Sepultura: Preko očekivanja

Beogradski koncert Sepulture (ili onoga što se danas zove Sepultura) treći je na aktuelnoj turneji, kojom sastav predstavlja album „A-Lex“. Prvi cd benda na kojem ne svira nijedan Kavalera tematski se bavi „Paklenom pomorandžom“, manipulacijom, ispiranjem mozga i kreiranjem poželjnih - danas bi pravi izraz bio „politički korektnih“ - članova društva. Istovremeno, to je i priča o pravu na izbor i slobodnu volju, što na zanimljiv način koincidira s pravom Andreasa Kisera i Paula Jr. - polovine one, nekadašnje postave - da zadrže ime grupe i nastave da pod njim rade, iako tu nisu ni Igor, ni Maks, legitimno smatrani njenom duhovnom pokretačkom snagom.

Uoči naših olovnih devedesetih, Sepultura je važila za globalno značajan bend. U zemlji Srbiji već je bila i velika i inspirativna, sa posvećenim sledbeništvom i snažnom podrškom specijalizovane štampe onog doba - u meri u kojoj je ova postojala. U prvoj polovini te decenije, nije izostala ni potpora MTV-jevog „Headbangers’ Balla“, koji je posebno ozbiljno pogurao „Chaos A.D“. Već u usponu na svim frontovima, grupa je tako dobila dodatni impuls, i lansirnu rampu od neprocenjivog značaja.

Na koncert u SKC-u došao sam uveren da je Sepultura svoj kreativni zenit dostigla u periodu 1991-1996, kada su se na istom nivou našli inspiracija i umeće. U rečenom periodu nastali su „Arise“, „Chaos A.D.“ i Roots“. Ovaj trijas je vrhunac onoga što je grupa ponudila u muzičkom smislu i ta tri albuma su mikrokosmos prve polovine njene karijere, od početaka, do Kavalerinog odlaska. Tu je sve, od socijalnog pakla u Belo Horizonteu, preko imaginarnih i realnih trauma drugih prostora i drugih ljudi, do iskoraka u tribalne ritmove prašuma Amazonije. A kad se svirka završila, bio sam još čvršće ubeđen u ispravnost svog polaznog stanovišta. Današnja Sepultura već je predugo zaglavljena na jednom istom terenu i ne iskoračuje iz žanrovski čvrsto postavljenih granica. Šteta.

Kad su bili mlađi (da, i kompletni), njihova muzika jeste zvučala neorganizovanije i naivnije. Tekstovi su ponekad bili nezreli i nesavršeno sklopljeni, i tu ocenu ne menja ni ograda da Brazilci u to doba verovatno nisu ni umeli da sve ono što su hteli izraze na engleskom jeziku. Sakupivši dovoljnu kilometražu i iskustvo, momci su ostavili za sobom trajne vrednosti, potvrđeno bitne, jer su izdržale test vremena, a uživo najbolje funkcioniše. Jednostavno, starije pesme tuku nove klasičnim nokautom, a u ovako strukturisanom repertoaru, samo se „Sepulnation“ uklapa u atmosferu tako da deluje kao klasik.

Danas se sastav upušta u konceptualne albume - pre „Paklene pomorandže“, pretresli su Dantea i „Božanstvenu komediju“ - ali to se po značaju ne dâ uporediti sa tragom koji je ostavio minuli rad. Ovde uopšte nije stvar u večitom prokletstvu promotivnog koncerta, na kojem je publika željna jednog, a sastav mora da isporuči ono što se nada da će prodati. Kod nas taj sistem ionako ne funkcioniše. Ne, današnja Sepultura kreativno ne može da dobaci do magije, inspiracije i brutalnosti koju je nekad imala. Ili, da postavimo stvar ovako: kad bi se ista ova ekipa pojavila za 10 godina na istom mestu, opet bi haos napravila „Refuse/Resist“, a ne neka od stvari sa albuma „Dante XXI“ ili „A-Lex“.

Sama svirka je energetski teledirigovani projektil, smislena, kontrolisana agresija. Pevač Derik Grin ima više nego adekvatan vokal za ono što Sepulturina muzika zahteva. Njegova scenska pojava je upečatljiva, ali komunikacija je suzdržanija od potrebne. Za rolu istinskog frontmena, Grinu nedostaje još magije, još harizme i dve kapi stava zvanog „veće-od-života“. Ritam sekciju čine najiskusniji i najmlađi čovek u postavi. Oni melju bespoštedno: Paulo Jr. na pozornici dejstvuje iz drugog plana, a Dolabela... eh, kad je Sepultura imala problema s bubnjarem? Na Andreasu Kiseru leži moralna, duhovna i gitarska odgovornost za ovaj život grupe, ali i to je stvar izbora: mogao je da nastavi bez tog imena iza sebe, ali to nije učinio. Još kad pomislite da su Brazilci nekada žarili i palili sa dve gitare...

Za muzičara može da bude neprijatan doživljaj kada na koncertu nemerljivo bolje prolaze pesme u čijem stvaranju nije imao nikakvog udela, ali to je krst koji Derik Grin mora da nosi. Tim je značajnija iskrenost benda, svesnog šta će mu napraviti posao. Zato i pohvala set-listi: Kavalera i ne-Kavalera faze zastupljene su u skoro podjednakoj razmeri.

Pošten pristup, pošten odgovor: Beograd je odslušao uredno izvedene, napadački postavljene, ali nemaštovite novitete, ali je odreagovao na klasike. Predvidljivo, salu su pretumbale „Dead Embryonic Cells“, „Troops Of Doom“, „Mass Hypnosis“, „Inner Self“, a najava „Serbia, this is your fuckin’ Territory“ bila je uvod u istinsku eksploziju. Dodajte tome „Arise“, i epohalno, razarajuće „Roots, Bloody Roots“ finale, kao i štos sa Andreasom Kiserom u dresu FK "Crvena zvezda", i niko nije imao razloga da ode kući nezadovoljan.

Postoje oni koji za Sepulturu ne mare još otkada ju je napustio Maks Kavalera, a tome ima skoro trinaest godina. Sledeća, daleko svežija barijera je više psihološke prirode i podigao ju je odlazak Igora Kavalere. Veliki razlaz sa Maksom već često pominjem kao nezaobilaznu digresiju, i, ako biste me pitali koji je šou bio bolji, Kavalerin (Soulfly), ili Sepulturin, ne bih oklevao da se opredelim za prvi. Ali, i po obožavaoce stare Sepulture, mnogo gora varijanta bila bi da su sinoćni događaj ignorisali.

Kad se podvuče crta, dobili smo više i bolje od onog čemu smo se nadali. Realno, malo ko je tu došao da čuje šta sastav ima da kaže albumima iz ovog veka. A kad Sepultura počisti teren sa „prokletim korenima“, onda znate da ima nade da se ispuniti ono što je Grin obećao, odnosno da će uskoro ponovo svirati u Beogradu.