Per Petešun: Idemo da krademo konje

Trond Sander, čovek koji je izgubio ženu i sestru, čovek koji se nada da će svoju usamljenost izlečiti osamljivanjem, čovek koji je izgubio interes za bilo kakvim razgovorom, koji kada se napije sluša Bili Holidej (Billie Holiday), a svom prošlom životu daje više nego prolaznu ocenu: “Bio sam srećan”.

Do uzroka odluke (ili tek jednog od uzroka) da se udalji od sveta i osami se - napuštanje od strane oca kada je bio mali – vodi nas na suptilan način: kroz retrospektivu, kroz portrete, kroz sećanja... Zašto je otišao, kuda je otišao, zašto se nikada nije javio?

Fotorealni opisi s nadrealnim trenucima: prvi sused je davno nestali blizanac, prijatelj iz detinjstva se vraća, kćer ga nakon dugo vremena pronalazi, ali ne previše zabrinuta. Pitanje koje onda njemu postavlja jednako je onom koje bi on postavio svom ocu: “Zašto se nisi javio? Obavestio? Najavio svoj odlazak?”

Melanholija je epicentar bujice emocija koje na vrlo tih i kultivisan način oblikuju ovu knjigu, te je moguće baviti se samo jednim detaljem, a zapravo objasniti celu priču ovog romana. Odabrani detalj je pitanje koje oblikuje, utelovljuje i oživljava tu senu koja prati ovu knjigu, a to je tuga.

Tuga zbog, tuga za, nije važno.

Subjekti su određeni: Trond, njegov otac, Jon, kći, nemački nacisti; kao i datumi: 1999, godina osamljivanja i 1948, godina gubitka oca. Možda bi bilo pogrešno reći da ovaj roman na neki način aplaudira neugodnim životnim iskustvima kao jedinim vrednim situacijama iz i zbog kojih čovek “ide napred”.

Pitko, suzdržano pisanje s povremenim izletima razočaranih konačnosti, koje samo jedan šezdesetsedmogodišnjak može izreći, pravi je melem za napaćene duše koje traže još jedan oblik pečata za njihove vlastite nedoumice, strahove i nekonvencionalnosti kojima su svedoci. Trond je (ili bi mogao postati) paradigmatski primer lika koji ujedinjuje: mirno ophođenje s tugom, nepošteno udaljavanje od voljenih, konstruktivnu introvertnost, sklonost ka romantičnom, čoveka koji je isključivo bio inspiriran mačo-herojima. On je dakle melanholični lik koji tek tihom upornošću i stoički podnosi udarce sudbine.

Rasplet se događa na više nivoa, kako samim pojavljivanjem likova koji ne traže opravdanja, tako i jasnom porukom kćeri o tome da razume očev odabir, ali to i dalje ne znači da ne mora imati telefon s kojega se može (mora!) javiti. Jasnija poruka raspleta je i druga nit koju kao čitaoci prepoznajemo, a to je jedna od važnijih lekcija koju je naš heroj naučio: “…sami odlučujemo kada će boleti”.

Postoji li uopšte mogućnost da nešto zaista prebolite ili je to samo fraza koja se koristi u slučaju zaborava i namernog ignorisanja? U slučaju da vam se vrati, kako živeti s njom? Zaboraviti opet?

Isčitavanje Tronda kao lika vodi dalje u pretpostavku da svako od nas ima neki prekidač, sklopku, detalj, glupost od koje nesvesno delimo vreme na pre ili kasnije, osećanja na intenzivne i tupe, neko mesto na koje odlučujemo staviti tačku. To vrlo verovatno nije ona krajnja granica do koje smo trpeli jer tačku nesvesno određujemo kako bismo se osigurali da se ista situacija neće ponoviti, dakle, gotovo na samom početku.

Trondu je tačka bila ispunjenje davne potrebe za mirom s čitavim nizom izgovora, htenja da (možda) ponovno proživi život koji je iza, završio, okončao.