Dan četvrti: zvezde se nisu poklopile

Program glavne bine otvorio je slovenački sastav Elvis Jackson, veterani na Exitu koji su pružili neverovatnu energiju pred možda kojom stotinom naroda, pržili su ih i ložili punih sat vremena.

A nakon toga nastaje pravo iznenađenje - start utakmice finala Svetskog prvenstva u fudbalu, čiji je prenos obezbeđen na tri lokacije na Petrovaradinskoj tvrđavi. Veliki broj Holanđana primećen je tek ove večeri jer su svi nosili obeležja svoje države nadajući se da će postati po prvi put i svetski prvaci u fudbalu. Kasnije se ispostavilo - beznadežno.

Predviđali smo da u tom trenutku ni na jednoj bini neće biti ni petnaestoro muzičkih sladokusaca sa željom da isprate nastup ponekog izvođača, ali australijsko-britanska ekipa nas je sve razuverila. Pendulum se na sceni pojavio u 21h a publika ga je spremno dočekala. Ovaj sastav slušali smo u didžej setu nekoliko puta u Beogradu ali nikada uživo sa bendom, pa je znatiželja pobedila - čekali smo da čujemo kako drum’n’bass ili elektronski rock, zvuče uživo. I iz prve ruke... zvuče fantastično!

Energija koju proizvode je ravna onoj koju nam pružaju najveće svetske zvezde. Respect za Pendulum koji ne samo da je pokušao već je i fantastično uspeo da odsvira svoju muziku.

Velika pauza nastala je između nastupa Penduluma i Faith No More, ne zbog smene publike, što je vrlo očigledno, već zbog nenadanih produžetaka u finalu. Ipak je Iniesta pomogao masi da ne čeka previše povratak na scenu američkog sastava, tako da je tonska proba počela odmah nakon 117. minuta utakmice a Mike Patton i ekipa izašli su na scenu oko 23.10h.

Obrada "Reunited" na samom startu predstavila je koncept njihove aktuelne turneje, s obzirom na to da bend ne svira čitavih 12 godina. Ovoj svirci je falio po koji hit (ako ih Faith No More imaju više od ukupno tri) ali Mike Patton se zaista potrudio da napravi neverovatan ugođaj publici, ovoga puta pretežno domaćoj, pevajući staru srpsku narodnu "Hajde, Jano", za šta mu skidamo kapu, a čak se osvrnuo i na upravo završenu finalnu utakmicu pevajući hit "Evidence" na španskom jeziku.

Možda bi samo mogli da obrate pažnju na setlistu i raspored pesama na istoj, jer je neposredno nakon jedne žestoke "drljačine" usledila i hitčina "Easy", koja je bila posvećena svim damama u publici.

Čekalo se pomalo i na Chemical Brothers mada mislimo da to nikome nije smetalo. U ovaj koncert su se polagale sve nade i bio je najavljivan kao dostojan zatvaranja jednog velikog festivala. A šta smo dobili - skoro pa akustičnu svirku, jer zaista svi su mogli komotno da razgovaraju tokom nastupa kao na bilo kojoj sedeljci.

Iako je oko 1h neki "prime time" za Dance arenu, ona je bila potpuno p-r-a-z-n-a potpuno za vreme nastupa britanskog dvojca, a kako i ne bi kad je sve startovalo uz Galvanize, od koje bi trebalo gaće da vam se tresu.

Međutim - svaki kompjuterski zvučnik može dostići te decibele. Potpuna smena generacija desila se između Faith No More i starta koncerta Chemical Brothers. I ako vam je žao što ste propustili „Braću“, a vi samo stavite slušalice na uši i odvrnite glasno muziku. Verujte, biće vam bolje nego nama koji smo bili na njihovoj Exit „svirci“.

Dance arena je imala pet velikih imena na zatvaranju, a kao headlineri spominjali su se Crystal Castles. Njihovu pojavu mnogi porede sa već viđenim (u petak) Atari Teenage Riot ali mnogi će vam reći da Dance arena onakav nastup još nije doživela. Nesreću da radi za vreme "hemijske braće" imao je Francuz DJ Mehdi, a Busy P, SebastiAn i A Trak su "pržili" do zore, ma i do pre podneva.

Fusion stage bio je poprilično prazan ove večeri, da li zbog jako slabe posete koja je obeležila 11. Exit ili zbog drugih dešavanja na ostalih dvadeset bina. Hrvate Antenat i Chemical Voodoo skoro da niko nije pogledao, kao ni Beograđane Hypnotized, a tek skoro pa četvrtinu prostora ispred bine zauzela je publika za vreme nastupa kostimiranog benda Bonaparte.

Oni su promenili na desetine kostima tokom svirke, u nekim trenucima ostajali samo u donjem vešu, a pridobili su svojom neverovatnom energijom podosta fanova ove večeri.

Nastup benda Bonaparta na Fusion stage-u / Foto: Beta

Nažalost, naši favoriti Jamaica koji dolaze iz Francuske, skoro da je gledalo samo obezbeđenje i prisutna televizijska ekipa, a momci su se zaista potrudili da predstave svoj simpatičan zvuk u intervjuu za radio B92.

Svetska ekonomska kriza ove godine odrazila se i na naš omiljeni domaći festival. Nikada manje zvučnih imena nije stiglo na Exit (u poslednjih šest godina) , nikada manje bendova koji su Exitovo otkriće, nikada manje ljudi i, na kraju, nikada manje domaćih bendova nije sviralo na festivalu.

Jedno od obeležja prethodnih godina, posebno glavne bine, bilo je striktno poštovanje satnice. I to je maksimalno omanulo ovoga puta. Satnica je bila manje-više suluda i nelogična. Glavna zvezda festivala bio je didžej a najposećenijeg dana, subote, izvođači koji nastupaju na matricu.

Sa standardnih i festivalskih sat i petnaest nastupi su skraćivani na sat vremena, pa čak i pola sata. Zbog toga su ostlali uskraćeni svi oni koji su kartu kupili samo zbog jednog izvođača, dok su oni koji su rešili da prisustvuju četvorodnevnom vašaru napravili odličnu procenu i, verujemo, dobro se proveli.

Ove godine primetne su korektnije cene proizvoda koje kupujete u radnji, naručujete u kafiću ili pazarite na ulici. Nadamo se da će se Exit, kao i cela Srbija, do naredne godine oporaviti od finansijske krize koja se posebno osetila.

Nadamo se i da će napraviti program koji će biti orijentisan mnogo više ka domaćoj publici (a ne samo britanskoj). Ukoliko se to ne desi, pošteno bi bilo da sami snize cenu karte ili se deklarišu kao isključivo komercijalni festival.

Prosečna atmosfera, još prosečniji izvođači, a ako nas pitate šta je obeležilo jedanaesti Exit možda ćemo reći... lepo vreme?