Dan 4: Epic (al' zamalo)

Čini mi se da je ovoga puta to takođe bio slučaj, mada je pitanje da li je bilo više ljudi nego u subotu. Da ih je bilo mnogo, jeste, ali to i dalje ne popravlja mnogo utisak o do sada najslabijem EXIT-u.

Ono što donekle izvlači stvar, jeste Faith No More, dok su se i Pendulum prikazali u najboljem svetlu. Sve ostalo je bilo nategnuto i đene-đene.

I ovoga puta mase su na Tvrđavu počele da dolaze rano, ali iz krajnje ne-muzičkih razloga. Na rege bini bilo je postavljeno ogromno platno (uz dva prateća ekrana) na kojima je barem hiljadu Holanđana (!!!), ali i nekoliko hiljada ljubitelja fubala posmatralo finale Svetskog prvenstva. Zbog toga je sve osim Mejn stejdža pre 22 bilo avetinjski prazno, mnoge bine nisu ni radile pre toga, dok su male uvale uživanja, kao što je Latino stejdž, zvrjale sa po 10-15 ljudi u okolini.

Srećom, Španija je pobedila, tako da je veselje moglo da počne. Gde su i kako završili gorespomenuti Holanđani, ne zna se.

Kao što rekoh, praktično do kraja produžetaka i istorijskog trijumfa Španije, osim Mejn stejdža za vreme Pendulum-a, sve je bilo pusto. Pre početka utakmice uspela sam da uhvatim deo nastupa sastava Elvis Jackson, koji je zvučao simultano simpatično i brutalno žestoko, dok kod Srba generalno popularna kombinacija ska/rege – pank/hardkor ovoga puta nije upalila, pošto je u publici bilo svega nekoliko stotina ljudi.

Pendulum je već bio druga priča. Jedine večeri kada su se bendovi, barem na glavnim binama, tematski uklopili tako da zajedno čine solidnu celinu, hiljade i hiljade ushićenih omladinaca raštrkali su se svuda oko Mejn stejdža, navijajući da se Australijanci što pre pojave na bini.

Kada je Pendulum u pitanju, teško je uopšte poverovati da takav bend postoji, a kamo li da je uspešan, voljen i, najbitnije, poštovan. Kao bukvalno eksplozivna fuzija elektronike tipične za eru 90ih, ali i klasičnog hardkora/metala, a sve uz dva tenor-vokala koji bi mogli da pevaju i za Panic! At The Disco, oni koji ne znaju o čemu se radi u prvi mah bi otpisali sve pokušaje ovakvog sastava da ostvari kredibilitet. Epski bes i gitarski armagedon koji prati podmukli drum’n’bass u stily Prodigy možda zvuči kao jeziva ideja, ali Pendulumu ništa od toga nije problem, jer je u pitanju sjajan bend koji, kao i svi majstori svog zanata, shvata da se elektronska muzika svira instrumentima. Kao i kod Klaxons i Pendulum ima na sceni neki sintisajzer, neke Appleove produkte, ali i dve perfektno distortirane gitare i bubnjara kome bi i Tommy Lee pozavideo na umeću da isprati sav taj haos.

Od samog početka nije se znalo ko se bolje zabavlja, da li Rob Swire i ekipa, koji su se stalno zahvaljivali potpuno pomahnitaloj publici, ili sama publika, koja je jedva dočekala da se dva srpska vlažna sna, hard-elektro i hard-kor, stope u jedno.

Teško je reći uz koje numere je bila veća ludnica, stare ili nove. Praktično svaki odsvirani ton bio je propraćen urlikom, ali i đuskanjem i neartikulisanim mlataranjem svih kojima je ovo bila idealna uvertira za veliki Faith no more. Srećom, pa su singlovi sa novog albuma „Immersion“ već situirani na TV stanica i u klubovima, tako da atmosfera ni u jednom momentu nije popuštala zbog „neproverenih zvukova“. Uostalom, Pendulum je tek ovih izdanjem i ušao u muzičku elitu, tako da se njihov napredak tek i očekuje. Mladi Austral(ijan)ci bili su savršeno usvirani i, za bend kakav jesu, savršeno artikulisani, a dobro znamo da je u roku daleko bitnije da sebe shvatate ozbiljno, nego da se glupirate. Realno.

„Granite“ je bio jedan od „đuskavih“ bisera, a pevanje uz „Propane nightmares“ lansiralo je jedino ovogodišnje polu-epohalno veče.

Witchcraft je bila odsvirana toliko maestralno i čak i sa toliko emocije, da bi im i „veliki“ uzori pozavideli, dok se sve završilo uz novi singl „Watercolor“, uz koji su hiljade i pevale, što je Austral(ijan)cima izmamilo iskrene osmehe.

Faith No More, Foto: www.exitfest.org, Jovan Dokiæ

A onda i ono što je trebalo da izvadi ceo festival. Veliki, veliki Faith No More, verovatno najbolji, a svakako najpotcenjeniji bend svoje generacije, sa 40 minuta zakašnjenja izašao je pred jednu lepu i krajnje normalnu i pristojno odevenu publiku, što samo svedoči o kvalitetu benda. Ko razume, shvatiće.

Te genijalne i talične 90te, u kojima su se i FNM čeličili, obeležili su opasni ili komični rok muzičari koji su menjali sve što je do tada postojalo. Ili su bar pokušavali. Bilo kako bilo, taj period nam je iznedrio mnoge najinventivnije i najbriljantnije rok numere, dok je svaki tip za gitarom po pravilu imao svoj stav, otuda i svoju publiku. Cobain je bio neprilagođeni nihilista, Vedder je bio socijalno-svesna utopljena romantična duša, Cornell je bio grom sa bujnom kosom, Keenan je bio elokventni mesija, Reznor je bio hodajući seks, a Mike Patton... Mike Patton je bio naprosto ludak. Šizofreno, pasivno-agresivno biće koje je na početku karijere (fizički) ličilo na Anthonyja Kiedisa, da bi posle morfiralo (takođe fizički) u neki presek mlađeg Toma Waitsa i ne-znam-ni-ja-čega. Konstano sa iskrivljenim kezom na licu, odeven u treš kič krpe, Patton je najozbiljniji mogući čovek koji se uvek predstavljao na najneozbiljniji mogući način. I tu je negde možda i njegov bend izgubio na popularnosti koja je, sudeći prema raznovrsnosti i kvalitetu njihovih numera, mogla da bude veća nego, recimo, popularnost Rage Against The Machine.

Uz pokliče punog Mejn stejdža, sve kreće lagano, uz satirični „Reunion“. Već tu se uočava virtuoznost benda koji bi po potrebi mogao da bude pratnja i Nicku Caveu, ali se, za neupućene, naslućuje i Pattonov anđeoski, odnosno đavolji vokal, koji je odista sposoban da maestralno iznese najšizofeniji dijapazon emocija i tonova. Nedovoljno upućeni, odnosno prosečni slušaoci koji su došli samo da se zabave, u prvi mah bili su iznenađeni klovnovskom pojavom u crvenom odelu sa štapom, koja je poput Dr Hausa maliciozno propovedala od starta. No, to je Mike Patton for you. I ne može ga svako voleti, što se vidi i prema relativno podeljenim mišljenjima i solidnom broju negativnih komentara na koncert.

Sve se ispravlja uz From Outta Nowhere i nastavlja uz Land Of Sunshine, gde se dokazuje pun potencijal ovog inače neuobičajeno raznovrsnog benda. Iako je izvesno da su FNM bili uticaj za čitavu dugu bendova, ponekad je naprosto nemoguće pogoditi ko je sve uticao na njih. U njihovim aranžmanima ima svega, od mrvica džeza i fanka, do obilja akorda i pompeznih rifova a la Motorhead... Ma, ima svega, u njihovim pesmama možete da prepoznate čitavu istoriju rokenrola.

Kreće „Evidence“, prisutni se oduševljavaju, ali ne zadugo, pošto Patton svečano objavljuje da će celu pesmu otpevati na španskom u čast velikim svetskim prvacima. Opet, ne zaboravite da se radi o „ludaku“, ali i najvećem maestru sopstvenog šoua.

Jedna za drugom, nizale su se šarolike hard-rok numere, „Surprise, you’re dead!“ i „Be aggressive“ posebno su podigle atmosferu koja, iako dobra, nije bila previše usiljena, prosto jer su se na koncertu našli mnogi stariji poštovaoci koje je mahom zanimalo da vide kako izgleda nastup Faith no more, pre nego da u istom učestvuju.

Najveći vrisak se, naravno, prolomio na početku „Easy“, usled čega je Patton sarkastično izjavio: „Jesus, finally!“. Čovek koji, iako genijalan, baš nije za svačiji ukus. Otuda verovatno i relativno podeljena mišljenja.

Nastavlja se krajnje profesionalni, a opet tako razuzdani nastup, prvo slede ovacije i pokliči za „Ashes to ashes“, onda masovno pevanje (bravo za ovo) uz legendarnu „Midlife crisis“, da bi histerična publika potom sasvim utihnula uz laganu i smešnu obradu BeeGeesa „I started a joke“. „Do you like your rock soft? Or do you like your rock hard?“ pitao je klavijaturista Roddy Bottum zbunjenu masu, koja je očekivala nove nalete ludila. Alas, Faith no more nije bend koji se prilagođava publici. U pitanju je bend koji publiku prilagođava sebi.

Ipak, najbolja simbiotička karika nastupa usledila je tokom obrade „Hajde Jano“, u kojoj je Patton i pevao stihove an srpskom, dok ga je jedna devojka iz publike učila da igra kolo. U Srbiji smo do sada videli svašta, od „Thank you in Serbian“ Nicka Cavea, do Mikinih pokušaja sklapanja rečenica na našem maternjem jeziku, ali ovako nešto nam još niko nije upriličio. Iako negde imam utisak da je ovaj mini-skeč u neku ruku bio i ironičan, u svakom slučaju – svaka im čast. Veliki Carevi.

Do kraja nastupa bilo je tu još svega i svačega, od Pattonovog pentranja na kran do besomučnog dosipanja rakije koja u tim trenucima sigurno nije mogla da doprinese kvalitetu svirke. Posle užarenog bisa sve se završilo uz „We care a lot“ i usklike mase koja se protezala sve do Foodland-a.

Oh, it’s a dirty job, but someone’s gotta do it, indeed.

Chemical Brothers, Foto: www.exitfest.org, Irma Puèkareviæ

Za početak, napominjem, početak nastupa Chemical Brothers, Mejn stejdž je bio krcat kao skoro ni na jednom nastupu ranije (uz izuzetak Mobyja, Prodigy i možda Massive Attack i Moloko). Igla nije mogla da padne u nepreglednu gomilu koje je bilo i po drveću. A onda je usledio svojevrsni antiklimaks, pošto su Chemical Brothers dvojac koji ne odstupa od sopstvene koncepcije DJ seta zarad festivalske publike željne hitova i oprobanih melodija. Set je najavljen uz modifikovanu verziju "Galvanize", da bi se nastavio u krajnje nekomercijalnom smeru, prepunom mešavine minimala i nekih „deep“ zvukova, propraćeno uz povremeni besni bas i vizuelne prikaze toliko bizarne da bi sigurno izazvali napad panike kod pijanih i drogiranih omladinaca (mnogi su samo pukim čudom preživeli „napade robota“ i „oči izgubljene devojčice“ na gigantskom ekranu). Posle nekih pola sata masa je upriličena sa „Hey Boy Hey Girl“, a po bespoštednom urliku do tada jedva pomične gomile dalo se naslutiti da su „casual“ slušaoci samo željni dobre zabave ipak i došli po dobru zabavu. A to na glavnoj bini festivala ipak znači komercijalne hitove. Ipak bi svi mogli da uče od Daft Punk. Ruku na srce, mnogi su bili i oduševljeni ležernošću i neposrednošću iskusnih DJ-eva. Ukusi su različiti, ali moglo je da bude bolje, što se primećuje i iz činjenice da je gotovo trećina publike posle prvih pola sata iščezla, tako da je moglo da se lagano preseče put po sredini ispred bine.

Čast žestokog zvuka nastavili su da brane Crystal Castles, koji su agresivnim bitovima zapalili Dance Arenu, ali posle svega toga samo nam je ostalo da odemo kući. Još jedna godina i još četiri dana EXITa proleteli su. Utisci su, uprkos dobroj poslednjoj večeri, dosta bledi. Može sve to mnogo bolje. I mora mnogo bolje.