Zastrašujući raj, 7. poglavlje

Od naslova Kradljivci bicikla, koji upozorava da će bicikl biti ukraden, sve drugo u ovom filmu je neizbežno. „Do đavola s bedom“, kaže čovek koji je posle dve godine čekanja dobio posao. Njegov bicikl biće ukraden, a pronaći ga ponovo isto je kao tražiti iglu u plastu sena. „Naći ćemo ga ili nećemo jesti“, kaže čovek svom sinu, i eto zapleta, s težinom neumitnosti, dostojne grčke tragedije. Sve mi je već bilo poznato: i muškarac u izlizanom odelu, i ulice i zgrade u centru Rima. Ima delova u svim velikim evropskim gradovima čija je arhitektura gotovo identična. Moje detinjstvo odvijalo se u takvoj kući s kraja 19. veka u centru Beograda. Posle rata kuće su bile sive i ruinirane, a fasade su im se ljuštile.

Prvi put sam Kradljivce bicikla odgledao krajem četrdesetih. Tada su me zanimali samo američki filmovi, naročito vesterni, ali njih su u te slavne dane staljinizma retko uvozili. Uglavnom smo gledali sovjetske i takozvane napredne francuske i italijanske filmove. To je tužna sudbina socijalističkog realizma u umetnosti. Čak i desetogodišnjem detetu njegovi idealizovani likovi i zdrava poruka bili su neizmerno dosadni. Sećam se da sam pošao da gledam De Sikin film s razumljivom sumnjom, i da sam bio iznenađen što me je toliko dirnuo. Kao i ljudi u filmu, većina porodica koje sam poznavao bile su siromašne i nezaposlene, jedva da su imale šta da pojedu. I mladi i stari su krali. Jednom sam ušao u pekaru, zgrabio krišku hleba s tezge i istrčao, a mušterije su me gonile. I dalje me neke bake u tom kraju čak i posle više od četrdeset godina optužuju da sam u raznim prilikama mažnjavao baštensko crevo za polivanje, sekiru, dečja kolica... Zaprepašćene su i zbunjene time što to i dalje poričem. Film o krađi bicikla sam čak i u tom uzrastu savršeno razumeo.

Izuzev nekoliko scena koje su mi ostale u živom sećanju, nejasno se sećam prvog gledanja filma: otac i dečak, posle čitavog dana traganja za ukradenim biciklom, odlučuju da budu malo rasipni i pojedu nešto u restoranu. Za susednim stolom je neko bogato dete koje pažljivo jede nožem i viljuškom, u društvu porodice, i koje se stalno osvrće i posmatra kako Bruno halapljivo proždire hranu. Na njemu je odeća koju su deca tog društvenog ranga nosila čak i u posleratnom, komunističkom Beogradu. Takvog dečaka mogli ste sresti i na ulici, u mornarskom odelu, kako drži majku za ruku. Uvek su bili sa svojim majkama, inače bi ih pretukli. A sve vreme za njima su se radoznalo okretali izvijajući vratove, baš kao u tom filmu.

Sećam se čaršava koje su Ričijevi založili da bi uzeli bicikl iz zalagaonice. Police i police prepune posteljine. Čovek se pentra po njima kao majmun da bi dodao novu gomilu. Hiljade čaršava u kojima su neki ljudi spavali i vodili ljubav. Više no što je ikad iko video. Pri svakom gledanju filma od te scene mi je zastajao dah.

Tokom svih tih godina, odgledao sam taj film nekoliko puta i svaki put pomislio bih isto: to je taj izbledeli, crno-beli prizor mog detinjstva.

Na primer, tramvaji koji se svakog nedeljnog jutra pridružuju đubretarima u njihovom kruženju. Ili pijaca ukradene robe pod kišom. Ili konjske glave, povijene nadole, dok stoje pred otvorenim vratima restorana. Muzičari u njima podsećaju me na italijanske ratne zarobljenike koji su dolazili na naša vrata da prose hranu. Čitav film viđen je očima deteta. Neorealizam je način na koji siromašno gradsko dete vidi svet.

Ne treba vam nikakav Hamlet, nikakav Lir, niti ubijeni predsednici da biste iskusili tu tragiku. Taj Antonio, seljačkog lica i opaljen suncem, nosi u sebi istančanost, blagost i duboko osećanje kosmičke nepravde dostojno nekog kralja u grčkoj tragediji. Kao i njegova porodica! On je savest svoga oca – tako nam je rečeno – ali i naša. Takva je i majka sa tužnim očima. I ona sve razume. De Sika ne sentimentalizuje te ljude. Oni nisu anđeli. Njegova umetnost daje jasnu viziju onoga što oni jesu, kroz mnoge sjajne detalje.

Ti detalji jesu ono što sećanje i umetnost čini trajnim, ili – bolje rečeno – poezija detalja. Antonio i Marija po povratku iz zalagaonice poput mladih ljubavnika voze bicikl u suton. Mali dečak svira na harmonici, njegov prijatelj prosi, a Antonio lepi plakat s Ritom Hejvort. Tu je i neki razvratnik koji želi da na pijaci kupi Brunu zvonce za bicikl. Brbljivi nemački seminaristi koji se sklanjaju od kiše zajedno sa Antoniom i Brunom. Potom narodna kuhinja, gde bogati pročišćuju duše siromašnih od grehova pre nego što im serviraju krompir i knedle. Otac koji tera sina da patrljkom olovke izračuna na papiriću koliko je mogao da zaradi na poslu koji upravo gubi.

Svaka scena je ne samo vizuelno zanimljiva, već ima i svoju mudrost. Kao i prizori lonaca na štednjaku u kuhinji kradljivca nad kojima majka nešto petlja, a ti ljudi su siromašniji od svoje žrtve, brzo shvatate! A ipak, nijedna scena ne izgleda nameštena niti nosi poruku. Grozim se i same pomisli kako bismo mi, Amerikanci, napravili taj film! De Sika zna da siromašni mnogo kradu, ali zna da i među lopovima postoje znatne razlike. „Taj dečko ne bi ni mrava zgazio!“ reče neko za dotičnog kradljivca, a publika se grohotom smeje.

Kad Antonio odluči da ukrade bicikl, shvatamo njegov način razmišljanja. Potreban mi je bicikl da nahranim porodicu, a toliki silni bicikli stoje ispred fudbalskog stadiona, gde je utakmica pri kraju. Veličanstvena je slika oca i sina koji sede na trotoaru, dok kraj njih prolazi gomila srećnih lica posle pobede njihovog tima. Znamo da Antonio neće uspeti, i tako biva. Isuviše je ljudi oko njega. S prvim uzvikom „Lopov!“, oboriće ga sa ukradenog bicikla. „Lepo učiš svog sina“, dobacuje neko iz gomile. Ali čemu bi on, na osnovu svog iskustva, uopšte mogao da nauči svoga sina? De Sika izbegava bilo kakvo jednostavno sumiranje. Na kraju filma, otac i sin suznih očiju šetaju držeći se za ruke. Preostala im je samo uzajamna ljubav, mada ne i mnogo više od toga. I to kakva ljubav!

Siguran sam da su mnoge Marije u publici doživele ovu tragediju kao posledicu toga što žena nije platila gatari koja joj je prorekla da će joj muž dobiti posao. I Antonio pomalo sumnja. Zato će se i vratiti da se posavetuje s njom u vezi ukradenog bicikla. U prepunoj sobi, gde svako sluša tuđu muku, on joj plaća, ali sada je prekasno. Gatara ponavlja: „Naći ćeš ga sada ili nikada“, a mi shvatamo da ona, dok gleda u prozor iza kojeg se nalaze Rim i ceo svet, ne misli samo na bicikl.