L’OREAL PARIS CINEMANIA 2008

Nisam siguran koliko je Cinemania, baš kao i bilo koja druga srpska filmska fešta, relevantna u eri kada je svaki pošteni srpski filmofil usavršio svoj kućni bioskop presrećan što čak i „kamerni“ snimak nekog filma čini čuda na ekranu PC-ija. A zahvaljujući piratskim distributerima mislim da je čitav program Cinemanije (sem novog Bonda) dostupan, po ceni karte za istu, na ulicama glavnog grada. Slava nekadašnje filmske revije, kojom su se distributeri dodvoravali snobovskim navikama plebsa „koji filmove konzumira samo u prilikama kad se i sama publika prikazuje“ danas je, silom prilika (za koje je država najviše kriva!), prinuđena da očajnu ponudu bioskopskih prostora kompenzuje masovnim projekcijama u Sava Centru, nadajući se da će kamarom filmova uspeti da primami gledaoce i ostvari iole prihvatljive komercijalne rezultate.

Program ovogodišnje revije neću preterano detaljno komentarisati, s obzirom na to da ćemo se većim brojem premijera pozabaviti u tekstovima o Cinemaniji, ali sedamnaest premijera predstavlja presek svetske (tj holivudske) produkcije iz perioda prethodnih par nedelja (Body Of Lies, Quarantine), pa i meseci (Vicky Cristina Barcelona, Pineapple Express), sa izuzetkom Bonda, gde idemo sedam dana ispred sveta. Osmišljena po principu „za svakoga po nešto“ Cinemanija ’08 izaćiće u susret i onima koji filmove traže i pamte kao „onaj sa De Nirom, kad je on policajac“ (za njih stiže nova zajednička tezga De Niroa i Pacina, Righteous Kill), preko romantičnih ljubića za mame i drugarice im (Nights In Rodante sa Richardom Gereom ) do primamljivih indi-bisera koji će, ako je suditi po kritikama, obeležiti ovu godinu (pomenuti Pineapple Express).

Međutim, najveća radost Cinemanije koja i dalje ostaje neokrnjena jeste gledati filmove, kakvi god da su, na najvećem platnu na Balkanu (beše?). Pa da krenemo...

KRUG LAŽI/BODY OF LIES (r. Ridley Scott)

Ako ste gledali film Three Kings onda ste odgledali ključni film za razumevanje odnosa Amerike i Bliskog Istoka, kao i svih prethodnih, aktuelnih i budućih ratova između te dve kulture- Ameri su tu samo zbog para, a spasavanje redova Muhameda moguće je samo kao hepiend holivudskog filma.

Ridleya Scotta, kao i nekolicinu njegovih kolega*, sa izuzetkom Briana De Palme (i sjajnog Readacted) zabole za Bliski Istok, jer u suprotnom ne bi pravio ovako plitak i beživotan film lišen svake strasti za potragom za istinom, ili, makar, pravdom.

Najbolji momenat ovog filma je Russell Crowe, kao Ed Hoffman, jedan od šefujućih operativaca CIA-e. Crowe je kroz lik Hoffmana diskretnim sredstvima, ali dovoljno slikovito prikazao svu arogantnost Amerike u ophođenju sa (njima očigledno) Dalekim Istokom. U komunikaciji sa sagovornikom on istog gleda prepotentno, preko okvira naočara, ozbiljne probleme rešava paralelno pomažući sinu da piški ili dok kao soccer mum prati fudbalski trening svoje ćerke. A dobro je ako za sve to vreme može nešto i da mezne. Njegov najdirektniji sukob sa ratom dolazi preko ogromnog ekrana (kao metafore za komfor HDD plazme u dnevnoj sobi prosečnog Amerikanca) preko kojih, zahvaljujući supersatelitima, Hoffman i ekipa prate živote i sudbine ljudi koji su stotinama hiljada kilometara daleko kao da gledaju utakmicu. Ili neki film. Hoffman je slika i prilika nadrkanog Amera koji nema vremena ni da se sagne i baci pogled na svet koji bi da drži pod nogama.

S druge strane, preko puta ove sjajne metafore, imamo terenskog operativca Ferrisa (nikako-da-postane-muško Leonardo Di Caprio) koji čitav sukob dočarava sa ljudske strane. Tu nas dočekuje razigrana sugestija da su operativci tajnih službi Americi Bliskih muslimanskih zemalja zapravo drugari sa kojima ovi moraju podeliti borbu za bolji, lepši i američkiji svet (jer mali Jordanci najviše vole da jedu hamburgere i špagete kako nam Scott poručuje!). Spoznaji pravih razmera „onoga što se na terenu dešava“ doprinosi i multietnička ljubavna veza Ferrisa i mlade Jordanke Aishe, koja, nažalost, započinje kad smo mi već zdravo pomrli od dosade pokušavajući da shvatimo čemu je služilo prvih 45 minuta filma, pre nego što se Ferris setio da nekog nesretnog Jordanca pretvori u Al-kaidinog borca, ne bi li njime namamio veću ribu i time započeo centralnu dramsku operaciju ovog filma.

Tehnološki superiorna, ali u suštini, konzervativna režija samo pojačava utisak da Scott pored toga što nije imao šta da kaže, nije imao ni želje da to iole autentičnije sakrije.

*Peter The Kingdom Berg, Stephen Syriana Gaghan, Gavin Rendition Hood, Paul In The Valley of Elah Haggis

POD BUDNIM OKOM/ EAGLE EYE (r. D.J. Caruso)

Drugi zajednički projekat Carusa i (najzabavnijeg mladog holivudskog glumca) Shiae LaBeoufa je konspirativni hi-tech triler kakve s osobitom nesposobnošću režira Tony Scott, odnosno u kakvima svoj glumački talenat najčešće želi da dokaže Keanu Reeves. Inicijalna premisa zapleta je obećavala, ali ni izdaleka nije bila tako pogubna za moždane ćelije kao pokušaj tumačenja ovog filma kao metafore za aktuelni personality crisis u koji je zapala Amerija tokom rata sa teroristima. Ako bih se sada upustio u analizu scenarija, narocito haj-tek-nebuloze istog, pokvario bih vam i ono malo zabave koju treba da očekujete od filma u kome je Šaja glavni baja.

Caruso se očigledno dokopao najvećeg budžeta do sada (zahvaljujući neočekivanom uspehu Disturbie) i odlučio da spiska svaki dobijeni cent. Eagle Eye je od početka do kraja jedna adrenalinska i agresivna jurnjava u kojoj pravimo pauzu samo da bi odmorili oči na, ne-baš-toliko-spektakularno-osmišljenim-koliko-su-koštali, karambolima ljudi, automobila, aviona, još automobila i vozova. U sve popularnijem holivudskom ključu „blokbaster zabava + glumci s indi kredibilitetom“, Caruso je spucao Billyja Boba Thorntona na ulogu vladinog agenta kome je sva ta jurnjava legla koliko i Harrisonu Fordu poslednji nastavak Indiane. Međutim, niko se nije osećao uzaludnije potrošenim nego sjajni Michael Chiklis (Vic iz TV serije The Shield)- zbijen i uramljen u anemični portret ministra odbrane.

Eagle Eye je toliko prebudžen (fiks-)idejama i akcijom da nema smisla sumnjati da li bi njegova publika trebalo da bude starija od samog Shiae ili inteligentnija od onih koji provede sate igrajući igrice poput Maxa Paynea. Transformers ovo, nažalost, nije.