ubrzo dovode do razdora, vlast prosto mami da bude zloupotrebljena, i samo je pitanje trenutka kad će se izmetnuti u nasilje, velike fraze se propovedaju da bi se sopstvenim nečasnim postupcima dao legitimitet. Zbog toga što je reč o jednoj izolovanoj i na brzinu sklepanoj zajednici, svi ovi motivi u potpunosti dolaze do izražaja. Nema institucija i drugih civilizacijskih tekovina pomoću kojih bi mogli da budu zamaskirani. Sve je ogoljeno. Kad pročitamo ovu knjigu, ne možemo a da ne zaključimo: jednostavno, čovek je takav, to mu je prirodi. Uvek i svuda on postupa na takav način.

Godina 1492. bila je, dabome, poznata po još nečemu osim po prvom Kolumbovom putovanju – naime po proterivanju Jevreja iz Španije. Najupečatljiviji lik u ovom romanu je Luis de Tores (istorijska ličnost), Jevrejin, koji se pokrstio ne iz ubeđenja već da bi izbegao progon. On govori domorocima o Inkviziciji i o tome čemu sve treba da se nadaju od Španaca. Jedini on je, zahvaljujući tome što je i sam žrtva, u stanju da shvati jednu prostu istinu: zločin ne može biti opravdan okolnošću da je počinjen u ime hrišćanstva. Svima ostalima to uopšte nije blisko pameti.

Stari komunista i anarhista Ramon Sender u Agireu na jedan radikalan način ustaje protiv vlasti kao takve, protiv institucija i svakog oblika establišmenta (vidi tekst u Čudnom almanahu). Takve ideje bliske su i Fahardu. Pismo s kraja sveta nosi sličnu poruku, mada u jednoj znatno blažoj formi. Ovaj roman ubedljivo prikazuje logiku po kojoj društvo i establišment funkcionišu, kao i ono što se dešava onima koji se drznu da žive mimo te logike. Poredak mora biti sačuvan po svaku cenu.

Pismo je prvi roman Hosea Manuela Faharda. Originalno je objavljen 1996. godine. Istorijsko i fikcionalno u njemu se prepliću. Sam pisac u dodatku na kraju knjige daje pregled likova razvrstavajući ih u dve kategorije: istorijske i književne. Dodatak je zanimljiv po tome što sadrži osnovne podatke o nekim članovima Kolumbove posade, od kojih je verovatno najpoznatiji bio Dijego de Arana, zapovednik Kolumbove armade. Iz druge napomene saznajemo da je roman dobrim delom nastao kao plod Fahardovog druženja sa nekim poznatim hispanskim piscima, među kojima su Antonio Munjos Molina i Luis Sepulveda, koji potpisuje zanimljiv predgovor za ovu knjigu. Kao da nema kraja interesantnim otkrićima kada je u pitanju Pismo s kraja sveta.