Vidimo se na Čitulji?

Prisećajući se Milinkovićevih radova po zadatku, unapred sam spremao čitulju za Čitulju za Eskobara, i razmišljao da li da predložim Kusturici da ga sahrani, ako ne na Fruškoj, onda bar na Mokroj gori, bez opela i bez pomena (i da ekshumira nepravedno pokopanog Džona Meklejna kad je već tu). Trejleri za isprazne holivudske spektakle samo su mi udarali čežnju: radije bih gledao rašomonski triler Vantage Point (i to ne samo zbog sedam minuta koje u njemu zauzima Metju Foks), pa i neku grozotu u najavi koja liči na Potragu za zelenim dijamantom. Zvučaće blasfemično, ali čak mi je i novi Šjamalanov film izgledao ultrainteresantno u poređenju sa još jednom apoteozom momcima s vrelog beogradskog asfalta i novobeogradskim stonerima, i to iz ruke autora koji je prethodno potpisao onu nesrećnu Poteru za sreć(k)om.

Gnušao sam se špice; na nož doček'o uvod u kojem Zijah Sokolović (ne) funkcioniše kao svevideći narator; kolutao očima na njegove usiljene replike sa Borisom Komnenićem (fotokopiranim iz Roda) i uvek istom Sekom Sabljić—u nekakvom rajskom vrtu koji dočaravaju voćnjak i mašina za dim—i jedva čekao da se pojave Vojin Ćetković i vajne srpske glumičice pa da ih pljunem k'o krimos pušeće truplo konkurentskog "bizmismena".

A onda se nešto desilo.

Priča se rasplinula u više pravaca i počela da krajnje samouvereno uvezuje, u nesvakidašnju (za ovdašnje pojmove) predstavu, smešnog bosa i njegovu sopranovsku svitu sitnih kriminalaca, malo manje smešne pandure, Borisa Milivojevića i Mišu Samolova koji—što jes', jes'—po ko zna koji put igraju zgubidane s Novog Beograda što džadže džidžu u garaži—ali najbolje u dosadašnjoj karijeri!—i vešto proturene flešbekove sa fenomenalnim Nenadom Jezdićem. Tranzicije između neba i zemlje, traumatizovanog delikventa u nastajanju i mafijaškog klipana u punoj brutalnoj snazi, rešene su sa analnom posvećenošću. Neću ništa o radnji, sem da se zaplet vrti oko izrazito hrabrog motiva za domaće zatucane pojmove morala.

Vojin Ćetković kao Gandi—verovali ili ne—odiše harizmom, i pokazuje da ovakvu ulogu ne mora baš uvek da igra Nikola Kojo. Umetnost je u scenariju o srpskoj svakodnevnici tempirati uzrečicu "brate" na pravim mestima, i uvek smešno kada Gandi tako oslovi svoju izabranicu (na stranu što ima uporište u radnji). Kad smo kod nje, Gandijeva Lela je ovaploćenje muških fantazija i najbolje napisani ženski lik u novom srpskom filmu; šteta što se Hrvatica Tamara Garbajs toliko trudila da skine dijalekt kako ne bi morali da je nahuju da je propustila da ostvari uverljiviju rolu. Za to vreme, Ljubinka Klarić briljira u svakoj pojavi i ima perfektan komičarski tajming. Bratske susede, doduše, vadi Rene Bitorajac kao Mileta s minđušicom, blentava varijanta Vika Mekija, dok je šmiranje policijskog inspektora ("I skini to govno s uveta!!") samo na momente bilo neprijatno (zar pored živog Mikija Krstovića, Debeli?).

Ali, šta reći kad je u celoj furtutmi možda najbolji Marko Živić? Scene "marketinške prezentacije", rađenje "lajni" na haubi i ponižavanje Drakule iz Direktora osvanuće na youtube-u čim bude izašao DVD. Najbolji fazon, ipak, odlazi Nikoli Simiću kao senilnom deki s momentom lucidnosti na pravom mestu.

Čak i nižerazredni specijalni efekti nisu smetali, pogotovo što Seka Sabljić dvosmisleno prokomentariše: "Opet neki jeftini trik." A evo još nečega što nikad nisam pomislio da ću izreći za srpski film—a da se ne radi o Video jeli, zelenom boru. Nadam se da će se muzika Dušana Petrovića pojaviti na CD-u, jer ima bar jednog potencijalnog kupca koji namerava da ga pušta na repeat.

Opterećen unapred zacrtanim hejtom, potpuno sam smetnuo s uma da je baš Debeli, nadimka s kojim može da se pridruži momcima o kojima ovde pripoveda, početkom novog milenijuma, kad su nam mozak harale raznorazne koještarije—od Malog sveta do Male noćne muzike—snimio krajnje snošljivi Mrtav 'ladan. Prisetio sam se i da je isti čovek svojevremeno, na budžetu od $0,00, uradio Ništa ali logopedima antologijski spot za "We Are the Serbs", koji izgleda kao da Leni Riefenstahl siluje Kraftwerk. I, ne zaboravimo, slikao je Džeja Ramadanovskog u noar izdanju.

Možda u propagandnom segmentu karijere treba potražiti objašnjenje za nakaradno pravoslavno pamfletisanje u poslednjih pet minuta drugog autorskog filma Milovana Milinkovića Debelog. Naposletku, raj, pakao i anđeli odavno su iz vere prešli u popularnu kulturu, a motiv iskupljenja—kao i to da te Bog vrednuje po tome ko si kad umreš, ne po tome kako si živeo—sasvim je dovoljan da ne uvredi ni ateiste, ni inteligentnije pobožnike. Ne treba tražiti bolji primer za to od najhrišćanskijeg filma svih vremena, Zlog poručnika.

Naravno, Čitulja je tek zgodna bioskopska zanimacija, na svaki genijalni geg padnu tri "sindikalna", ona džamp-kat sekvenca sa "Kako čega?" bila bi smešnija da ne pretera, i proizvod je svakako mogao još da se brusi. Ali, Čitulja je i prvi srpski film—od raspada SFRJ, rekao bih—u kojem mi je stvarno bilo stalo da vidim šta će se desiti likovima.

Čak ni nalepljeni citat svetog oca na kraju nije mogao to da mi upropasti.

Ovaj tekst je u izmenjenom obliku objavljen u novom broju magazina "Huper", koji od 1. aprila možete kupiti na kioscima.

"Huper" u novom broju donosi i:

50 GODINA OD HITCHCOCKOVE VRTOGLAVICE – DANI FETIŠIZMA I RAZONODE (Dimitrije Vojnov)
KAKO JE PAUL DANO PROGOVORIO (Ana Vučković)
FILMSKI ZOO (Slobodan Vujanović)
ANG LEE – PRITAJENA POŽUDA, SKRIVENA OSEĆAJNOST (Gavrilo Petrović)
JEAN KELLY & EWAN MCGREGOR – SLIČNOSTI I RAZLIKE (Jelena Radenović)
3 NEOZBILJNO-OZBILJNA I 3 OZBILJNO-NEOZBILJNA FILMA (Maja Uzelac)

Više o Huperu